Мирослав Живановић
У 40. наставку фељтона «Руске избеглице у Аранђеловцу» (трећем делу саге о породици Папков) пишемо како се Симеон Папков потуцао по белом свету, после вишегодишње робије носећи жиг „ибеовца“.

Симеон Папков је породично гнездо свио у Сан Франциску у Америци, где је саградио кућу. Отварањем пекаре, Папкови су прехрањивали вишечлану породицу. Вођен уметничким геном оца Василија, Симеон се од 1973. године посветио колекционарству, а прикупљене уметничке радове поклонио Пушкиновом музеју у Москви.

Бежећи из своје домовине царске Русије 1917. године и СФРЈ Југославије, по одлежаној робији због ИБ-а, Симеон Папков је био принуђен да потражи и нађе трећу државу као прибежиште. После више година проведених у злогласним тамницама Југославије под жигом „ибеовца“, Симеон је добио црвени картон од новоосноване комунистичке државе и епитет непожељне личности. Постао је на неки начин „персона нон грата“. О његовом упорном трагању за шесточланом породицом и, до тада необјављиваним „тамним деловима“ у његовој биографији двоструког изгнаника „белог движенија“, сазнајемо од Лабонова-Ростовског, руског племића, писца и интелектуалца. У угледном часопису Тетраковскаја галерија (на руском језику) бр. 1 за 2005(06) годину под насловом „О Музеју личних колекција“ скреће пажњу читалаца на Симеонов подухват - поклањање уметнички вредних предмета (слика и других вредности) Музеју «А. С. Пушкин» у Москви.

Подсећајући на удес такозваних белих Руса, којима је припадала породица Симеона Папкова, Лабонов-Ростовски каже: -После револуције 1917. године породица Папкових је била принуђена да оде из Русије и неко време је живела у Југославији. Они нису били богати, зато су завршили више образовање, осим најстаријег сина (Читај - Андреј Папков) он је постао архитекта, а Симеон Васиљевич је постао грађевински инжењер и посветио се пословним уговарањима.

С обзиром на то да је био руски патриота, Симеон Папков је у годинама немачке окупације учествовао у народно-ослободилачком покрету на подручју аранђеловачке општине са својом супругом Јулијом, коју су фашисти осудили на смрт, али захваљујући партизанима, она је спашена. Прекид односа СССР и Југославије (због Резолуције ИБ 1947) одразио се и на судбину Папкових: породицу су протерали из Југославије, а Симеона ухапсили.

Папкови отворили малу пекару у Сан Франциску да би прехранили породицу

После вишегодишње робије и лутања по свету, породица Симеона Папкова се појављују у Сан Франциску у САД. Да би се прехранила вишечлана породица, Папков је отворио малу пекару, јер после сурове тортуре у затворима у СФР Југославији, није био способан да се бави својом професијом грађевинског инжењера. Пошто је стабилизовао своје материјалне прилике, овде је Симеон Васиљевич Папков саградио кућу, у којој је живео окружен породицом. Носећи у себи уметнички ген свога оца Василија Папкова, који је резбарио предмете у дрвету, Симеон се тек од 1973. године посветио колекционарству. Почео је да прикупља слике и уметничке предмете.

Дуго година Симеон Папков је водио преписку са ћерком Александра Бенуа Аном Александровом Бенуа-Черовској и сакупио је око четири стотина дела А. Н. Бенуа и уметника његовог круга. Прикупио је вредне експонате и од Н. Д. Лобанова-Ростовског са којим се дописивао 1974. године. Далеко од отаџбине, прикупљање дела руских уметника, давали су Симеону Васиљевичу осећај непрекидне присутности у руској култури и везе са њом. По савету Н. Д. Лобанова-Ростовског он је дао део збирке «Пушкиновом музеју» у Москви.

Збирка Симона Васиљевича Папкова у «Пушкиновом музеју» у Москви

Посета Музеју приватних колекција (електронским путем) открива још неке појединости о Папковљевој породици и новој пасији овог руског патриоте. У посебном кутку Музеја под називом „Збирка Симеона Васиљевича Папкова“ забележено је: «У 1989-1990, Пушкинов музеј је од Семјона Васиљевича Папкова (1902–1993) добио на поклон из Америке 26 графичких радова сликара Александра Бенуа преко матичног друштва за пријатељство са сународницима у иностранству.» (извор: Државни музеја А. С. Пушкин, преузето 26. новембра 2022.године, ЛИНК: http://www.artprivatecollections.ru/collection/papkov/)

Иначе, Александар Бенуа је од посебног значаја за руску културу на почетку 20. века. Од 1926. стално је живео у Француској. У највећем замаху његовог креативног периода са истомишљеницима Дјалијевим и Сомовим, основао је удружење „Свет уметности“, чије идеје су афирмисане у истоименом часопису. Био је то период када се на страницама Света уметности са својим истомишљеницима Бенуа супростављао модерној руској и западноевропској културној матрици. Препознавали су се и тиме што су скретали пажњу својих читалаца на примењену уметност, архитектуру и народне занате. Касније је Бенуа режирао многе позоришне представе у Лондону, Њујорку, Милану, Бечу и Копенхагену. Позоришни пројекти дали су овом поселнику културе прилику да у потпуности изрази своју изузетну способност да уметнички обликује најразличитије епохе, националне карактеристике и утиске. Симеон Васиљевич Папков је живео у својој кући у Сан Франциску до смрти 1993. године.

Занимљивост: превод имена Симеона Васиљевича Папкова узимам са извесном резервом. Прихватио сам да га ословљавам онако како су му се званично обраћали у Аранђеловцу. Међутим, консултовањем доступне грађе о руским избеглицама између два рата у Краљевини СХС и после рата (на руском и енглеском) уочљиво је да се, уз његово презиме, појављивало и Семен, Симеун и Семјон. Да ли је у питању „преводилачка слобода“ или „грешка“ тешко је рећи.

Наставиће се