Мирослав Живановић

Објављујемо 18. део фељтона о избеглицама из Русије у Аранђеловцу, а други наставак о породици руског избеглице Павла Паје Апостолов. Обелодањујемо значајан породични документ - његову дилому којом се потврђује да је завршио за инжењера агрономије.

Од Владимира Вујичића, сина Драгице Стефановски Вујичић, ћерке Павла и Микосаве Стефановски, сазнали смо занимљиве детаље из живота бабе и деде, који се после Другог светског рата доселио у Аранђеловац.

Наиме, када се Павле Апостолов (првобитно презиме Павлово) опоравио после тешких телесних повреда, задобијених приликом пада авиона којим је побегао одмах након Октобарске револуције из СССР-а и правим чудом остао жив, решио је да упише Универзитет у Загребу. Успешно је дипломирао и постао инжењер аргономије. Павлов ванредни интелектуални напор који је оставрио упркос здравствених потешкоћа и језичких баријера, потврђује диплома да је постао инжењер агрономије , коју његов унук Владимир љубоморно чува у свом специјалном породичном архиву. Захваљујући томе, Павле је остатак своје радне каријере учинио подношљивијим, а породици обезбеђивао материјалну сигурност и нормалан живот у избеглиштву. Стефановски је, уз то, стекао углед уваженог стручњака агрономије.

Павлу диплома широм отварала врата предузећа

Захваљујући дипломи, реткој у послератном времену, Павлу су широм отворена врата предузећа где год се појавио, пре и после Другог светског рата. Тако је било и у аранђеловачкој општинској управи, где је радио као агроном. Касније је имао свој биро у центру Аранђеловца. На ударном месту у канцеларији налазила се окачена о зид управо диплома исписана латинским језиком, издата 1926. године у Загребу.

Према преводу Аранђеловчанке Маје Подгорац садржај дипломе гласи:
„УНИВЕРЗИТЕТСКО ПИСМО КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА У ЗАГРЕБУ
ВЛАСНИК ПАВЛЕ Ф. СТЕФАНОВСКИ
ПОСЛЕ ЗАВРШНОГ ДРЖАВНОГ И ТЕОРИЈСКОГ ИСПИТА ИЗ АГРОНОМИЈЕ, ПО СТАТУТАРНО УТВРЂЕНИМ ПРАВИЛИМА ФАКУЛТЕТА, ДОБИЈА ТИТУЛУ ИНЖЕЊЕРА“

Павле и Микосава Стефановски са унуком Владимиром

Владимир нам је рекао да ће овај документ наставити да подсећа на деда Павла и баку Микосаву на други начин, јер га ових дана вади из старе футроле, урамљује и качи о зид своје куће на задовољство и понос породице. Уз фотографије бабе Микосаве, деде Павла и приче родитеља биће то вредна и трајна успомена на претке.

Павле и Микосава се срели у Горњем Милановцу

О томе где се родила велика љубав његовог деде Павла и бабе Микосаве, о којој и дан-данас причају њихови потомци, Владимир Вујичић износи своја сећања: -Павле и Микосава су се упознали у Горњем Милановцу, где је Павле пре Другог светског рата радио као агроном. Како је бака рођена и живела у околном селу Велереч, стицајем околности, упознали су се и везали у срећан брак. Захваљујући дединој дипломи инжењера агрономије, професији која је у то време била изузетно тражена, млади брачни пар је могао да бира где ће да се настани у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Изабрали су Босну и деда је брзо нашао посао у својој агрономској струци у Билећи.

Сву своју децу три ћерке и сина Павле и Микосава су добили у Билећи. После најстарије ћерке, која је умрла непосредно после рођења, свет је угледала Драгица Драга 1932. године. Следила је Јованка (1935-1943) и Тодор Тоша, звани Тоша Рус (1937-1995).

Драгица је наставила да живи са родитељима и братом, када су после Другог светског рата прешли у Аранђеловцу. Свој радни стаж започела је при Југословенској народној армији у Београду. Затим се премешта у Индустрију електропорцелана у Аранђеловац, да би радни век завршила као шеф кадровске службе у „Буковичкој Бањи“, одакле одлази у пензију. Са Рајком Вујичићем, који је свој радни век провео у Индустрији електропорцелана, изродила је двоје деце- ћерку Светлану Вуковић (1964) сина Владимира(1972).

Драгица и Рајко Вујичић са децом

Владимир се радо сећа прича својих родитеља о деди Павлу Паји и баки Микосави : -Павле је важио за господина који је стално носио шешир и кравату. У рукама је држао штап од када је имао удес после пада из авиона изнад Загреба. Остало је сећање на његов лигинштул на којем је дека одмарао док су становали у вили Главинић.

Пред моје рођење деда је Бога молио да му испуни жељу: ‘маљчик...маљчик...маљчик’ (на руском: дечак). А бака је свима давала на знање да они имају две унуке и једног унука! Мени је испуњавала све што пожелим. Био сам њихов љубимац -први унук. Бабу и деду су све време живота пратила сељакања. Тако је било пре Другог светског рата. Наставило се и када су се после рата доселили у Аранђеловац, где су на три места свијали своје породично гнездо.“

(наставиће се)