Мирослав Живановић
Ово је први, од укупно три, наставка о руским избеглицама Хотомски у Аранђеловцу, а 20. текст на нашем порталу о Русима који су побегли у Краљевину Југославију, односно Србију, испред црвеног терора октобарске револуције 1917. године.
Мада избегличке приче и судбине такозваних „белих Руса“, или „Руса без Русије“, имају сличан исход, присилно напуштање родине (домовине) и безглаво бекство од бољшевичког терора из новоустановљене државе СССР-а, носи у себи појединачну људску, породичну драму и судбину. Покушаји многих «непожељних» да ипак некако нађу себи своје место под зубатим сунцем бољшевичког режима, показали су се не само залудним и ризичним, него су по правилу завршавали у избеглиштву.
Захарије Вуколович Хотомскиј у војној академији у Петрограду 1916. године
Управо овакве тренутке доживео је Захарије Вуколович Хотомскиј (од оца Вукол Хотомског и мајке Анне Дубинскаје), о чијој животној одисеји сведочи његова унука Аранђеловчанка Татјана Чорлија Хотомски, професорка, која са осталим потомцима чува 16 књига његових рукописа на руском језику у својеврсној архиви, као реликвију и непролазну вредност. Мада се дедин дневник тренутно налази у Новом Саду, у породици Петра Хотомског, захваљујући Татјаниним записима и сећању у могућности смо да реконструишемо, и за фељтон издвојимо, само део најзначајнијих људи и догађаја, који се помињу у рукописима њеног деде.
Очи у очи са Владимиром Иљичем Уљановом Лењином
Блистава војничка каријера Захарија Вуколовича Хотомског, рођеног 14. септембра 1887. године у Мозиру, на такозваној доњој граници Белорусије према Украјини, од када је завршио чувено «Чугујевско војно училиште», непрекидно се кретала узлазном линијом. Већ у Првом светском рату, његове војничке склоности доживеле су пуну афирмацију и потврду, тако да је одликован Крстом светог Георгија Руске царске војске. Да би се боље разумело о каквом је одличју реч, ово одликовање је било у рангу Карађорђеве звезде у Краљевини Србији.
Хотомски приликом дружења 1954. године: Ољга и Захарије (седе) окружени Лоњом, Захаријев брат од стрица (стоји, лево, изнад Ољге), Ростиславом (стоји, десно), док Петар стоји између Ољге и Захарија (фотографије су из породичне архиве Татјане Чорлија Хотомски)
Захарије Хотомски се као тридесетогодишњак суочава са Октобарском револуцијом у Петрограду, у којем је носећи еполете капетана предавао тактику у војној академији. Искористио је свој добар глас елитног официра и разговарао са Владимиром Иљичем Уљановом Лењином, вођом Октобарске револуције, у Зимском дворцу. То му је помогло да добије од Војног револуционарног комитета 9. новембра 1917. године пропусницу за излазак из Петрограда уз обавезу да се врати у Академију када буде обновљен њен рад.
Захваљујући овом документу Војног револуционарног комитета отпутовао је у родни Мозир да обиђе мајку Анну Дубинскају и оца Вукол Хотомског. Захаријеви тренуци среће са родитељима кратко су трајали, јер је убрзо морао да бежи од пијаних и распојасаних војника морнара, који су масовно убијали све који су носили свештеничку одежду и официрску униформу поражене царске војске. Испоставиће се да је то било њихово последње виђење.
Француским бродом «Сиам» побегао у југословенску луку Зеленика
У општем хаосу насталом освајањем и презумањем власти, Хотомскиј је бежећи од „црвених“ (присталица бољшевичке револуције), налетео на „беле“ (наклоњене царској Русији), за које је у црноморској луци Одеси ремонтовао тенкове све до 13.новембра 1920. године. Једва се отарасивши њих, поново сусреће «црвене». Због њиховог великог притиска, одлучује се на бекство и чамцем је допловио до француског брода «Сиам». Овај му, коначно, омогућава спас у југословенској луци Зеленика у херцегновском заливу.
На почетку 1921. године група Захаријевих сабораца тенкиста, којима је командовао пуковник Халецки, долази у Нови Сад. Одатле их пребацују у Модош код Вршца, да би он и његов брат Лоња Хотомскиј 10. априла 1924. године били распоређени у Модош (касније Јаша Томић). Хотомскиј је службујући у скупштини општине Јаше Томића, дочекао пензију и у овом месту је живео тридесет година.
Захарије Вуколович Хотомскиј и супруга Ољга Александровна Хотомскиј, снимљено 1970. године
У браку са Ољгом Александровном Хотомскиј су изродили три сина: Владимира (1929 - 1932), Петра ( 1944 - 2011) и Ростислава (1933 - 2010), оца Татјане Чорлије Хотомски.
Осећајући потребу да пише, Захарије је непрекидно и педантно водио своје животно литерарно дело - дневничке белешке. Како је живео у бурним временима Захарије није одолео изазову да остави писани траг о себи и догађајима у којима је био непосредни учесник и сведок. А стицајем околности Ољга Александровна Хотомскиј, његова супруга, љубав за писаном речју преточила је у књигу «Сећања».
(Наставиће се)