Мирослав Живановић
У другом наставку фељтона о Борису Маркову (23. део о руским избеглицама у Аранђеловцу) пишемо како је текло његово «прилагођавање» у првим годинама избеглиштва и како је стекао диплому на Филозофском факултету Универзитета у Београду, како је променио пет места широм тадашње СХС и Југославије као професор физике и хемије и где је упознао и ступио у брак са Љубицом Пајевић?

После избегличке голготе из бољшевичке Русије бродом преко Харкова и Севастопоља, Борис Марков се, коначно, докопао Деревенте у Краљевини СХС. Међутим, није се ни ту зауставио. У жељи да нађе уточиште у већем граду, у коме би поузданије планира своју будућност, изабрао је Београд. У престоници му се, игром случаја, придружио млађи брат Николај.

Док је тражио посао на железничкој станици, Борис запази у новопридошлом возу свога млађег брата и изведе га из вагона. Били су принуђени да се брзо прилагоде новонасталим околностима. Пошто Николај није завршио средњу школу, Борис одлучи да му створи услове за учење како би дошао до средњошколске матуре. Због свега тога, није имао пуно времена да бира ког посла ће се прихватити и зарађивати за живот. Мукотрпно је носио кофере на железничкој станици, а није се либио и тешког физичког рада у оближњем каменолому. Затим се стицајем срећних околности запослио у државној штампарији. Занимљиво је да му је рад у штампарији ушао у стаж приликом пензионисања. За то време Николај се посветио учењу и пође му за руком да матурира. Послужи га и срећа па добије стипендију од чехословачке владе за студирање електротехнике у Брну у Чахословачкој. Користећи повољан ветар, тамо се запосли, ожени и изроди потомство, које и данас наставља лозу Маркова.

Дипломирао с највишим оценама, а професорски испит „у свему одличан“

Коначно, после многих перипетија и помоћи брату, Борис је могао да настави школовање. Уписао је Филозофски факултет универзитета у Београду. Као један од бољих студента његове генерације стекао је диплому 1928. године (бр. 598 од 27. фебруара). Даровити Борис привео је студије крају на бриљантан начин – највишим оценама. После седам година (11. фебруара 1935) положио је у Београду и професорски испит оценом „у свему одличан“. Био је стручно оспособљен за основна занимања физику и хемију, а математика се водила као „споредна“. Борисовој интелектуалној ширини доприносило је знање пет језика: немачког, француског, италијанског, српског и руског.

Тренутак када је основан тениски клуб у Подгорици. Борис Марков је други с лева

Захваљујући оваквим карактеристикама убрзо се запослио као професор у Реалној гимназију у Подгорици у којој нису могле да у потпуности дођу до изражаја његове образовне и интелектуалне могућности као у Београду. Бориса то није обесхрабрило. Стекао је широк круг колега и пријатеља. У таквим околностима дошле су до изражаја и још неке Борисове склоности.

Дозвола за вожњу Маркова издата у Подгорици 1931. године

Са пријатељима је основао тениски и шаховски клуб, као пасионирани љубитељ тениса и шаха. Поводом годишњице од оснивања шах клуба, на обележавање јубилеја у знак почасти, позвана је Снежана Марков Дрндаревић, ћерка Борисова.

Познанство и брак са Љубицом, професорком биологије

У педагошкој мисији Бориса Маркова, наредна „станица“ била је Прва реална мешовита гимназија у Ваљеву у коју је премештен 26. фебруара 1935. године. Овде се запослио као професор физике и хемије. О томе како су њени родитељи Борис и Љубица решили да склопе брак, сведочи Снежана Дрндаревић Марков, старија ћерка:ж

