Мирослав Живановић
У другом, завршном, наставку пишемо о Јови Дунђеру, који никада није пливао политичким водама, али један део његове „пословне каријере“ остаће упамћен по томе што му је, истина на кратко, прилепљена етикета „државног непријатеља“.
Овај жиг намењен углавном политичким неистомиљеницима и противницима самуправне социјалистичке Југославије, Јови је пришивен када је ушао у трговину „на црно“ цементом у време градње хидроелектране на делу Дунава код Ђердапа (1964-1970). Јагма за овим грађевинским материјалом била је у то време велика. Наше цементаре су све количине ове тражене робе усмеравалу на градњу ђердапске бране, која је незасито гутала цемент.
Већ "искусни бизнисмен", са своје три и по деценије живота, Јова искористи овакву околност и повеже се на неким људима из Младеновца како би дошао до што веће количине цемента испод руке. Преко неких сумњивих и непостојећих фирми на волшебан начин набављао је и крчмио камионе „сивог праха“.
"Народни непријатељ" командује операцијом са врха Букуље
Да би посао, који се укаже једом у каријери, водио што ефикасније, сместио се при врху Букуље, у кафану „Електрошумадија“, подаље од знатижељних очију и ушију, које би могле да провале његове мутне радње. Одатле је командовао целом операцијом. Захваљујући његовој спретности и јаким везама пошло му је за руком да однекле извуче и прода силне тоне цемента само њему знаним каналима и заобилазницама. Када је Јовин тим почео да извлачи много више цемента него што је подношљиво, умеша се Удба. Како се у њој по опробаном моделу размишљало да то може да уради само неко ко је намерио да поткопа значајну међународну инвестицију, која је Јосипу Брозу доносила престижне поене на Балкану, агенти безбедоносне службе су брзо склопили коцкице и схватили у ком грму лежи зец и Јова Дунђер им падне шака. Брже боље је повучена етикета државног непријатеља (да се народ не смеје). Осуде га и одлежи у Забели затворску казну.
Када су шездесетих година прошлог века у аранђеловачкој општини почели да граде сеоске путеве, домишљати Јова Дунђер одмах је видео шансу да „крене селима у походе“. Све се одвијало по унапред смишљеној режији. Приђе некој од кућа имућнијег сељака и стане да разгледа нешто по дворишту, прича и показује ка кући. Када га угледа домаћин, изађе и почне да се распитују о чему је реч. Јова му, показујући неке папире, укратко и строго саопшти најновију одлуку општине да ће овде проћи нови сеоски пут и „закачити“ ивицу куће. Сељак се прво нађе у шоку. Па зачуди одакле сад то! Јова је за то време са неком мапом већ обилазио место грађевинских радова. Сељак се код намерно остављеног Јовиног саиграча, распитује да ли је то завршен посао. Овај га, правећи се невешт, одмах упути на Јову: “Види ти са њим. Он је добар човек и оће да учини!“ Кад види да је домаћин наивко и да се упецао на причу, наставља шапатом на уво: „Ако треба тутни му који динар у џеп, али да нико не примети“. „Па колико?“ Пита га газда. „Што више то боље!“ Сељак се врати до куће, узме неколико новчаница од недавно продате стоке на аранђеловачкој сточној пијаци, о чему се Јова претходно добро распитао, и тутне у његов џеп лепу своту пара. Јова одмах виче сарадника: „Дедер, помери ту даску на лево, да мимоиђемо ову кућу!“ Радо је излазио домаћинима у сусрет. И тако од куће до куће напуни пуне џепове пара.
Када је једном, после седме затворске казне, требао да изађе из Забеле, почну у овом затвору да се праве такозване термоакумулационе пећи. Јова се некако докопа једне и дотера у Аранђеловац. Пошто је за њима, као новом и еколошком чуду, била велика јагма, Јова се одмах баци на посао. Разгласи по граду да је он овлашћени представник фирме за продају ових пећи и да сви који желе да је купе могу да је наруче код њега. Како изгледа угланцана пећ могли су да се увере! Услов је био да се унапред плате трошкови транспорта, а остатак пара приликом преузимања пећи. Тако се људи упецају на понуду и повластицу коју им Јова у детаље објасни. Пријави се неколико Јовиних пријатеља и поприличан број заинтересованих људи. Када је згрнуо позамашну своту, нестане Јова без трага и гласа из Аранђеловца. После силне претраге од неколико дана, нађе га његов друг „суповац“, у Шапцу како банчи са друштвом у кафани. Ишамара га као мало дете и да му рок од пар дана да дође и како зна дотера пећ, за коју му је дао капару.
