Мирослав Живановић
Због великог интересовања читалаца нашег портала наставили смо истраживања о Драгославу Стојановићу. Ово је други део о Стојановићу, а пети текст о аранђеловачким великанима.
Настављајући истраживање о аранђеловачком великану Драгославу Стојановићу, сликару, карикатуристи и графичару, наш портал, је направио факсимил странице матичних књига Цркве „Светог архангела Гаврила“ у Врбици на коме су видљиви година и датум његовог рођења и, по први пут, овај документ је објављен у јавности. На овај начин отклањамо сваку недоумицу и, надамо се, стављамо тачку око године и места рођења Драгослава Стојановића, а што је до сада било спорно код аутора који су писали о Стојановићу.
Странице из књиге рођених Цркве «Светог архангела Гаврила» у Врбици (под редним бројем 6 уписано рођење Драгослава Стојановића)
Ево и свих уписаних података у матичној књизи рођених Цркве «Светог архангела Гаврила» у Врбици за Драгослава Стојановића, према аутентичном редоследу у колонама од редног броја 1 до 13: 1. Текући број (за 1890. годину): 6; 2. Место где је дете рођено: Аранђеловац, Краљевина Србија; 3. Година, месец и дан рођења: 27. јануара 1890. године; 4. Време, кад се дете родило дању или ноћу, пре или после подне, пре или после поноћи: дању, по подне; 5. Је ли дете рођено са каквим телесним недостатцима: није; 6. Храм или место где је дете крштено: у цркви; 7. Година, месец и дан кад је дете кршетно: 4. фебруара 1890; 8. Име детета и пол: Драгослав мушко; 9. Име, презиме, радња и место становања оца и матере: Танасије Зорка Стојановић кафеџија из Аранђеловца; 10. Које је дете на рођењу матери (прво, друго итд): прво; 11. Име и презиме свештеника који је дете крстио: Андрија М. Савић; 12. Име и презиме кума, његова радња и одакле је: Ђура П. Радишић трг. из Аранђеловца и 13. Примедба. Је ли дете ванбрачно, јесу ли деца близанци итд: није. Дакле, коначно и дефинитивно смо утврдили да је Драгослав Стојановић наш, аранђеловачки великан.
Ево и наставка приче о Стојановићу. Немирног духа и жељног нових сликарских доказивања Драгослав Стојановић још за време стдентски дана на новооснованој Уметничко-занатској школи (такозваној реалки) у Београду 1905, као петнаестогодишњак, објављује цртеже на изложбама. Његове карикатуре почињу да привлаче пажњу на страницама листа Трибина. Тадашњи уредник овог листа Бранислав Нушић, најпознатији српски комедиограф (који је, према запицима у публицистици боравио у Аранђеловцу, али није утврђено и где је и код кога одседао – можда је баш боравио код Драгослава, односно његовог оца кафеџије Танасија Стојановића?) омогућава му штампање карикатуре малтене у сваком броју, и то на насловним странама. Тако септембра 1910. године Драгослав потписује своје радове са препознатљивим потписом ЈХ. Т. Стојановић.
Сликарски таленат усавршава школовањем у Немачкој и Француској
Очигледно стекавши самопоуздање и учврстивши уверење у свој уметнички таленат, Стојановић наставља сликарско усавршавање у иностранству. У 22. години одлази у немачке сликарске центре Хамбург, Берлин и Минхен, где завршава један семестар у Уметничкој школи. Већ наредне 1913. године обрео се на Академији ликовне уметности у Паризу, на којој похађа још један семестар. Овде Стојановић дочекује крај Првог светског рата. Очигледно уважавајући Стојановићев сликарски рад у такозваном „граду светлости“, новинар Радоје Марковић у часопису Раскрсница (1923; бр.8, стр.49-50) каже да је „снагом свог талента успео да уђе у ред најбољих декоративних сликара и карикатуриста“, што му широм отвара врата престижних париских магазина Fantastico, Je sais tout, La vie au grand air, L'automobile. Његови најбољи радови украшавали су странице тиражног часописа La vie au grand parisien.
