Мирослав Живановић
У 35. наставку фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу објављујемо причу о Василију Кузенко, професору музике и диригенту пет градских хорова у Србији. Завршио је понижен. Партизани су га приморали да свира на виолини последње ноте, а потом стрељали 1944. године у Шапцу као народног непријатеља, без судске пресуде.

Међу руским избеглицама у Аранђеловцу посебно место припада Василију Кузенку, који је две године (1930 - 1932) био учитељ певања и свирања у овдашњој гимназији.

У том периоду, како је записано у матичним црквеним књигама, Василије је добио са супругом Саветом, ћерку Оливеру 21. маја 1931. године. Тада им је она била друго дете.

Професор Василије Кузенко

О биографији Василија Кузенка мало је остало писаних докумената. Зато су судски архив Шапца и сведочанство у неколико новински текстова, његовог сина Петра Кузенка, приликом захтева за рехабилитацијом оца, добрим делом попунили празнину о овом професору неколико гимназија у и диригенту пет градских хорова у Србији између два светска рата.

„Василије Кузенко је рођен 25. јануара 1887. године у Петровску код Старопоља у Украјини, од оца Јефрема и мајке Јефимије Игњатијевне, где је стекао диплому педагошке академије - одсек музике. Убрзо постаје наставник, а затим помоћник управника и управник више школе Ставропољске губерније до 1916. године. У предоктобарској Русији је мобилисан, а за свој рад у образовању био је одликован Орденом светог Станислава и медаљом дома Романових, издатом поводом 300-годишњице царске породице“, у најкраћим цртама приближава део биографије свога оца Петар Кузенко (лист «Политика», 23. октобра 2007. године, под насловом „Убице га терале да им свира“).

У више радова српских и руских познавалаца културних активности избеглица из Русије између два светска рата у Србији, наводи се да је Василије Кузенко дао значајан допринос радећи у средњим школама и хорској уметности и црквеном певању у Шапцу, Аранђеловцу и Лозници.

Руске професоре удомио краљ Александар Карађорђевић

У чину поручника Василије је био вођа оркестра Херсонског пука, који се од 1916. до 1918. борио на Кавказу. После успостављања бољшевичке Русије, цео пук је пребегао преко Турске. Већи део официра и војника крајње уточиште је нашао у Паризу, а школоване инжењере и професоре примио је Александар Карађорђевић, краљ Југославије/СХС. „У Београду је Кузенко (поново) положио стручни испит, упознао Савету Икић, родом из Куршумлије, која му постаје супруга 1928. године. Са њом је добио кћерке Смиљану (1929) и Оливеру (1931), а потом и сина Петра (1935).

Факсимил црквених матичних књига о рођењу ћерке Оливере 1931. године

Мајчин брат Васа Икић држао је у Шапцу фризерски салон, што је био разлог да отац 1921. године прихвати понуду да ради у шабачкој гимназији. Свирао је виолину и основао хор "Невен", који је после три године прерастао у Шабачко певачко друштво. Уз то, дириговао је занатлијским, црквеним и хором учитељске школе. У време окупације био је потпуно аполитичан, а верујући у људе и свој дубок просветитељски траг, није услишио мајчине молбе да се у јесен 1944. склони на месец-два, као што су други Руси избеглице учинили и преживели“ , каже Петар.

Само неколико дана по уласку у град, припадници Озне (Одељења за заштиту народа) упали су у Кузенков стан, у Улици Милоша Обилића број 5. Војници су кундацима ударали у врата и чим их је професор отворио, наредили су му да пође са њима. После неколико дана, дошао је један униформисани мушкарац и од Савете тражио да му преда виолину. Када га је упитала зашто му треба, одговорио је: "Не брините за супруга, он ће сада мало да свира". Када је други војник четири-пет дана касније вратио виолину, породица је схватила да су се обистиниле црне слутње.

Приликом испитивања присиљавали Кузенка да свира

На основу исказа Петра Кузенка, сведока Јована Икића и Светомира Павловића, који је био заточен у суседној ћелији, Окружни суд је утврдио да је Василије Кузенко лишен слободе од стране припадника партизанског покрета и одведен у шабачки затвор, где су га испитивали припадници Озне и присиљавали да свира виолину шефу Слободану Борисављевићу и његовим помоћницима капетану Миши Мајсторовићу, извесном Васићу и другима.

На основу решења комисије за додељивање помоћи породицама пензионера, при градском НОО у Шапцу, од 8. марта 1945, утврђено је да је породици Кузенко одбијена тражена помоћ, због тога што је, по знању чланова ове комисије, Василије пресудом Војног суда у Шапцу проглашен за народног непријатеља. Окружни суд је пронашао да ово решење садржи крупну неистину у погледу осуде Василија Кузенка, јер је Војни суд Корпусне области западне Србије започео свој рад тек два месеца касније – крајем децембра 1944. године.

"Василије Кузенко лишен је живота, без одлуке суда и вођења поступка, као и без конкретне кривице, пре свега ради застрашивања других", написано је у изреци решења о рехабилитацији Окружног суда у Шапцу, коју је покренуо његов син Петар 2007. године.

Према истраживању удружења „Мост“, које је основано уз знак пијетета према невино стрељаним жртвама на старом мосту на Сави у Шапцу (током пола године убијено је око 2.000 Шапчана и житеља околних села, који су проглашени непријатељима народа). Један од симбола овог страдања по многима се узима управо Василије Кузенко, јер је утамничен, принудно свирајући виолину партизанима опијеним победом, заправо свирао опело себи и недужним суграђанима.

Круна покрета за рехабилитацију невино убијених Шапчана представља издавање књиге "Под маљем идеологије", двојице аутора: судије Гојка Лазарева и новинара Мирољуба Мијушковића, аутора текста у «Политици» о судбини Василијевој. Додајмо да је судија Лазарев био члан судског већа приликом рехабилитације Кузенка. Том приликом је утврђено да је Василије Кузенко лишен живота, без одлуке суда и вођења поступка, као и без конкретне кривице, пре свега ради застрашивања других. Због тога Окружни суд сматра да покојни Василије Кузенко није био никакав народни напријатељ, већ жртва ослободилаца. Он је страдао као жртва прогона и насиља, из идеолошко политичких разлога, због тога што је био пореклом избеглица са подручја у коме је изведена Октобарска револуција од стране припадника Бољшевичке парије.“

О смрти Василија Кузенка писао је шабачки прота Григорије Бабовић у Летопису, који је водио током Другог светског рата. Име Кузенка се наводи као жртве страдале у првом таласу од стране припадника партизанског покрета, одмах након ослобођења Шапца.