Изградња викендица на Букуљи по Дунђеровом каталогу
Иначе, једно време је у Аранђеловцу, међу имућнијим људима, била популарна и престижа ствар изградња викендица на букуљским падинама. Јова је дао свој специфични допринос овом помодарству. Не зна се како и одакле је ишчупао луксузно штампан каталог у боји прелепих викедница и пође по добро осмишљеном плану од једног до другог потенцијалног градитеља. Будући да је каталог био на немачком језику, Јова се представљао као заступник угледне немачке фирме за градњу викендица. Великодушно је нудио резне олакшице и погодности да што јефтиније подингу своје „лепотице“ за одмор. Заузврат, морали су извесну своту новца одмах да уплате. Уредно попуњеном признаницом и печатом Јова је лично гарантовао сигурност посла. Од задовољних клијената падала је и част. Колико се добро стојећих Аранђеловчана упецало на ову удицу тешко је рећи, јер су преварени брзо дигли руке од већ виђених викендица и пара, чврсто држећи језик за зубима, како не би пукла брука по чаршији и били исмејани!
Једног зимског јутра, уране тројица познатих аранђеловачких заљубљеника у бели спорт да уживајући у лепоти зимске идиле оду на врх Букуље. После дужег гацања по снегу до колена, стигоше некако до планинарског дома, надајући се да су први гости. Када су отворили врата, имали су шта да виде. Тамо их је у добром расположењу чекао Јова Дунђер, испијајући јутарњу кафицу уз незаобилазни коњак. Јова се одмах распричао: „Јуче ти ја дођем у Турист биро. Кад дође нека риба и пита где може да нађе леп смештај и провод у Буковичкој бањи. Одмах јој се понудим за водича. Убедим је да је најромантичније да је одведем на врх Букуље у планинарски дом, где ће имати луд провод уз музику. Како до врха због обилног снега, није могло да се оде таксијем, нити другим превозним средством, него пешице, она некако прихвати моју понуду, коју зачиних са још неким садржајима, те се ми по снегу, на чуђење туристичких радника, отиснусмо у планинарску авантуру, без икакве опреме. Тек да напоменем да је риба имала на себи салонску одећу и обућу. После силних мука, падања по снегу и извлачења из снега до колена, мокри до голе коже дођосмо, после неколико сати хода, некако до врха и одмах се шћућурисмо око топле ватре у камину планинарског дома. Видим да ће млада дама да се прехлади и разболи, па је после ручка одведем у собу. Тамо се преобуче у суву одећу и од умора заспи! Ено, још јој се суши мокар доњи веш поред ватре,“ уз смех и пун заводничког надахнућа причао је Јова уз одобравање пристиглих другова.
Својевремено су се у Аранђеловцу одржавали у хотелима семинари и разна стручна саветовања. То је било учестало, тако да су се те групе мењале на сваких 15 дана. Једном приликом на семинар дође једна група наставника и професора географије из целе Србије. Познати аранђеловачки заводник, професор географије, упозна лепу колегиницу и почне са њом да се чешће виђа и дружи. Међутим, када је Јова Дунђер видео ту професорку, лепу жену, запослену, која се разбацује парама, улети и преузме је од свога пријатеља. Он ју је изводио по аранђеловачким хотелима, а она је плаћала скупе цехове за иће, пиће и музику. Потраје то две недеље, семинар се завршио, али Јова осети да још има код ње новца и убеди је да се не враћа у место где је живела.
Када су испражњени њени џепови, дошло је време растанка. Јова је одведе на тадашњу аутобуску станицу, гледајући да је упакује у неки камион и пошаље кући. Пошто наравно, није имао, пребијене паре код себе, измисли да иде да нађе новац, а њу остави на станици. У неко доба наиђе њен дојучерашњи колега-удварач и видевши колегиницу, приђе јој. Она му исприча да чека Јову да донесе новац, како би отпутовала. Знајући Јовине празне приче, овај извади из џепа новац, да јој за карту и поздраве се. Док је она чекала да наиђе аутобус, појави се и Јова Дунђер. Када је сазнао да је добила новац, убеди је да остане још неко вече у Аранђеловцу, јер управо је сазнао да вечарас гостује познати оркерстар у једном од хотела. Она прихвати предлог. Наравно, цех провода је морала да плати.