Потврду своје сликарске разноврсности и квалитета Стојановић доживљава и у париским кинематографским кућама. Остаће упамћено да од 1916. године за њихове потребе израђује са великим успехом завидне количине филмских и индустријских плаката. Кинематографске куће Pathe Freres и Gaumont су предњачиле по количини наручених плаката, а у њиховим архивама многе сe и данас чувају.
Изузетни цртежи Драгослава Стојановића (извор: сајт 41 Јадовно, преузето 16. јануара 2020. године, https://jadovno.com/umetnost-i-crveni-teror-dragoslav-stojanovic-1890-1945-ili-majko-srbijo-pomozi/#.YAIVhEHPzcc)
Где год се појављивао, на изложбама, страницама угледних часописа или филмској и аутомобилској индустрији, Стојановић је за своја остварења добијао запажене стручне оцене. Тако постаје синоним успешног сликара, цртача и карикатуристе. Потврду квалитета својих сликарских дела Стојановић доживљава и на међународној уметничкој изложби у Прагу, организованој после окончања Првог светског рата. Том приликом је осам његових плаката представљало Француску.
По завршетку Великог рата, Драгослав Стојановић се враћа у Србију и ради као карикатуриста у листу Време. Добар познавалац његовог лика и дела новинар Радоје Марковић о том периоду из Стојановићеве биографије у листу Реч и слика 1926. године пише: „ Из Француске долази са потврђеном репутацијом и именом које се цени у најкултурнијим земљама Европе. Његове карикатуре из „Времена“ више су пута репродуковане у енглеским и америчким часописима, а често и бугарским, румунским и чешким. Јануара 1926. Манчестер Гардиан (тако је тада био пун назив данашњег Гардиана, прим. аутора) доноси такође једну његову карикатуру.“
Драгослав Стојановић предавао сликарство Милени Павловић Барили
За разлику од претходног периода, првих година треће деценије живота Драгослав Стојановић живи потпуно другачијим начином живота. Остваривши се у европским културним центрима као светски признат уметник и цењен професор, од 1922. године Стојановић предаје декоративно сликарство у Уметничкој школи у Београду. У досијеу Уметничке школе чувају се занимљиви подаци који су смештени у депоима Архива Србије. Стојановићева месечна плата износила је 1.500, док је сликарка Бета Вукановић примала 850 динара.
Историчарка Загорка Јанц разговарала је својевремено са сликаром Живаном Вулићем (1911-2006), Стојановићевим учеником, и у Годишњаку града Београда (књига XXXVIII), 1991.године написала: „Ђаци Уметничке школе сећају га се као финог господина, високог, са проседом косом и штуцованим брковима. Увек је носио кравату, борселино шешир и камашне преко финих ципела. Увек је био пун шале и досетки. Стојановић је био звезда чији је сјај давао дигнитет „декоративним“ уметничким дисциплинама, које су тада биле у успону и у српској средини. Харизма модерног ствараоца неоптерећеног хијерархијом уметничких дисциплина зрачила је на његове ученике.“
Првој генерацији његових ученика припадала је и Милена Павловић Барили, позната српска сликарка. Према мишљењу упућених савременика у историју сликарства, та генерација је била једна од најбољих до тада у области декоративног сликарства. 
Аутопортрет, аутор: Милена Павловић-Барили - http://plezirmagazin.net/milena-pavlovic-barili-umetnica-raskosnog-talenta/, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=46031217
Искусни сликарски маг Драгослав Стојановић изузетно је ценио таленат Милене Павловић Барили. Он није имао довољно речи да се нахвали својом ученицом, којој је Бог дао да буде сликар. Његово одушевљење за младу уметницу није било куртоазно. Он је ценио њену заинтересованост за предмет који је предавао - декоративно сликарство, које је могло да се примењује у многим аспектима традиционалног (зидног сликарства) и савременог стваралаштва.
У Уметничкој школи је предавао до јуна 1940. године, када је је преузео дужност вршиоца директора, на којој остаје до формалног одласка у пензију.
(наставиће се)