Мирослав Живановић
У 41-ом наставку фељтона портала „еСТВАРНОСТ“, с називом „Руске избеглице у Аранђеловцу“, објављујемо ексклузивне податке о архитекти пет најлепших вила у граду под Букуљом.
За разлику од свога млађег брата Симеона Папкова, са којим је као избеглица потражио уточиште, после Октобарске револуције, у Југославији Андреј је био неупоредиво присутнији у јавности. То су му омогућавали његова афирмација престижног архитекте и уметника чија су се дела често појављивала на сликарским изложбама.
Андреј Васиљевич Папков (1890-1975) после осам семестара завршених на универзитету у Москви, кренуо је у такозваној великој избегличкој „белој колони“ ван граница Русије. Са братом Симеуном уточиште је нашао у Краљевини СХС 1921. године. У Београду на Техничком факултету дипломирао је 1925. године на Одсеку за архитектуру, као други Рус коме је припало ово престижно звање. На овом факултету је 1934–1935. упоредо предавао архитектуру и цртање. Стручњаци га сврставају у најужи круг најбољих архитеката-академичара.
Стекавши диплому инжењера архитектуре, пред амбициозним и креативним Андрејом отварају се велики пословни изазови. Не мали број руских дипломираних градитеља-архитеката пронашли су свој стваралачки израз и успели да се уклопе у архитектонске токове који су им били врло блиски. Његов ход архитекте у Београду може се пратити на основу здања подигнутих све до 1951. године. Прве пројекте направио је у бироима колега Милана Злоковића и Драгише Брашована у Београду. 
Андреј Папков (стоји) у свом пројектном бироу са колегом Драгишом Баршованом
Самосталну каријеру започиње отварањем сопственог студија 1932. у улици Мајке Јевросима 16 у Београду, у којем је пројектовао више од 70 грађевинских објеката. Својим пројектом за Коларчев народни универзитет освојио је прву награду у Београду (1928), затим је у Новом Саду (1931) за палату Силесија Танурџића поделио трећу награду са Николајем Шиловом. Предратне године биле су обележене афирмацијом и жељом да се изађе у сусрет захтевима ондашњих добростојећих грађана, како у Београду тако и унутрашњости Југославије. Најрепрезентативније грађевине из тог периода биле су виле и породичне куће, које су континуирано настајале од 1932. до 1938. године.
Породичне куће и виле Папкова понос Београда
Свој максимум и архитектонско умеће Андреј Папков је остварио на објектима за приватне потребе, који су грађени на истакнутијим местима и важили као стецишта еминентне архитектуре деветнаестог и двадесетог века. Изузетну архитектонску вредност и значај имају грађевине у улицама Београда: Крунској 22 (1935) индустријалца Милутина Месаровића, Милоша Поцерца 17 (1937), Драгутина и Ангелине Дебељаковић, Његошевој 17а (1937), апотекара Стевана Костића, Вишњићевој 4–6 (1937), Милеве Викторовић, Македонској 15 (1937), инжењера Лазара Петровића и његове супруге Јелисавете, Кнеза Милоша 95 (1938), Зорке Караџић, Џорџа Вашингтона 36 (1938), адвоката Драгутина Петровића, Ресавској 33 (1938), Косте и Николе Месаровића и други. Наведени објекти примери су Папковљеве вештине да остане доследан својим принципима, а да при томе не понавља већ виђена решења и не западне у монотонију. Према стручном мишљењу не мали број грађевина, кућа и вила створених надахнућем Андреја Папкова, тежи романтичарским стиловима и носи у себи знатну дозу еклектицизма. Вишеспратнице и јавни објекти, као пригоднији израз, препознају се умереним академизмом.
Недовољно је истражена уметничка склоност Андреја Папкова, којом је надопуњавао архитектуру. Одмах по доласку у Београд учланио се у групу К.Р.У.Г. која је обухватала уметнички надарене руске емигранте. Већ 1921. године нашао се међу излагачима на првој изложби руских сликара у Официрском дому у Београду под покровитељством Милана Грола, министра просвете. 
