Мирослав Живановић
У деветнаестом наставку фељтона о руским избеглицама, које су побегавши из бољшевичког СССР-а живелe у аранђеловачкој општини, а трећем о породици Павла Стефановског (који је променио првобитно презиме Апостолов да би замео трагове руским шпијунима који су га прогонили) износимо на видело дана још један породични документ, који баца више светла на то како су се зближили Павле и Никосава који су живели у дугогодишњем браку.
Показало се и овог пута да су породични архиви често извор неслућених докумената, значајних за скицирање мозаика за историју породице. Тако је међу многобројним фотографијама и папирима деде и бабе Владимира Вујичића (сина Драгице Стефановски Вујичић, која је била ћерка Павла и Никосаве Стефановски) засијала пуним сјајем свечана позивница на венчање Павла Т. Стефановског и Никосаве Глишовић 23. новембра 1930. године у цркви у Горњем Милановцу.
Позивница за свадбу Павла и Никосаве 1930. године у Горњем Милановцу
Из ове оригиналне позивнице (дебљине картона и величине разгледнице), сазнаје се да је Павле, већ дипломирани инжењер агрономије, у том времену радио као помоћник среског економа у Горњем Милановцу, а да је Никосава, ћерка Стане и Јосипа Глишовића, економа из села Велеречи. Овим се донекле сазнаје одакле познанство Павла и Никосаве, које је највероватније уследило преко пословних контаката Павла са колегом Јосипом. Двојица економа су, очигледно, учврстили пријатељство и међусобно поверење. Била је то добра подлога да се међусобна симпатија Павла и Никосаве прелије у јаку емотивну везу и допринесе заснивању брака. Каснијих година искрено пријатељство Стефановског и Глишовића, навело је руског избеглицу да се ослони на Јосипа приликом честих скривања од руске обавештајне службе и притаји се у напуштеној земуници у селу Велереч.
Други значајан документ потиче из породичног албума Владимира Вујичића. То је заједничка фотографија Павла и Никосаве и то из 1970. године, тачно на четрдесету годишњицу њиховог брака, о коме потомци причају да им је служио за пример.
Павле и Никосава Стефановски, поводом 40. годишњице брака (снимљено 1970. године - све фотографије су из породичне архиве)
Тодор Стефановски је радио у Фабрици електропорцелана (скраћено: ФЕП). Био је добар моделар-керамичар. Да би се оспособио за овај занат, послали су га да похађа курс керамичара у Новом Саду. Када је 1954. године ФЕП почео да ради, Тодор се запослио у фабрици у Аранђеловцу. Годину дана касније формиран је Фудбалски клуб „ФЕП“. Тоша је одмах навукао дрес овога клуба и заједно са: Здравком Степановићем Степанцем, браћом Јовановић (Ликашом и Сојком), Ратомиром Вељовићем Жалом и другим феповским ногометним звездама, био узданица овог популарног клуба.
Тодор Тоша Рус, прекаљени ФЕП-овац, омиљен међу колегама
Бранимирка Бранка Петровић (1947) из Пирота ушла је у породицу Стефановски удајом за Тодора Тошу Руса, сина Павловог и Никосавиног. О томе када су се Тодор и она зближили и везу озваничили браком каже: „За Тодора Стефановског, познатијег као Тоша Рус, удала сам се 1974. године. На нашој свадби, поред многобројних гостију, били су и свекар Павле и свекрва Никосава, што ме је посебно радовало.
Прешла сам да живим са њима у стамбеној згради код самоуслуге „19. септембар“ на другом спрату. Ту смо добили 1975. године и ћерку Марију. Тоша се везао за тадашњу успешну фирму фабрику „Индустрије електропорцелана“, у чијој је изградњи учествовао. У његовој радничкој књижици је уочљиво да је целог радног стажа био веран позиву керамичара, израђујући огромне изолаторе за потребе преноса електричне енергије на даљину, које је користила електропривреда широм света.
Тодор Тоша Рус и Бранислава Стефановски са ћерком Маријом
Тодор је био уважаван од руководилаца и радника. Не бирајући смене, радио је и дању и ноћу. Дивила сам се његовој хуманости. То је највише испољавао као добровољни давалац крви. Толико често су пунили ампуле његовом течношћу која живот значи, да сам се плашила за његово здравље и молила га да не претерује. Било је залуд. Размишљао је да буде од користи и када се оконча његов живот, па је донирао своје органе да буду искоришћени за потребе оболелих људи. Иначе, Тоша је знао да говори чисти руски језик и поносио се тиме. Имао је широку и топлу руско-српску душу. Љубоморно је чувао своју посебност. Често је умео да запева, показујући своје расположење. Водио је рачуна о својој породици.
Када је после 40 година радног стажа отишао у пензију, до тада сувоњави Тодор се брзо угојио. Тешкој болести допринела је и његова пушачка страст. Умро је 1995. године.
