Мирослав Живановић
У 37. наставку фељтона «Руске избеглице у Аранђеловцу»: како је решена енигма Касаткиновог трогодишњег живота у граду под Букуљом и одгонетнута грешка у његовом имену?

Последње године Федор са својом другом супругом преживљава у великој беди и немаштини смештен у дечјем прихватилишту, где је и скончао дочекавши прве дане Другог светског рата.

До доласка у бугарску луку Варна некако су се склапале коцкице биографског мозаика кнеза Федора Касаткина-Ростовског, али много делова је изостављено или прескочено када се на тренутак помене Краљевина СХС. Истина у два наврата, неко од руских белих, стидљиво се сетио:...»Кажу да је 1919. године кнез завршио ван Русије у Србији, где је предавао у гимназији...». На каже се у којој.

Подаци до којих је дошао историчар Волков СВ у Трагедији руских официра, не дају одговоре на ова питања и остаје непознато где се Федор Касаткин тачно обрео после напуштања Варне. У «Просветном гласнику» из 1921. године сазнајемо да је Кнеза Федора Касаткина-Ростовског тадашњи министар просвете лично поставио за хонорарног наставника у аранђеловачкој гимназију 28. јануара 1921. са хонорарном платом од 1.440 динара годишње. У Монографији «Гимназија у Аранђеловцу (1920-1990)», пише да је Федор у овој средњој школи био од 1921. до краја школске 1923. године као наставник гимнастике.

Запошљавање Касаткина личи на гест солидарности према некада имућном принцу, а тих година човеку без средстава за живот, што је требало да остане нека врста прећутне помоћи и далеко од очију и ушију јавности. С обзиром на то да је династија Карађорђевића оберучке прихватила руску белу интелигенцију, обезбедивши јој посао о трошку државе, водило се рачуна и о угледу овог племића. Тако је руски кнез Федор Касаткин, непуну годину дана након почетка рада гимназије, међу првим белим Русима, сео за катедру средњошколске установу у Аранђеловцу. Остаје записано да је он први и једини принц који је предавао у аранђеловачкој Гимназији у њеној стогодишњој историји. Пре њега (1920) у Гимназији, међу руским избелицама, предавала је Јелена Виленчиц (општу историју, руски језик, цртање, писање, математику и јественицу).

У граду под Букуљом враћена жеља за писањем

Касаткину је после бурних догађаја током и после Октобарске револуције, по свему судећи, добро дошао мир у Аранђеловцу, где му се вратила жеља за писањем. Први пут после неколико немирних година, латио се пера и 1922. године објавио чланак под насловом „Врховни командант Тухачевски“ у Рул новинама. Била је то биографска скаска о свом бившем брату-војнику (Тухачевски Михаил Николајевич), који је од мењшевичког војсковође израстао у главног совјетског маршала. Овај текст поново је штампан у Билтену Сејоновског (1935) и часопису Часови (1936). Још један податак везан је за варош под Букуљом. Окружен пажњом и уважавањем својих колега, међу којима је (у наредне три година) било и неколико белих Руса, Касаткин је пристао да се заједно са наставничким кадром фотографише у просторијама гимназије, што је једна од ретких, ако не и једина његова фотографија у избеглиштву.

Федор Касаткин са колегиницама и колегама у аранђеловачкој гимназији, стоји у средини, у белој кошуљи (фотографија из књиге „Гимназија у Аранђеловцу 1920-1990“, страна 223)

После трогодишњег живота у Аранђеловцу са супругом Дином Н. Кировом која га је пратила до краја живота, Касаткин се сели у Француску. Сместио се у Медоун, где се запослио у осигуравајућем друштву. Као члан пуковског удружења, учествовао у раду руског конгреса у иностранству (Париз 1926. године). Наступао је са руском емиграцијом на добротворним представама и вечерњим дружењима. Супруга Дина Никитовична Кирова, позоришна глумица, помаже му да оснују Интимно позориште 1928. године, у коме су гледаоци могли да уживају, присуствујући надахнутим представама (припремио их је 135) на даскама које живот значе. Нажалост, позоришна кућа је морала под кључ. У овом периоду запажен је и Касаткинов превод Пушкинових приповетки на француски језик.