Каталог изложбе у „Цвијети Зузорић“
Уочљиво је његово присуство и приликом облележавања деценије од представљања најзначајнијих руских ликовних стваралаца сликара, вајара, мајстора примењене уметности, које су организовали чланови групе К.Р.У.Г. Ствараоци руске уметности у априлу 1930. имали су прву и марта наредне године другу поставку.У међувремену Андреј је 1928. године у Сликарском салону „Цвијета Зузорић“ у Београду привукао пажњу поштовалаца палете и кичице сликом Композиција.
Када је први власник виле „Караџић“ долазио палили топовске салве, сад је „крунисали“ катанцима.
Чест боравак Андреја у Аранђеловцу се подразумевао, јер је овде живео његов брат Симеон са породицом. Успон у каријери Андреја Папкова поклапа се са зенитом градње међуратних летњиковаца у Буковичкој бањи. Папков је осетио тај (по)модни тренд и пословно га претворио у уносан посао. Према досадашњим истраживањима Андреју је пошло за руком да пројектује пет аранђеловачких лепотица - вила: “Караџић“ (Букуљска бб), „Савић“ (Илије Гарашанина), „Снежгор“ (Цвијићева), „Поповић“ (Мишарска) и „Пискер“ (Војводе Путника). На тај начин стиче углед водећег и најтраженијег архитекте у овом делу Шумадије. Не само због своје раскошне лепоте, препознатљивог мајсторског рукописа, овом приликом, вили „Караџић“ посветићемо посебну пажњу. Наиме, руски мајстор је унео сав свој раскошни таленат у ову лепотицу што неодољиво подсећа на дворце око реке Лоаре у Француској. Мало је познато да је власник виле на источној падини Букуље, Радивоје Караџића, професор, преводилац и управник позоришта у Нишу, имао необичан ритуал, о коме је аутору овог прилога причао Петар Станковић, власник виле Станковић: “Од људи којима је поверио одржавање виле, Караџић је захтевао када долази у Аранђеловац да на летњиковцу истакну српску заставу и поздраве га топовским салвама у знак добродошлице и усхићења лепотицом коју поседује“, каже Станковић и додаје да је вила брзо мењала власнике. После пет година вила прелази у посед Добросава Старчевића, гросисте трговца из Београда. После рата држава је вилу „Караџић“, као и многе друге, национализовала, а породици Старчевић је остало да тужбом покуша да је врати у свој посед. За сада је све остало на покушају, јер се здање нашло у поседу јавног предузећа «Електроисток» Ваљево, касније Електромрежа Србије.
Није наодмет приметити да се вила „Караџић“, у друштву са хотелом „Шумадија“ и „Старим здањем“, нашла на сајту Министарства Владе Србије високо рангирана међу 34 дворца Шумадије и Западне Србије. Не улазећи у критеријуме Министарства, лако је уочити да од три „крунисана објекта“ ни један није доступан, а камоли на располагању туристима, грађанству или било ком другом заинтересованом појединцу. Необјашњивим немаром „Старо здање“ наставља деценијско урушавање, које је појачано овогодишњим пожаром, а хотел „Шумадија“ је опасан заштитном оградом због реновинарања и реконструкције. Међутим, вила „Караџић“ је посебна прича. Међу објектима као непокретно културно добро - споменик културе под заштитом пре више од две деценије једина је реновинарана и преуређена, али њена лепота вене утамничена кантацима! Наиме, приступ у ово здање је забрањен. То се може прочитати на папиру закаченом на главној капији уз замандаљени катанац.
Из поузданих извора сазнајемо да је улазак у вилу свакоднево доступан само за шесторо људи. Петорицу је изнајмило приватно обезбеђење и жени која чисти летњиковац - вилу под кантанцима. У објекту су само голи зидови. Нема никаквог покућства, нити столова, столица, кревета. Подрумске просторије су под додатном забраном приступа. Тениско игралиште се и даље одржава да га не покрију коров и шибље, које је освојило простор око виле. Ко хоће да осмотри њену лепоту, може да погледа разгледнице или да се попне до болнице под Букуљом и ужива у призору (једино видљивог) њеног највишег дела - куле летњиковца.
Андреј Папков је емигрирао у Аргентину 1951. године у Буенос Ајрес, где је живео у кући коју је сам пројектовао у предграђу до 1975. године, када је и умро.
Наставиће се
