Мирослав Живановић

Ово је шести прилог у оквиру рубрике АРАНЂЕЛОВАЧКИ ВЕЛИКАНИ, а трећи посвећен Аранђеловчанину Драгославу Стојановићу, чувеном сликару, карикатуристи и новинару у првој половини прошлог века.

У претходна два наставка приближили смо животни и уметнички пут Драгослава Стојановића. У овом трећем (последњем) наставку пишемо о његових последњих пет година живота - најдраматичнијем и кобном периоду. Одмах после ослобођења 1945.године, губи му се сваки траг и остаје једино извесна - његова ливидација!

Прве године Другог светског рата Драгослав Стојановић дочекује у немачком логору Офлаг у Нирнбергу. Немирни уметнички дух није му дао мира. Латио се оскудних сликарских алатки и материјала и цртао карикатуре, које су донекле унеле ведрину зидних новина заробљеника у суморној стварности логора.

Карикатура Д. Стојановића, урађена у заробљеничком нацистичком логору, објављена у књижици «Наши у заробљеништву», највероватније 1942. године

Многе од тих радова сачувале су породице бивших логораша, који су их понели приликом повратка из заробљеништва као вредну успомену. Једну од таквих карикатура објављујемо у овом наставку, а која се налази у књижици „Наши у заробљеништву“, Београд (1942.)
Стојановићеве две књижице карикатура посвећене заробљеништву

Када је Стојановић са групом логораша враћен у Србију 1942. године, од пробраних карикатура и цртежа издао је две књижице на тему живота у заробњеништву. Једна је издата под насловом „Био сам заробљеник у Олфагу“, а друга „Наши у заробљеништву“,испуњена карикатурама препознатљивог Стојановићевог израза.

Проспект (детаљ) за књигу из едиције «Војна библиотека» коју је дизајнирао Драгослав Стојановић (938-1941; Каталог Бојане Поповић „Примењена уметност и Београд 1918.-1941“, издање Музеја примењених уметности у Београду; 2011

Жељан сликарског посла, Стојановић се враћа свом старом јату у листу „Време“, али под измењеним називом „Ново време“, који је преузела влада Милана Недића. Добри познаваоци Драгослављевог уметничког рада тврде да су у том периоду његови цртежи и карикатуре били ослобођени политичких примеса и алузија. Међутим, комунистима се замерио још 1923. године карикатуром на којој глава Троцког, једног од кључних вођа руских бољшевика, и сенка смрти, лебде изнад поља са крстовима. Лист „Време“ уз ову карикатуру даје потпис: „Сваки Рус има право да умре“, док календар истоименог листа карикатуру прати поруком:“У Русији је мир“. Ово му острашћене присталице такозваних левих скретања никада нису заборавиле.

Стојановић је повратак у Србију из логора искористио да ради и за лист „Српски народ“, објављујући на његовим страницама махом портрете - цртеже и декоративне оквире.

Човек завидне уметничке биографије - поништен ликвидацијом

Човек завидне уметничке биографије, како су многи видели Драгослава Стојановића, доживео је да га, због дубоко људског чина (позива да се помогне свом српском роду од усташког погрома) пониште монструозном ликвидацијом. Уместо почасти за часну људску побуду и највиши уметнички домет (крунисан плакатом „Мајко Србијо-помози“) Драгослав је баш због тога нестао како не доликује човеку: без суда, имена убице, начина, времена и места ликвидације. Не зна се ни његов гроб.

У новијој српској историји Стојановићева трагедија остаје опор пример како се чин хуманости кажњава смрћу. Егзекутори овакве машинерије смрти нису се зауставили на томе. Побринули су се да Драгослава пониште и као уметника. Патолошком педантношћу уклонили су све до чега су дошли (по музејима, библиотекама, сликарским галеријама и установама културе), а везано је за име Драгослава Стојановића. Последице оваквог „идеолошког чистилишта“ осећају се и дан-данас у значајнијим установама српске културе, где је тешко наћи нешто битније о овом сликару и карикатуристи. Добар део цртежа, слика и карикатура, који су претекли невиђеној чистки, сачуван је у приватним збиркама.

Писац Вељко Петровић написао исцрпну биографију Стојановића

Најзначајнија сачувана биографија о лику и делу Драгослава Стојановића, остала је од писца Вељка Петровића, (приредила је Загорка Јанц) налази се у Годишњаку града Београда, књига: XXXVIII-1991.

Петровићеве иницијале срећемо и у реномираној Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначка, књига IV, Загреб, 1929.године,Станоја Станојевића у којој пише: „СТОЈАНОВИЋ ДРАГОСЛАВ, декоративни сликар и карикатуриста (27/1 1891, Аранђеловац). Учио је реалку и уметничку школу у Београду, а похађао је академије у Минхену и Паризу. До рата је управљао атељеом L' enug у Магдебургу. Од 1916 примила су га париска кинематографска подузећа Pathe et Preres i Graumon за свог сликара. С. је израдио велики број плаката за те фирме, а карикатуре за француске листове Pan tasio, La Vieau grand air, Le Rive, L’automobile, L’Arhitecture, Je sais Tout. После рата постао је С. карикатуриста београдског дневног листа Време и наставник београдске уметничко-занатске школе за декоративно цртање. С. је радио многе плакате, илустрације за књиге и часописе и декоративне паное. Учествовао је на двема изложбама карикатуриста у Београду (1925-1926).“ В. П.

