Мирослав Живановић
(11)
Седамдесет година после убиства др Владимира Шпрингера (1943-2013), на иницијативу Николе Минића подигнут прикладан споменик, са јединственом поруком, на бањанском гробљу.
У једанаестом наставку фељтона о руским избеглицама на подручју аранђеловачке општине објављујемо трећи део серијала о др Владимиру Шрингеру. Бањанцима је осветлао образ Никола Минић, који је покренуо акцију израде и постављања спомен-обележја примереног делу др Шпрингера.
Лекар Владимир Шпрингер убијен је и сахрањен 1943. године у селу Бања. О њему се као човеку, чија су се дела поклапала са хуманим идејама, непрекидно причало и оживљавала сећања на несвакидашњег сеоског лекара. Мисли мештана Бање, Брезовца и Липовца. на доктора Владимира носила су у себи најтоплија осећања.
Пензионисани трговац Никола Минић (95) је један од многобројних Бањанаца који се често враћају свом „доктору добротвору“. Како и не би када је Николу од малих ногу лекар Шпрингер неговао и очеличио његово крхко здравље оспособивши га за животне изазове. Минића је све чешће прогањало питање како да „опипљиво“ изрази захвалност лекару, који је синоним човека великог срца. О томе за «еСтварност» каже: -Послови око трговине у Аранђеловцу (радио сам од 1951. године у краљевачкоj трговинској кући) узимале су од мене много времена. Једва сам успевао да обиђем старе родитеље у Бањи и однесем им основне животне потрепштине. У међувремену су на гробљу где је почивао Шпрингер сахрањени и моји најближи: отац, мајка, маћеха, два брата и две баке. Године су пролазиле, а због природе посла сам проредио и изласке на њихове гробове. Када сам отишао у пензију 1980. године, чешће ми се враћала потреба и одлучност да да се реванширам мом лекару. Растерећен радних обавеза, кренуо сам у акцију. Почео сам да се интересујем по селу ко је расположен да припомогне подизање споменика Шпрингеру, али то није ишло како сам желео. У међувремену догоди се преломни тренутак – у једном даху нам је рекао Минић.
-За моје намере чује Бањанац Војислав Ризнић и позве ме на сеоско гробље да ми нешто покаже. Упре прстом на један запуштен гроб, обрастао травом и коровом. На њему закржљала јелкица и чирак од камена за свеће, више него оскудно. Питао ме: „Знаш ли ко је овде сахрањен? Зар смемо да дозволимо да овако изгледа гроб таквог човека -лекара Владимира Шпрингера !?“ Од тога тренутка у мени је нешто прокувало и ноћима нисам могао да заспим. Савест ми није давала мира. Обратим се првим људима општине Аранђеловац, који су ми једноставно рекли да за то немају новца. Исто су поступили и у општинском СУБНОР-у. Бесан и препуштен себи, отворено попричам са супругом. Некако сам осећао да је на мени највећа одговорност да бар донекле покажемо да смо свесни онога шта нам је тај човек пружио. Договримо се. Покушаћемо да сами од скромне уштеђевине на месту где је сахрањен Шпрингер подигнемо пристојан споменик на постољу и спомен- плочу на улазу у болницу која је саграђена захваљујући њему, минимум који је заслуживао наш Владимир. За то је требало око 250 хиљада динара. Са том мишљу одем код каменоресца Радослава Радосављевића Лала, коме сам се нашао при руци када је отварао радњу. Детаљно му објасним шта намеравам и признам да немам довољно за све што сам наумио да урадим на гробу Владимира. Као да је једва чекао да ми се реваншира Лале рече: „Од мене имаш надгробну плочу, потурач и бесплатно намештање спомен-плоче. Договоримо се да уради и мермерну плочу која ће стајати на уласку у бањанску болницу, која је имала 35 лежајева, али није примила болеснике због рата. На српском и хебрејском исклесано је да је саграђена од 1937-1940. године“ – испричао нам је Никола Минић.
Уочи откривања спомен-плоче, слева: Никола Минић, Јозеф Леви, тадашњи амбасадор Израела у Србији, и Микиша Михајловић
Мештани села Бања дочекаше 2013. да на достојанствен начин обележе седамдесету годишњицу од убиства лекара Владимира, у присуству амбасадора Израела Јозефа Левија, чији долазак је организовао Микиша Михаиловић, председник Удружења «Опомена Чернобиљ». На споменику је уз име Владимира Шпрингера записано: «Трагично изгуби живот, ускрати нам своју хуману стручну помоћ на коју си нас навикао. Био си више од лекара тела, лечио си и душу добротом и племенитошћу. За узврат си добијао несебичну љубав свих мештана села Бање. Не дочека остварење свога сна о малој болници у вољеном селу, која би била јединствена у то време.Вечна ти слава и хвала. У знак захвалности, с поштовањем Никола Минић. Месна заједница села Бање. 1.9.2013.год.»
-Будући да сам једини од присутних на овом скупу познавао доктора Шпрингера, детаљно сам причао амбасадору Левију о животу и раду лекара у нашем и околним селима. Показао сам му и где је становао. Најпре у порти бањанске цркве, а потом у кући Дукића. Леви није крио своје задовољство сазнањем о Шпрингеру и људској потреби да му се мештани, после седам деценија, на свој начин одуже.
Тако су се склопиле коцкице и већ је створена традиција да сваке године на дан холкауста мештани Бање и заинтересовани Аранђеловчани, које организује Микиша Михаиловић, изађу на гроб, положе пригодан венац и како доликује присете се свога доктора Шпрингера.