Пријатељство породица Вељовић и Стефановски
Породице познатог аранђеловачког угоститеља - келнера Ивана Вељовића и Павла Стефановског су се међусобно поштовале и уважавале. Врхунац њиховог пријатељства огледао се у посећивању за време продичних слава. -Моји родитељи и ја ишли смо Павловој кући за време Светог Николе у вилу «Главинић», власништво предратног министра Косте Главинића, коју је после рата држава конфисковала. Заузврат, Павлова породица је долазила код нас за Светог Луку. На простору где је сада хотел «Извор», око виле «Главинић» и виле «Зага» све до Српске мајке биле су оранице засејане житом.
Моја баба Лепосава, Павлова супруга Никосава, чика Драги Кнежевић, звали су га „Боже Благи“ и незапослени из виле «Думовић» ишли су да, као надничари, жању жито. Мене је баба Лепосава стално водила са собом. А једном, док су надничари жели српом, мене позове Вукашин Поповић, отац познатог књижевника Данка Поповића, да код њега останем да чувам овце. Жетеоци ме пошаљу да им донесем цигарете из трафике коју је држао чувени виолиниста Радоје Димитријевић код виле «Савић», данашње Поште - свежа су сећања Ратомира Вељовића Жала.
Тоша Рус једини навијач загребачког „Динама“ у Аранђеловцу
Жале је био и сведок несвакидашњег догађаја који открива навијачку страст Тоше Руса: -Загребачки «Динамо» је 1953. године гостовао Партизану на првенственој утакмици у Београду. Била је то чувена генерација «загребачких модрих» на челу са Драгом Хорватом и «црно белих», које је предводио Стјепан Бобек. У жељи да избегну навијачку еуфорију у Београду, «динамовци» одлуче да неколико дана уочи меча тренирају у Аранђеловцу. Пошто су играчи навикли на квалитетније терене него што их је имао Аранђеловац у то време, стручни штаб «загребачких модрих» реши, уз дозволу управе, да тренира на тениском терену у парку Буковичке бање, који је био ограђен високом жицом. Када се прочуло да «динамовци» пикају лопту у парку, на овај несвакидашњи тренинг сјати се неколико десетина дечака из чаршије.
Ратомир Вељовић Жале из спортских дана
При једној акцији, неко од играча Динама снажно шутне фудбал преко жичане ограде, и кожна лопта заврши далеко у шипражју. Играчи и неколико дечака су тражили фудбал, али никако нису могли да га нађу. Како и би када је један љубопитљиви гараган одмах шчепао фуцу, ставио га испо џемпера са леђне стране и непримећено шмугнуо из парка ка својој кући. Како је кожни фудбал (са шниром на месту где је стајао пипак за напумпавање), који се дувао на писак специјалном пумпом, у то време био права реткост и скупо коштао, «динамовци» га се не одрекоше тек тако. Неко се од њих досети и позва Тошу Руса, који је због близине своје куће стално бдео на њиховом тренингу, да се распита ко ли је узео кожни фудбал. Тоша послуша и нађе ко је присвојио фудбал са шниром. Сутрадан га поносно донесе играчима Динама: «Ево Вам вашег фудбала!» Фрања се обрадује, зовне Тошу и неким плајвазом преко жуте лопте, сећам се ко да се дешава сада, напише «Верном навијачу Динама Тоши». Поклоне му и улазницу за утакмицу са Партизаном у Београду.Тоша се толико обрадује да је са посебном љубављу и пажњом одржавао кожну фуцу, ретко га износећи да се поигра са својим вршњацима. Тек на силно наваљивање старијих дечака Милана Мике Стефановића, браће Јовановић Сојке и Ликаша из комшилука, Тоша га је износио и играли су ногомет. Одмах после пикања, Тоша је лопту поново гланцао, брисао и сушио да би на крају уљем намазао кожу и дуго чувао!
Други део приче о Тошиним највијачким наклоностима испричао је његов сестрић Владимир Вујичић: -Наравно, Тоша је навијачку приврженост Динаму доказао и одласком на утакмицу на стадион ЈНА. Не водећи много рачуна у оној гужви где ће, уђе на југ, међу најватреније навијаче „црно-белих“. Приликом једне Динамове акције и гола у мрежи Партизана, Тоша се уздигнутих руку обрадова вичући на сав глас. Већ следећег тренутка на његову главу и тело сручи се канонада удараца кушобранима, чегртаљкама и песницама. Тетурајући се Тоша некако издржа овај неочекивани налет и у часу схвати да је отишао на погрешну трибину. Брже-боље шмугну и нестаде са јужне трибине. Дуго је после тога видао ране по глави и леђима, превијајући модрице по читавом телу.
(Наставиће се)