Илустрацијa Драгослав Стојановић, Париз, 1920, оловка, темпера, папир 54,7 х 38,2 cm сигнирано

Овде треба свакако имати на уму и каталог Бојане Поповић „Примењена уметност и Београд 1918-1941“ ( издање Музеја примењених уметности у Београду, 2011) који представља незамењив извор проучавања југословенске међуратне примењене уметности и, до сада, најстудиознији приказ сликарског стваралаштва Драгослава Стојановића.

Занимљиво је да је и дан-данас присутан дух „заборава“ Драгослављевог ликовног опуса. Навешћемо неколико уочљивих примера. У Википедији о Ликовној школи у Београду, коју је похађао, каснијој Краљевској академији, где је био предавач, не помиње се његово име. Међутим, познати сликар из Горњег Милановца Живорад Настасијевић у својим „Успоменама“ пише о Ликовној школи: „Од ученика из ове прве генерације затекао сам следеће: 1. Коста Миличевић 2. Коста Јосиповић 3. Милош Голубовић 4. Александар-Шаца Лазаревић 5. Драгомир Кандић 6. Моша Пијаде 7. Душан Качавендић 8. Ахмед Далипагић 9. Емануел-Маша Муановић 10. Видосава-Вида Ковачевић 11. Живојин Лукић 12. Стаменко Ђурђевић 13. Димитрије Јевтовић-Полимац 14. Живорад Настасијевић 15. Драгослав Јовановић 16. Драгослав Стојановић 17. Влада Гавриловић“.

Када је реч о српској карикатури, такође у Википедији, изостаје његово име. Али га зато један од његових најбољих познавалаца (Марковић, новинар, у листу „Реч и мисао“ из 1926) пре рата наводи као једног од пионира српске карикатуре.

Београдски модни месечник «Жена и свет» дизајнирао Драгослав Стојановић 1925. године

Међу онима који не дозвољавају да Драгослав Стојановић падне у заборав налази се и најчитанији београдски модни месечник „Жена и свет“ (1925-1941), чије су насловне странице улепшавли домаћи илустратори, међу којима се истицао Драгослав Стојановић, један од ретких који је потписивао своје радове. Једну од тих страница објављујемо у овом наставку, како би се барем делимично сагледа широка лепеза и квалитет сликарског опуса Стојановића.
Цензори не могу под велом тајне заувек да прикрију постојање уметника

Пажњи и ревности заговорника систематичног и системског чишћења, свега што је „мирисало“ на Драгослава, измакло је неколико „ситних“ детаља. Пре свега, Драгослав је радио и сарађивао, као светски угледни сликар, не само у Југославији, него и у Европи. Школовао се на реномираним европским универзитетима, објављивао радове у високотиражним новинским кућама, сликарским галеријама, штампаријама и филмским кућама. Дружио се са новинарима, сликарима и карикатуристима. То је онемогућило цензоре да велом тајне и заборава прекрију Стојановићевo уметничкo и људско постојање.
Многи његови савременици, ликовни ствараоци, карикатуристи и новинари, у својим аутобиографским делима пишу о Стојановићу, подсећајући на ускраћено место, које заслужује у српској и југословенској уметности.

Милош Вучуровић, карикатура Драгослава Стојановића и Пјера Крижанића, Реч и слика бр. 8, 1926; Пјер (Драгославу): «Ипак ће комисије на овој подлози зарађивати више шарајући него нас двојица цртајући“ (каталог Бојане Поповић „Примењена уметност и Београд 1918.-1941“, издање Музеја примењених уметности у Београду; 2011)

Драгослав Стојановић је један од пионира југословенског дизајна и први је међу српским графичарима који је потписивао сва своја дела.Тиме је на неки начин исказивао свој однос према животу и сликарству. Драгослав Стојановић је оставио несумњиво дубок траг у српском сликарству, карикатури, илустрацији часописа, новина, уметничком опремању књига, поготово графичком дизајну, што су између два светска рата развијене културне средине попут Француске, уважавале равно цењеним уметницима такозваних традиционалних дисциплина - сликарства, вајарства и архитектуре. Управо због тога његово дело заслужује да буде значајније проучавано и уметнички реалније вредновано. Бар од стране кулурних посленика у Стојановићевом родном Аранђеловцу. Наш портал је томе дао свој допринос објављивањем три прилога о Драгославу Стојановићу, а надлежним ћемо упутити предлог о установљавању «Дана карикатуре» у Аранђеловцу, у знак сећања на Драгослава Стојановића.
(наставиће се)