Мирослав Живановић
(12)

Настављајући истраживање о руским избеглицама у Аранђеловцу и околини у овом, дванаестом, и наредна два наставка фељтона, упознаћемо читаоце са породицом Бориса и Анастасије Заваљевски, која је 33 године била лекар у Венчанима.

Према сазнањима историчара, после Октобарске револуције 1918. године и формирања Савеза Совјетских Социјалистичких Република (1922) река избеглица, противника таквог друштвено-политичког уређања, слила се у Краљевину Југославију, односно Србију. Међу многобројним (рачуна се да их је било око 40.000) такозваним „белим Русима“, према досадашњим сазнањима аутора овог фељтона више од стотинак избеглица нашло је прибежиште у Аранђеловцу и околини.

Долазак трочлане породице Бориса и Анастасије Заваљевски у Венчане 1922. године могао би да послужи и као потка за играни филм, јер је млади брачни пар пут од Београда до Венчана превалио на коњима, ушушкавши у бисагама свога шестомесечног сина Валерија, од милоште Ваље.

Циганка Живанка улила Заваљвскима снагу и поверење у Венчанце

Драгослава Драгица Радовановић (80) из Венчана, развија причу, коју је чула од својих родитеља: -На уласку у Венчане, поред пута, Анастасија и Борис сретну Циганку поодмаклих година Живанку, која је напасала своје стадо коза. Зауставивши коња, Анастасија јој се обрати мешајући српски и руски језик: -Бабушка, да ли имаш млека да нахраним моју бебу!? Промућурној Живанки, топле душе, није требало много да схвати у каквој су ситуацији придошлице. Позвала је непознате људе (очигледно странце) да сјашу са коња и уђу у њен скроман дом. Одмах је распламсала ватру на огњишту, угрејала воду у старом бакарном казану, и помогла младој Анастасији да у дрвеном кориту окупа бебу - сећа се Драгослава сваког детаља.

Живанка је, у међувремену, пружила придошлицама и лименку подгрејаног козјег млека да мајка нахрани дете. Недуго затим, кућом се осетио мирис тек испеченог хлеба. Принела је и заструг козјег сира да се заложе исцрпљени незнанци.

Када се Анастасија и Борис окрепише и прибраше, схватише доброту и предусретљивост баба Живанке. Погледи им се сусретоше и задовољно се осмехнуше. Анастасија рече: -Добро смо село и људе изабрали. Из њега више нигде не идемо!

Преостали део живота су посветили Венчанцима, бринући не само о њиховом здрављу, него су се са њима сродили и поштовали као најрођенији. Увек се уочавала њихова жеља да им се колико-толико одуже за њихову топлину и осећај да су баш у Венчанима нашли топлину сродних душа, што је карактеристично за словенске народе.

Према казивању старијих мештана, којих се Љубомир Љуба Савић (89) из Венчана сећа као да их је чуо јуче, доласку Заваљевских у шумадијско - колубарску забит претходи захтев тадашњег председника венчанске општине државним здравственим властима Краљевине Југославије да им је неопходно стално присуство лекара. Лекарска Комора одреди да Анастасија Заваљевска од 1922. године као лекар ради у Венчанима, које су у то време припадали колубарском срезу београдског округа Дунавске бановине.

Љубомир Љуба Савић

Тадашњи председник венчанске општине Радоје Томашевић био је напредан сељак. Уз помоћ свог брата Веље Томашевића, генерала Краљевине Југославије, који је био власник јамског рудника угља у суседном селу Пркосава, сазнао је некако за руску лекарку и пошло му је за руком да, уз силна ургирања, омогући њен долазак у Венчане.

Лекарка Анастасија Заваљевски лечила мештане пет села

Настављајући своје сећање на докторку и њену породицу, Љуба Савић каже: -Као у сну видимо кроз замагљени прозор куће да некога по цичи зими санкама или запрежним колима превозе поред наше куће. Преко болесника пребачен шарени ћилимчић и чујемо наше родитеље како кажу: „Ене, отераше неког доктору!“. Лекарка Заваљевска је тада званично бринула о здрављу мештана у пет села: Венчанима, Тулежу, Раниловићу, Пркосави и Дрлупи. Међутим, како се Анастасија прочула као добар лекар, долазили су и из околних села, попут Даросаве, па и из Аранђеловца. Било је касније овде и породилиште са неколико кревета за породиље.

-Наша докторка Ана, како смо је прозвали од миља, основала је једно од ретких сеоских породилишта у Краљевини Југославији. Није се зауставила само на томе. Пошло јој је за руком да организује и радничку школу у којој су се просвећивале младе сеоске девојке у домаћинству и хигијени. Није јој било тешко да зарад тога посећује куће и прича са домаћицама. Долазила је често и нашој кући код деде Живка и бабе Катарине-Кате, који су се старали о мом оцу Сретену. Баба Ката је волела да је угости и правила је гибаницу за Ану. Зими ју је по терену возио неки наш Венчанац, неустрашиви Милинко. Докторку је смештао на специјалне саонице, које је вукао коњ. Возио ју је не путем, него преко врзина и урвина. Она је уживала у вожњи, вероватно је то Ану подсећало на њену матушку Русију – забележили смо казивање Љубомира Савића.
                                                                                                                                                   (следе још два наставка о Анастасији Ани Заваљевској)