Мирослав Живановић
У 39. наставку фељтона „Руске избеглице у Аранђеловцу“ наш портал скида вео тајности са досијеа Симеона Васиљевича Папкова и открива зашто се руском избеглици после Резолуције информбироа 1948. године губи сваки траг.

После победоносних година Другог светског рата, Симеон Васиљевич Папков (1902-1993) је стао раме уз раме са победницима. Примајући високо одликовање Орден за храброст, 7. јула 1945. године од маршала Тита, сврстао се у круг „људи од поверења“ и љубимаца великог вође. Награђен је директорском фотељом у Буковичкој бањи одмах после рата. Његово схватање развоја града под Букуљом, као туристичке оазе без фабричких димњака није се уклапало у државни план СФРЈ, такозвану прву петолетку, направљену по узору на сличан план у Совјетском савезу. Врло амбициозано замишљен средњорочни развој Југославије (покренут априла 1947) требало је да убрза послератну обнову и индустријализацију земље. Ово је добро дошло ривалском лобију у Аранђеловцу да потисне Папковљев концепт развоја. Измакли су му врућу директорску фотељу Буковичке бање. Међутим, то није био крај његове каријере.

Тих година у браку Симеон је доживљавао најлепше дане. Према матичним књигама рођених и крштених Српске православне цркве храма Св. Гаврила у Буковику, септембра 1947. године, он и супруга Јулија Папков добијају пето дете - сина Симеона. Крштење је остављено за неко боље време и обављено је 5. децембра 1949. године.

Папков ухапшен у првом таласу чистки и прогона руских избеглиццца

Комитетска кадровска машинерија поверила је Симеону Папкову да буде један од оснивача предузећа „Градитељ“, прве послератне фирме за грађевинарство у Аранђеловцу, чија је управна зграда била смештена у данашњој улици Кнеза Михаила (некада Моша Пијаде) бр. 65. Неколико саговорника из Аранђеловца, упознатих са дешавањима у и око „Градитеља“, сећа се да је Симеон Папков је био један од најугледнијих људи међу основачима ове фирме, намењеној да подигне порушени град. На зидовима канцеларија у управној згради висиле су урамљене фотографије великог формата ондашњих вођа и победника у Другом светском рату маршала Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина. Они су били симболи братских држава СФРЈ и СССР. Многе запослене је изненадило што су једног дана на зидовима остале само Брозове слике.

Одмах после Резолуције ИБ 1948. године Паков је једноставно нестао. Познат по уредном и тачном поштовању времена и доласку на посао, није се појављивао на радном месту. Остала је велика тајна шта је било са овим угледним стручњаком и човеком. У „Градитељу“ је завладала гробна тишина и неверица. Нико се није много распитивао о омиљеном Сими, како су га најближи срадници звали од миља, јер су брзо схватили да се нешто крупно ваља иза брда. Постојале су три могућности. Да се Папков вратио у СССР, тајно отишао у иностранство или је ухапшен због Резолуције ИБ, мотало се у главама не само запослених у „Градитељу“.

Портал «еСтварност», после 74. године дубоке тишине, открива вео тајности судбине Симеона Папкова. Његов изненадни нестанак је повезан са Резолуцијом ИБ, објављеној 30. јуна 1948. године. Историчар Александар Животић, професор Филолошког факултета у Београду у стручном часопису Славистика (основач Руска академије наука - Институт за славистику РАН) објављује у броју 1 за јануар-фебруар 2018. године истраживачки рад (на руском језику) Југословенско-Совјетски сукоб и положај руских емиграната у Југославији (1948-1951).

На 35.страници аутор износи занимљиве податке: -Почетак југословенско-совјетског сукоба променио је ситуацију. Одмах по објављивању, 30. јуна 1948. године, у листу Борба Резолуције Информбироа (ИБ) „О стању у Комунистичкој партији Југославије“, захватио је први талас хапшења и прогона руских емиграната, који су као по правилу, оптужени за радње у интересу страних и против југословенске државе. Већ почетком јула ухапшен је Александар Марков, радник предузећа «Југоштампа», а потом и Арсениј Боримович. Следећег месеца слободе су лишени Алфред Видович Чудновски и Адолф Адолфович Штумпф. У октобру су настављена хапшења, услед чега је Семјон Васиљевич Папков, који је водио окружно грађевинско предузеће у Аранђеловцу („Градитељ“ - примедба аутора) и студент Више техничке школе Борис Михајлович Запољски. Хапшења су вршена и у другим градовима. Истог месеца, Сергеј Дмитријевич Толмачов је био затворен у Сарајеву, Всеволод Борисович Кондратенко у Новом Саду, а Дмитриј Дмитријевич Јаковљев у Београду.“

У раљама страних обавештајних служби против Југославије

Брзо реаговање југословенских безбедносних служби, које су букагијама оковале Симеона, може се разумети као одговор на његов политички заокрет и окретање од СФРЈ-руководства. Шта је стављено Симеону Папкову на терет? У истом тексту Александра Животића на 37. страници откривени су и разлози његовог хапшења: „По сличној оптужби био је затворен и Семјон Папков, за кога се наводи да је током рата блиско сарађивао са освајачима, а након објављивања Резолуције ИБ обавестио је представнике једне од страних сила лажниим информацијама о ситуацији у Југославији, а такође је покушао, делујући у интересу страних обавештајних служби, да регрутује редовног војника. За пропаганду против југословенске државе и њеног устројства, као и сарадњу са страним обавештајним службама и контакте са странцима који су се интересовали за прилике у Југославији, ухапшен је и Всеволод Кондратенко. За сарадњу са страним обавештајним службама такође су били инкриминисани Валентин Берников и Алексеј Леонов.“

Био је то повод додатног заоштравања односа између СССР и СФРЈ и оштре међудржавне дипломатске преписке. Руси су званично тражили одговоре на хапшење неколико сличних политичких притвореника, али је Југославија одбила да званично одговори. Совјетска амбасада у Београду је брже боље (26. октобра 1948. године), у контексту ескалације међудржавног и међупартијског сукоба, послала југословенском Министарству спољних послова ноту са захтевима: да одмах достави информације о разлозима притвора совјетских грађана Папкова, Запољског, Толмачева, Штумпфа, Чудновског, Кондратенка и Јаковљева; обезбеди представницима совјетске амбасаде могућност посете ухапшеним совјетским грађанима; одмах обавестити совјетску амбасаду о свим случајевима хапшења совјетских грађана, о чему амбасада још није знала.“

Наставиће се