Мирослав Живановић
Фото: Слободан Марковић
У 38. наставку фељтона „Руске избеглице у Аранђеловцу“ - међу руским избеглицама које су својом посвећеношћу природним лепотама Буковичке бање и градитељству оставили видљиве трагове у граду под Букуљом, Београду и Србији, незаобилазна је породица Папков.
Браћа Андреј и Симеон су препознали велике туристичке могућности Аранђеловца па су пројектовањем, градњом неколико прелепих предратних кућа и летњиковаца (међу којима доминира Вила Караџић, која и данас постоји) и фаворизовањем туризма над прљавом индустријом, оставили неизбрисив печат препознатљивим грађевинама у граду на реци Кубршници.
Седмочлана породица Василија и Матроне Сињикове Папков живела је у месту Голубое на Криму у руској Курској губернији. Затечени октобарским револуционарним таласом 1917, свако од њих реаговао је према сопственим проценама. Петоро деце: ћерка Ефросијнија, синови: Владимир, Григориј, Андреј и Симеон (из пријаве пребивалишта, која се чува у Историјском архиву града Београда, уочљиво је да су сви рођени у Голубоју) очигледно различито су размишљали о својој будућности. За најстарију међу децом Ефросијнију и најмлађег брата Владимира није било дилеме. Остали су на својој земљи у новоназваној држави СССР. Григорије, нешто старији од Владимира, изабрао је најдаљи пут. У сусрет избегличкој неизвесности упутио се одмах у обећану земљу Америку, тачније Сан Франциско.
Симеону Папкову провереном стручњаку поверен развој Аранђеловца
Када су се докопали Краљевине СХС 1920. године, двојици браће Андреју и старијем Симеону дуго година укрштали су се животни путеви у избеглиштву. Симеон се одмах уписао на Архитектонски одсек Техничког факултета у Београду. Захваљујући стручном знању и преданости послу Симеон Папков је, после неколико година рада, стекао поверење пословних кругова. Убрзо је заврнуо рукаве и преузео бригу о развоју Аранђеловца и Буковичке бање.
Убеђен да туризам представља будућност овога града, пред Други светски рат 1940. године, изградио је своју прелепу вилу, очигледно решен да је користи не само за своје потребе, него и за смештај туриста, чији је био велики поборник. Почетком Другог светског рата, токови историје су се убрзо окренули на тумбе. После три године, Немци су његову породичну кућу у Аранђеловцу срушили, искористивши грађевински материјал за зидање бункера. Да ли су нешто наслућивали или знали око његовог учешћа у помагању народно-ослободилачке борбе, тек Папков је схватио упозорење. Испоставило се, после рата, да је Симеон Папков заиста био активни присталица партизанског покрета. О делу његове тајне сарадње са НОБ-ом и слања нових бораца у партизане руски историчар А. Тимофејев, у архивским списима Савез совјетских патриота-антифашистичка организација руских емиграната у Србији 1941-1945 пише да је структуру ове организације најбоље приказао Н. Шевченко. Главни му је задатак био пропаганда међу заробљеницима и њихово пребацивање у партизанске одреде: “...Почетком 1944, када сам отишао на рад у Аранђеловац, код Симона Папкова, који је имао везу са Космајским одредом (мисли се на партизанску јединицу), предао сам везу моје групе са Фецом (...). У Аранђеловцу сам успоставио везу са седморицом црвеноармејаца-заробљеника те наговорим њих да пређу у партизане. Пошто су о мени знали четници, побегао сам натраг у Београд. Шевченко даље објашњава: “...Рад се сводио на помагање партизана и народно-ослободилачког рада, на пребацивање у шуму, на снабдевање одећом ратних заробљеника, који су хтели побећи у шуму, на прикупљање других потребних средстава, медикамената, на пропаганду против уласка у руски корпус (профашистички), као и на пропаганду против одласка на рад у Немачку. Ова се последња нарочито вршила међу омладином.“
Исти аутор помиње Симеона и у истраживачком тексту о делетности „Савеза Совјетских патриота“ у Србији у Другом светском рату. На основу архивске грађе и сећања сведока-учесника, покушао је да реконструише деловање антифашистичких руских емиграната у Југославији, помињући у једном делу улогу Симеона у Аранђеловцу.
Непормиљивост туризма и загађивања фабричких димњака
Одмах по завршетку рата, Јосип Броз је због посебних заслуга у Ослободилачком рату, одликовао Симеона Папкова Орденом за храброст 7. јула 1945. године. Овакво одличје од врховног вожда, био је јак ветар у леђа Симеону, који је после ослобођења постављен за управника Буковичке бање. У аранђеловачкој власти поверено му је да буде секретар Управе народних одбора. Међу старијим Аранђеловчанима још се препричава Симеоново (међу познаницима и пријатељима је ословљаван као Сима) залагање за развој туризма и сходно томе, потискивање прљавих технологија вађења, прераде глине и израде ватросталних шамотних опека за челичну индустрију. „Уколико намеравамо да наша будућност буде туризам, онда се ови високи димњаци, из којих куља загађен дим, морају изместити из наших видокруга, далеко од централне зоне Буковичке бање. Туризам и фабрички димњци су непомирљиви.“ Овом крилатицом Папков је завршавао сваки јавни наступ бранећи своју наклоност ка туризму.
Према истраживању Милице Ћеранић у књизи Делатност архитекте Андреја Васиљевича Папкова у Београду (1925-1951) Симеон је имао сина Андреја Семјоновича Папкова, који је пошао стопама оца и стрица по коме је добио и име. Архитектуру је уписао на престижном калифорнијском универзитету Беркли, а дипломирао је 1969. године у Београду. У раној фази своје каријере упустио се у крупне „залогаје“ пројектовања. То му је донело прву награду на конкурсу за идејни пројекат трговачког сентра „Лирија“ у Призрену (1970).
Предузимљиви Андреј ређа низ нових пројеката: за робну кућу ШИК „Црвена Застава“- Крушевац, за уређење ентеријера управне зграде СД „Црвена звазда“, затим урбанистичко-архитектонско решење Парка-шуме Шумице и идејни пројекат Дома пионира и омладине у Шумицама у Београду; програмско решење Спортског центра „Камберовића поље“ у Зеници; добио је два конкурса за ЈНА (велика вежбаоница са базеном и спортски објекат у касарни „Маршал Тито“ у Сарајеву; идејни пројекат 2. фазе Спортског центра „Звездара“ у Београду: извођачки пројекат Опште Болнице у Пироту; снације двадесетак објеката после земљотреса у Црној Гори; подизање водоторњева у Зеници; аутор је и џамије у Кувајту.
Најмлађи архитекта Папкових враћа се у Сан Франциско 1989. године и посвећује сликарству. Са првом супругом Стојанком Папков био је ожењен до 1984. године и са њом имао троје деце: сина Александра и ћерке близнакиње Наташу и Татјану. Имао је и други брак са Арапкињом. (Ово је сведочанство настало је на основу казивања Стојанке Папков, које је записала Јелена Межански у својим записима Дела Руских уметника у београдским приватним збиркама).
(Наставиће се)