Мирослав Живановић
У 33. наставку фељтона „Руске избеглице у Аранђеловцу“ пишемо о немерљивом петогодишњем уметничком, сликарском и културном доприносу Митрофана Косенка Петровића, који је предавао цртање у аранђеловачкој Гимназији. Две преломне године, 1928. и 1930, биле су у каријери овог животописца, иконописца и педагога. Од карикатура до сликарских дела на Великој изложби руских аутора у салону „Цвијета Зузорић“ у Београду.
Пет година (1928-1933) рада у аранђеловачкој гимназији руског избеглице Митрофана Косенка Петровића пресудно је допринело да се о граду под Букуљом не говори само као перспективном средишту бањског туризма у Србији, већ и престижној сликарској колонији од угледа.
Према сазнањима тројице биографа (О. Л. Леикинд, К. В. Махров и Д. Иа. Севериухина) Косенко је рођен 1890. године у Москви, где је завршио школу такозване индустријске уметности. После Октобарске револуције 1918. године, емигрантски талас га је донео у Краљевину СХС. Први посао налази у Руском кадетском корпусу, где је предавао цртање, затим у Великој српској православној гимназији у Сремским Карловцима.
Руски уметници васпитавани на нашим универзитетима
В. И. Косик у својој књизи Уметничко стваралаштво Руса на Бакану (крај 19. - почетак 21. века) у поглављу „Руске боје на балканској палети“ пише: „Треба напоменути да Југославија није само прихватала готове мајсторе, већ их је васпитавала на својим уметничким универзитетима (...) Најчешће су уметници одлазили у образовне установе као учитељи цртања: у Зајечару је децу подучавао Анатолиј Баев, у Крушевцу - Иван Лукомски, у Пироту - Аполон Прокофјев, у Алексинцу – Евгениј Лаптев, у Нишу – Василиј Рудановски, Митрофан Косенко у Аранђеловцу, Владимир Костин у Чачку, Александар Лажечников и Афанасиј у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину), Шелумов и Андреј Биценко у Белој Цркви ...“
Значајнију афирмацију сликара Косенко остварује 1920. године, када је илустровао Причу о цару Султану Александра Сергејевича Пушкина. Тражећи свој сликарски израз Митрофан Косенко је у почетку цртао карикатуре тадашњих совјетских вођа. Затим је сликао пејсаже, па слике које су имале филозофски и религиозни садржај.
Две године су биле преломне за Косенков уметнички успон и тада је направио највеће искораке у каријери. Са колегом Образков Борисом Ивановичем 1923. године организује такозване путујуће изложбе у Битољу, Прилепу, Нишу, Скопљу и Београду. На изложби у Нишу приказана је историјска слика Краљевић Марко пред султаном и слике Млади Барањанин и Млади Никшићанин. У Београду посетиоце изложбе је привукло 14 цртежа за Причу о цару Султану и слика Македонац. Његове карикатуре тадашњих совјетских лидера (Троцког, Лењина, Чичерина, Колонтаја и других) изазивале су смех у међу публиком.
У аранђеловачку гимназију Митрофан Косенко примљен је да предаје цртање и писање 1928. године. Са њим се запослила његова супруга Оливера. Она је као професор предавала српскохрватски и немачки језик.
Од тада Митрофан је видно напредовао као сликар. Његови радови добијају ласкава признања сликарске стручне критике. То му је омогућило да исте године постане члан Друштва руских уметника у Краљевини Југославији.
Врхунац каријере учешће на Великој изложби руских уметника
Врхунац каријере Митрофан Косенко доживео је излагањем на Великој изложби руских уметника у Београду 1930. године. Међу 103 најугледнија руска ликовна ствараоца широм Европе, који су представили 400 радова, запажена су и његова остварења: Музикант 1, Музикант 2 и Глава анђела. Уз име ставраоца стоји одредница да живи у Југославији, ближе - у Аранђеловцу.
Факсимил странице са каталогизацијом дела радова Митрофана Косенка
У каталогу изложбе која је отворена 9. марта 1930 године у салону «Цвијета Зузорић», пише да је организација поверена Друштву руских уметника у Југославији, уз подршку Комитета руске културе под највишим покровитељством краља Александра и његовог синовца кнеза Павла. У каталогу изложбе пише: “...Овај догађај од велике је важности за југословенску и српску културу и руске уметнике у Европи“. На овако помпезан начин симболично је означен и крај прве етапе стваралаштва Митрофана Косенка, овенчаног славом уметника који је нашао своје место међу многобројним руским избеглим уметницима у СХС/Краљевини Југославији.
У другу етапу живота Митрофан, практично, улази „празних шака“ као и на почетку уметничке каријере. То га није поколебало. Напротив, био је припремљен да се брзо снађе у тешким околностима.
Митрофана је завршетак Другог светског рата затекао у логору расељених лица у зони Менхехоф код Касела, коју је окупирала Америка. Са доласком мира, покренула се у њему и потреба за уметношћу и стваралаштвом. Тако се у наредне две године (1945 и 1946) нашао међу учесницима уметничких изложби у Каселу.
Већ наредне 1947. године у великој групи Руса сели се на Афрички континент - у Мароко. Митрофан се населио у Бурназелу, предграђу Казабланке. Да би се прехранио и зарађивао за живот, радио је као уметник у фабрици стакла и огледала. Упоредо је задовољавао и своје уметничке пориве. Зхваљујући неслућеној стваралачкој енергији представио се љубитељима сликарства у Казабланки самосталним изложбама током 1952. и 1954. године. Пажњу су привукли пејсажи, циклус слика верског садржаја (Христос са ученицима међу пољима, Цезар ћесару, Распеће, Христова глава на крсту, Савест, Јуда Искариотски), иконе, скице за фреске и скулптура Мадона. Прихваћен од православне цркве у Казабланки, украшавао је руску цркву Свете Тројице у Бурназелу, а за Саборни храм у Казабланки израдио је Успење Богородице.
Последња адреса на којој се налазио Косенко био је Бразил, тачније град Сао Паоло. Ту је окончао свој стваралачки опус и живот 1956. године. Уметник који је на три континента (Европа, Африка и Јужна Америка) осетио изазове уметности и лепоту стваралаштва.