Љубица Марков

-Борис после четири године упознао је своју колегиницу Љубицу Пајевић (отац Милан и мајка Марија из Београда), која је била професор биологије у истој школи. Моја мајка је рођена 1914. године. Њен отац је радио у Министарству индустрије, док је мајка била домаћица. Љубица је имала два брата. Старији Михаило, правник, погинуо је при експлозији у Смедереву 1941. године и Миодраг, агроном, умро је 1965. Љубица се школовала у Београду. Са непуне 22 године завршила је Филозофски факултет, области биологија и минерологија. Прво је привремено распоређена као професор биологије у Великом Градишту, да би потом била премештена у Параћин. Причала ми је с поносом да је од прве плате родитељима купила радио-апарат, а од наредног примања себи фото-апарат. Од 1939.године за стално је запослена у Првој реалној мешовитој гимназији у Ваљеву“, каже Снежана Дрндаревић Марков.
Борис и Љубица су се венчали 30. септембра 1943. и били у браку до Борисове смрти 1984. године. Имали су две ћерке Снежану (има ћерку Татјану и сина Бојана Дрндаревића и Гордану (покојна) чија је ћерка Зорана Ћетковић.

Пензионисан па враћен у гимназију у Ваљеву

У првим годинам службовања у гимназији у Ваљеву Борис је предавао физику, хемију и математику. Касније је остао на физици и хемији. Радећи у гимназији, хонорарно је предавао и у Средњој пољопривредној и Средњој техничкој школи у Ваљеву.

Интересантно је да су Маркова још 4. фебруара 1943. године пензионисале Недићеве школске власти, означивши га као „национално непоузданог“. Међутим, због недостатка стручних кадрова, поново је активиран 4.септембра исте године и задржан на раду у Ваљевској гимназији.

Уз 125. годишњицу ваљевске гимназије штампан је фељтон „Руски – гимназијски предавачи“

Према оценама компетентних особа Борис Марков је имао добру и поуздану стручну спрему. За њега је познати «друштвено-политички радник» Владан Бојанић, дипломирани правник, тврдио да је успешно упућивао бројне генерације гимназијалаца у тајне физике. То су потврдили и многи његови ученици и познаници из Ваљева. Поред тога Марков је био руководилац физичке збирке, која је тада бројала више од 150 значајних предмета из ове области.

Професор Марков је, иначе, у Ваљеву наставио спортске активности. Био је члан шаховског клуба, тенисер и заљубљеник у аутобомиле. Сврстао се међу најагилније и најуспешније заљубљенике древне шаховске игре. Остало је забележено да је учествовао у неколико значајних такмичења у којима је остварио запажене резултате. Био је првак отвореног шаховског првенства Ваљевског округа одржаног почетком 1946. године. Познати публициста Борислав Бора Вујић пише да је Борис најревноснији професор ваљевске гимназије, који је редовно долазио на окупљање некадашњих матураната. Тиме је показивао колико је своје ученике ценио и волео да чује како се сналазе у животу.

Борис и Љубица под присмотром безбедносних служби

Према садржају рукописа у припреми за штампу под насловом „Државни службеници Ваљева“ очигледно је да су многи људи у државној служби, па и супружници Борис Б. Марков и Љубица Б. Марков, професори Прве реалне мешовите гимназије, били под непосредном присмотром безбедбносних служби Ваљева (ОНО Ваљево – Персонално одељење, кут. инв. бр. 5. и 8).

Тако за Марков Б. Бориса, професора гимназије, пише да је рођ. 1. августа 1898, Калуга (Русија), ради од 1928. године, ожењен, у рубрици какав му је био став за време окупације написано: „Заузимао је непријатељски став према народноослободилачкој борби.“ Пошто је то био веома важан тег на тасу за наставак или пак прекид рада у образовној установи, на крају, у закључку пише: „Може да се задржи у служби.“ О Марков Б. Љубица, професору Прве мешовите реалне гимназије, рођеној 24. јуна 1914, у Београду, записано је да ради од 1937. године и да је удата за Бориса Маркова. У закључку је наглашено: „Може да се задржи у служби.“