Мирослав Живановић

(4. наставак о аранђеловачким шибицарима)

Када су Гојка Баошића Чочета, после гимназије, родитељи послали у Београд надали су се да ће им се син вратити са дипломом Филолошког факултета. Међутим, страст за коцком надвладала је жељу за науком.

Добри познаваоци (не)прилика међу аранђеловачким шибицарима су уверени да је Гојко Баошић Чоче врло брзо, још у раној фази сусрета са овом коцкарском игром, схватио да се од три кутијице за шибице и куглице (од папира који обавија цигарете у паклици) може направити уносан посао и зарадити позамашан новац. Чоче се кратко задржао на аранђеловачком асфалту, али је несумљиво најпознатији шибицар са ових простора. Једино уз његово име се везује епитет - међународна класа.

Гојко Баошић Чоче

Гојко Баошић Чоче је рођен 1946. године, од оца Михаила и мајке Милке. Имао је два брата: Драгана (службеник у аранђеловачком суду) и Петра и сестру Цицу, која је радила као медицинска сестра у болници под Букуљом. После осмогодишње школе Чоче је завршио чувену аранђеловачку гимназију школске 1964/65. године, у класи са Милосавом Вуксановић Гулом, Мирославом Вилхелмом, Браниславом Ненадовићем Пајом, Мирјаном Гајић и још 60 школских врсника.

Чоче био начитан

Тих гимназијских дана Милосав Мики Вуксановић се радо присећа: -Чоче је био уредан и добар ученик. Четири године пролазио је врло добрим успехом. Највише интересовања показивао је за српскохрватски језик са књижевношћу. Био је начитан и при одговорима често се позивао на угледне књижевне критичаре. Назирали смо да ће студирати књижевност и питали се да ли ће бити професор у нашој гиманзији. На часовима музичког најчешће је говрио напамет црногорске песме које су се певале уз гусле.

Волео је психологију и филозофију. Бољи успех су му квариле лошије оцене из математике, физике, хемије и ликовног васпитања. Бокс му је био опсесија. Свој стан је претворио у мини спортску салу, у којој су доминирали боксерски реквизити. У слободном времену није се много експонирао међу друговима. Углавном је ћутао, промућурно посматрао околину и извлачио поуке. Био је кликераш. Годило му је поштовање другова када гласно уоче његове способности, снагу и вештине. Већ тих година био је сигуран у себе.

Прво Чочетово интересовање за шибицарење

Некако у то време започиње Чочетово веће интересовање за шибицарењем. Мада је имао више школе од свих тадашњих аранђеловачких шибицара, морао је да прође додатну бесплатну обуку код мајстора Предрага Радосављевића Баћана, о коме смо већ писали на нашем порталу «еСтварност».
У жељи да му обезбеде успешну каријеру и удобнији живот, отац Михаило (председник аранђеловачког општинског суда и познати адвокат) и мајка Милка (домаћица) пошаљу га да студира Филолошки факултет у Београду.

Академско усавршавање у Београду доноси и откривање тајни коцкарског заната. У индексу који је једном приликом показао аутору овог текста, имао је убележене и високе оцене, али је студирање прекинуо. Проредио је виђења са родитељима и наставио да живи самостално. Без њихове новчане помоћи, сналазио се како је знао и умео. Проредио је и дружење са старим шибицариским јатом у Аранђеловцу. Страст за коцком је надјачала страст за науком. Од такозване меке коцкарске игре, Чоче је упливао у озбиљније коцкарске воде – у свет покераша.

О првим корацима Гојка Баошића Чочета у овој игри у којој се „окретао већи новац“, сведочанство је оставио аранђеловачки сликар, боем и коцкар Живојин Тодоровић, познатији као Жика Стрип. Он под псеудонимом Жак Себастијан, у својој књизи Покераши (самиздат, 1968, стране 76. и 77) пише о Гојку Баошићу, који је тада имао 22 године.

Жика Стрип о Гојковим боксерским и коцкарским вештинама

„Гојко Баушић (тачно је Баошић) је студент. Као и многи млади људи, који су код мене долазили, кад им запне за новац, тако се и Гојко појавио. (Живојин Тодоровић је становао у поткровљу изнад биоскопа „Звезда“ - Теразије 40).

То је црномањасти младић, мали растом. Бавио се боксом, али поред бокса воли покер и девојке. Стипендија му је била мала, да би подмирила све Гојкове страсти. Зато је често нешто мутио: продавао фломастере, сатове, прстење и ланчиће и слично. Тако је Гојко заптивао рупе које процуре, углавном на покеру. Гојко је као покераш био почетник, стога у коцки није имао много успеха. Губио је новац, па је долазио у ситуацију да се зајми или уремљује.Тако је код мене навраћао кад је био шворц.

Једном је пошао на тренинг. Боксовао је тада за Звезду. Рече ми да је заказао партију покера у којој су сви пaртнери имали доста лове. Додао је да му је то шанса, али да нема за игру паре. Нормално, нисам желео да му дам новац на зајам да би га на другом месту прокоцкао. Гојко ме је много убеђивао и најзад је предложио: -Дај ми лову, а оставићу ти боксерске рукавице! Дао сам му пар хиљада и ставио у један угао спортску торбу са реквизитима...

Од тада је прошло доста времена, а Гојко није вадио ствари из ремa. То је била његова лоша особина и зато сам му нерадо давао новац на зајам. Али, имао је Гојко и добре особине. Кад је требало нешто да ме послуша, кад нисам могао због здравственог стања да обавим лично посао, Гојко би ме слушао па макар и ван Београда.

Једном је путовао до Инђије да би ми донео „Келсок“- лек против ћелавости. «Келсок» ми је био потребан ради доказа код суда. Као боксер Гојко није иамо много успеха. Мечеве је углавном губио нокаутом. Највише због тога што би ноћ уочи меча проводио на коцки или пијанки.

Иначе, вода му је била ушла у уши због покера. Када је једном био у нoкдауну, судијa Ивановић (боксерски судија Данило Ивановић) је бројао: један, два, три... Гојко је на три скочио: -Сва права! - одговрио је Гојко, подигао руке у вис и наставио да боксује.“

Очигледно, према причи човека од ауторитета у коцкању, Чочету није баш кренуло како ваља у коцки и боксу. Међутим, није се поколебао. Из краткотрајне кризе извукао га је повратак шибицарској игри.

Изашао да провери себе на међународној сцени

Драгомир Јовановић Дони, бивши аранђеловаки милиционер, вероватно најупућенији човек у лик и дело аранђеловачких шибицара, тврди да је Гојко Баошић био највећи играч ове несвакидашње коцкарске игре од свих у граду под Букуљом. Био је међународна класа. Опробавајући се са три шибице по читавој бившој Југославији, Чоче је једноставно осећао да је прерастао остале и зато је изашао да провери себе на међународној сцени.

Уместо уличних, перонских железничко-бусовских станица по Београду, почео је да оперише по међународним возовима. Затим се пребацио на уличне шибицарске сеансе у неколико градова Италије (најчешће у Милану). Специјализовао се на веће, прометније раскрснице. Радио је са Љубомиром Магашом, познатијим као Љуба Земунац. Комплетно друштво такозваних опасних момака са београдског асфалта тога времена познавало је Чочета, јер су са њим укрштали рукавице по ринговима престоничких клубова. Ту се Чоче понашао као у својој кући. Коначно, пронашао је себе и заблистао на терену на коме се осећао и сигурно и узвишено.
(наставиће се)