Мирослав Живановић

Седамнаести наставак фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу.

Павле Апостолов је после бегства из Русије као једини преживели члан своје породице морао да промени презиме у Стефановски, кријући се од руских шпијуна и њихове освете.

Руске избеглице, којима је Октобарска револуција из корена изменила живот, нису имали много времена да организују бекства из родине (на руском језику домовинa), него су се сналазили како су знали и умели и како су им околности омогућавале. Неки су се од Русије данима и месецима кретали ка европским државама, а ретки су имали среће да то растојање прелете авионом.

Бекство Павла Апостолова из Москве одмах после Октобарске револуције, личило је на авантуристички филм, који је по овог тридесетједногодишњака имао срећан крај. Наиме, Павле је као војни пилот у години Октобарске револуције, брзо схватио шта га чека у комунистичкој режији. Његове слутње обистиниле су се када су бољшевици свирепо побили његову породицу због њиховог великог богатства. У Москви су му ливидирали оца, мајку, браћу и сестре.

После ликвидације целе породице није чекао да га задеси иста судбина

Не чекавши да и њега ликвирају Павле је, као војни пилот, осмислио спектакуларно бекство. Спаковао је своје најнужније ствари, кришом се увукао у свој ловачки авион, искористио општи метеж при преузимању власти, и непримећено дигао летелицу у небо. Према унапред донетом плану, усмерио је авион ка ваздушном простору Краљевине СХС. Павле није имао куд. Да би остварио своје намере, свесно је повредио ваздушни простор неколико европски држава. Није се поколебао ризикујући да буде погођен њиховим прецизним против-авионским ракетама.

Међутим, лет искусног летачког вука, због избегавања разноразних препрека и замки, трајао је дуже него што је планирао, па се игром случаја нашао на небу изнад Загреба. Када су му инструменти у кабини показивали да је резервоар авина остао без горива, применио је све вештине да што безбедније атерира на најпогоднијем месту. То му је, за дивно чудо, пошло за руком. Авион је при додиру са земљом потпуно уништен, а Павле је, правим чудом, преживео сломишви „само“ раме и четири ребра.

Ову причу о храбром руском официру - пилоту Павлу Апостолову чули смо од Бранке Стефановски, његове снахе, која је била удата за његовог сина Тодора Тошу Стефановског из Аранђеловца, где је његова продица после рата живела.

Бранка Стефановска, испред своје куће на Колонији

Када се опоравио од прелома, Павле је схватио какав је шамар ударио новој совјетској власти својим гестом, па је решио да потпуно промени свој идентитет. Да би заварао траг руским енкаведеовцима, Павле Апостолов прво је променио своје презиме у Стефановски. Правдајући се да су сва његова лична документа изгорела у запаљеном авиону, презиме је „позајмио“ од неког Македонца или Цинцарина.

После Другог светског рата четворочлана породица Стефановски, у међувремену се увећала за ћерку Драгицу и сина Тодора, из Билеће се пресељава у Аранђеловац. Уселили су се у вилу Главинић, касније национализовани летњиковац истоименог предратног министра у влади Србије.

Дуго година се крио у земуници у селу Велереч код Горњег Милановца

-Павле се годинама после Другог светског рата крио у селу Велереч код Горњег Милановца, знајући да ће руски шпијуни преврнути земљу и небо да га нађу. Микосава, Павлова супруга, била је родом из овог краја, што је олакшавало његово скривање у селу и напуштеној земуници у којој се Павле најчешће склањао. Мој свекар Павле, инжењер агрономије, радио је прво у аранђеловачкој општини, да би касније отворио свој биро за агрономију. Брзо се прочуо у Аранђеловцу и уважавали су га као доброг стручњака. Павле је дуго са породицом живео у вили Главинић, која је била смештена између фудбалског игралишта и Мишарске улице бр. 1. У дворишту ове куће скромних габарита, Павле је међу многобројним боровима изабрао место под јабуком са великом крошњом, где је седећи у специјалној столици, проводио највише времена и очигледно се лепо осећао. Овде су их често посећивале и породице руских избеглица које су живеле у Аранђеловцу. После шетњи парком Буковичке бање, викендом и празницима, свраћали су код Стефановских на кафу и чашицу разговора. Ова руска дружења у вили Главинић, трајала су док их нису преселили у стан код самопослуге 19. септембар, а вилу срушили због потреба ФК „Шумадија“.

Везан топлином ове куће, тешко је поднео њено рушење. Иначе, мој свекар је био човек какав се пожелети може. Тих и наприметан, никоме није на сенку згазио. Волео је да запева руске песме и да прича руски. Поготово је уживао док је успављивао унуке, децу од ћерке Драгице, читајући и понављајући причу о зајчику(зецу) на сочном руском језику. Заситивши се од „зајчика“,унуци су га питали да ли зна да прича и неку другу причу. Када се много разболео, већ сам била у браку са његовим сином Тодором Тошом Русом, памтим да је из болесничке постеље често гледао ка Рисовачи. У тим тренуцима запажала сам сузе у његовим очима. Умро је 1975 године - навиру сећања Бранке Стефановски о Павлу.

У једном даху наставља и о свекрви: -Микосава Стефановски (1912-1991) била млађа од суруга Павла 25 година. Када су се узели у Билећи, њој је било 18, а њему 45 година. Микосава је пореклом из Велереч код Горњег Милановца. Павле и она су се добро слагали и свекрва ми је причала да су се много волели. Микосава је родила четворо деце, од којих су две девојчице рано умрле. Потом су добили ћерку Драгицу и најмлађег Тодора Тошу Руса, мога супруга. Овоме се нарочито обрадовао Павле, који је волео да добију мушко дете. Упркос многобројним недаћама, Микосава је стално била уз свога супруга и ослонац прородице. Ризикујући животе својих најближих у Велеречу, договрила се са љима да Павла скривају у напуштеној земуници од руских шпијуна. Сав терет супруге и мајке подносила је без роптања. Радовала се и трудила да припомогне деци, поготово кад су пристигли уници. Доживела је да види троје унучади. Умрла је 1991. године и сахрањена је у породичној гробници са Павлом, ћеркама Јованом и Драгицом и сином Тодором на Рисовачи.