Дина Н. Кирова, супруга принца Федора Касаткина Ростовског

Крајем 1930-их, нарушеног здравља и истрошене енергије, кнез Федор Касаткин Ростовски се тешко разболео. Добио је леукемију. Живео је у великој оскудици и сиромаштву. Доживео је у сиротишту за децу прве дане Другог светског рата, али не и његов крај. Супруга га је пронашла мртвог 22. јула 1940. године како седи на кревету у париском предграђу Сен-При, где је и сахрањен на локалном гробљу. Касније његове мошти су пренете у Sainte-Genevieve-des Bois.

Последњи дани принца-бескућика у сиротишту за децу

Годинама су пријатељи и приврженици његове поетике, делећи избегличку судбину, подсећали на кнеза песника. Један од њих С. Д. Позднишев у Паризу (јануара 1943. године) даје његову скицу за портрет: «Био је висок, витак човек лепог руског лица и благо проседе косе. Био је обучен у тамноплаво одело које му је веома пристајало. Имао је благ, миран, помало контеплативан поглед и благ, љубазан осмех. Говорио је тихо. Прилично тихо, а глас му је био пријатан и баршунаст... Федор Николајевич у страној земљи, чини се, стално је био у сиромаштву. Он није био бизнисмен који је знао како да заради. Он је био у другом елементу».

Као што се у војним победама и животним успесима хранио и мотивисао стиховима, тако га је поезија чувала у поразима и ратним неприликама. За њега су говорили да је «...Сјајан гардијски официр, певач у табору руских војника, ватрени родољуб и познавалац лепоте, идеалиста. Принц је други део свог живота преживео као бескућник, као певач руске туге и чежње. До последњег дана свога живота, писао је носталгичне песме. Из њега су излазили последњи стихови: »Ми смо сиве птице. Ми смо птице туге,/ Само ми можемо певати песме патње./ Овде смо у туђини...отерали су нас из гнезда,/ Немамо вуше куд да летимо.»

Кнежевско порекло Касаткина Ростовског потиче из древне кнежевске породице, чији корени сежу у 15. век. Према антропонимији (наука о људским именима), традицији и законима који су важили када је дошао на свет (1875. године), добио је традиционално име Касаткин од родитеља. Презиме Ростовски указује на географско порекло његове породице, која је дуго живела на простору Ростова. Како се отац Касаткина звао Николај Федорович Касаткин-Ростовски, то се из Федорович „извлачи“ патроним Федор и додаје се његовом сину да би се нагласила сродничка (прво колено) линија. Овим постаје извесно да је кнез имао патроним Федор, а не Теодор како се, највероватније грешком администрације Министарсвта образовања, провукло постављење „за хонорарног наставника, са годишњим хонораром, од 1.440 динара, кнеза Теодора Касаткина-Ростовског, руског пуковника“. У породичном стаблу Федора Касаткина-Ростовског нема Федора. Интересанто је да се такав, погрешан патроним повлачи и у списковима предавача Гимназије у Аранђеловцу, што потрвђује факсимил списка (краснопис) предавача из 1923.године. (Гимназија у Аранђеловцу 1920-2020). Ова бизарна грешка није правила никакву сметњу Гимназији, Министарству и принцу, довољно опетерећеном својим животним проблемима да још исправља криву Дрину.

Списак наставника гимназије у Аранђеловцу, од 12. јуна 1923. године, под редним бројем 12. уместо Федор погрешно уписано име Теодор

У есеју „Песник ратник“ (налази се у књизи Крсни пут до васкрсења) С. Микелески бележи да је песник последње године живео 25 километара од Париза, да је служио као чувар-домар и тако надокнађивао смештај за себе и супругу. Да би се прехранили узгајали су зечеве и башту. У знак уважавања и романтичарског заноса Болгородски историчар Виктор Овчиников написао је драму „Последњи витез Русије“ посвећену Федору Касаткину-Ростовском. Представа је играна у Интимном позоришту у Паризу које су основали кнез и његова друга супруга Дина Кирова у Паризу. Своју дугогодишњу верност принцу и глуми Дина је крунисала објављивањем књиге „Мој начин служења позоришту“, чији је аутор Валентин Косхарин.

(Наставиће се)