После дан-два Јова се захваљује свом кокуренту на тераси хотела Шумадија на новцу који је дао колегиници. „Све сам јој паре попио! Спаковао сам је у неки камион који је ишао ка месту где живи“, ликовао је Јова.
Одржао реч за уплату тикета спортске прогнозе
Умео је Јова Дунђер да изненади и обрадује многе своје познанике испуњавајући обећања и дату реч. Дуго времена у Србији је била популарна такозвана спортска прогноза. Сваке недеље љубитељи ногомета попуњавали су своје тикете са паровима редовног кола првенства Југославије или италијанске лиге. Помама за овом врстом коцкања попримила је толике размере да су многи путовали у Београд да уплате тикет. Тако је и Јован Михаиловић решио да своје и попуњене тикете својих неколико другова овери у престоници директно у просторијама где је смештена спортска прогноза. Ови су му за то и путне трошкове издвојили не мали новац.
У башти хотела «Шумадија», отворена је својеврсна кладионица. Док су многи придошли са стране били спремни да се опкладе да је Јова заборавио на своје обавезе истог тренутка када је примио новац и да их сада негде у кафани крцка, двојица Јовиних другара су били упорни да их неће изневерити. И док се разбуктавао прави мали рат „за и против Јове“, сви заборавише да коментаришу фудбалске парове на тикету и какве су шансе да се улови главни згодитак. Заговорници Јовине нове преваре толико су били бројнији и гласнији па почеше увелико да исмевају наивност друге стране.
У неко доба, после више од шест сати чекања, појави се Јова машући овереним листићима. Двојици његових пријатеља свану и поскочише са столица као да су добили „један'есетицу“: „Рекли смо да од Јове нема поштенијег човека у Аранђеловцу“, оте им се из уста.
Знао је Јова Дунђер, у налету инспирације да, по потреби буде и менаџер, углавном аранђеловачким фудбалерима и градским боксерима. Најчешће је на тржишту нудио једног од највећих талената тадашње Шумадије. Представљајући се, наравно лажно, као његов презимењак, нудио је у неколико наврата и себе, да пређе у редове српсколигаша за позамашну суму новца.
Затечен на београдској аутобуској станици у пратњи милиционара, који га негде спроводи, Јова се брзо снашао и професору аранђеловачке гиманзије и његовом сину, одмах је уверљиво објаснио да иде као делегат Забеле, у којој је највише робијао, на састанак радничког савета свих затвора.
Одушевио је Љубу Тешића, писца, када му је под «Аркадама» тражио да напише свој потпис на парчету папира. Јова се за тренутак окренуо и у часу „пресликао његов потпис“ који се није разликовао од Гојковог. Овај се после чудио ко је овај човек са толико талената, јер му је Јова показао низ својих опробаних цака.
Кафански боем песмом терао пријатељима сузе на очи
Јова Дунђер је важио за кафанског боема. Волео је да слуша музику. Када је био у посебном дерт-расположењу, знао је да запева из душе и натера сузе на очи присутним пријатељима овим стиховима:
Ево крв већ пљујем, издаје ме снага,
посто сам к'о сенка, све због тебе драга,
мојој јадној души више лека нема
у млађано доба робија се спрема!
Само што ће звона зазвонити јаче
Умро један бедник, нема ко да плаче!
...
Једног дана ситна киша лети,
Од куће ме спроводе агенти.
Спроводе ме до тамнице пусте,
Да ми секу моје косе густе!
На биографским подацима и сећањима аутор захваљује бројним Аранђеловчанима: Милану Мики Стефановићу, Стевану Стевици Михаиловићу, Ратомиру Жалу Вељовићу, Момчилу Моци Станићу, Милоју Томићу, Мирку Радукановићу, Мирославу Милетићу, Милутину Вељовићу, Душану Дулу Теофановићу, Димитрију Р. Јовановићу, Зорану Поповићу Асану Брнгули и Миши Михајловићу, који су помогли у слагању «животних коцкица» о Јовану Михаиловићу Јови Дунђеру.