Мирослав Живановић
(2. наставак о породици Заваљевски - 13. наставак фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу)
Била је права реткост да се нека избегличка породица, после Октобарске револуције у Русији, задржи више година у једној држави, а камоли у неком селу Краљевине Југославије попут Венчана код Аранђеловца.
Лекарка Анастасија и њен супруг Борис Заваљевски више од три деценије су остали верни селу Венчани, које је обгрлило обале реке Турије, уклопивши се са њеним житељима као да су земљаци, као да су се ту родили и засновали породицу. Како им је баш Венчане прирасло к срцу, тешко је одговорити.
Извесно је да су њему имали обезбеђен посао, пристојно живели од државне плате, однеговали и одшколовали сина Валерију. Пресудно је, ипак, било то што су их Венчанци поштовали као лекаре и људе, исказујући им топлину и љубав на сваком кораку. Такав однос према Ани и њеној породици показивали су и мештани околних села, којима су Заваљевски посвећивали своје медицинско знање и приврженост.
Љуба Савић уживао да као дете буде потрчко лекарки Ани
Времешни Љубомир Љуба Савић (90) могао би са нескривеним уживањем о Заваљевскима да прича данима и то само речи похвале: -За наше прилике докторка Анастасија, само за нас Венчанце - Ана, била је врхунски лекар. Уз то била је диван човек. Осећао сам то, иако сам, када је дошла у село, имао само десет година. Уживао сам да будем њен потрчко и увек будем при руци! Свакодневно сам се мувао по њеној амбуланти и једва чекао да затражи да је нешто послушам. Важнијих обавеза за мене од Анастасијиних захтева није било. У то време река Турија је била бистра к'о ракија. Анастасија ме је редовно слала да јој са реке донесем воде у кофици да опере косу. Ту навику прања косе речном водом, донела је из Русије и била срећна што је имала услове да тако настави овде у Србији - враћајући слике свога детињства сећа се Савић сваког детаља и наставља: -У пролеће брао сам јој коприву, коју је Ана кувала у кориистила у исхрани. Уместо зеља, стављала је листове у чорбице, што је мени као неупућеном детету, било чудно, јер сам то први пут видео. Код деце коприва је увек изазивала страх због опасности да се од ње ожаримо. А када би се то и догодило, кукали смо на сав глас. Анастасија ме је учила о томе да коприва постане део исхране, као лек. Говорила ми је да у њој има пуно гвожђа и да је вишеструко корисна за организам.
Љубомир Љуба Савић са аутором фељтона, у породичној кући Савића у Венчанима
Лекарка Заваљевска се трудила да што боље говори српски језик, како би се лакше споразумевала са људима који долазе код ње на прегледе или одлази код њих да им помогне. Нормално, при изговору се примећивао руски нагласак и за нас неуобичајена мекоћа појединих речи.
У Другом светском рату лечили и четнике и партизане
За време Другог светског рата Венчанама су се кретале разне војске. Највише су долазили четници. Суседно село Даросава и заселак Каменица важили су као партизански. О посебном и ризичном периоду у животу лекарке Заваљевски Љуба Савић прича: -Четници и партизани се једном приликом сукобе, уз жешће пушкарање. Било је рањених на обе стане. Анастасију је лакарска етика терала да иде по селу и превија десетак рањеника. Данима се причало да је рањен неки Радивоје Томашевић. Био је поред њега још један рањеник. Његови људи су Заваљевску у строгој тајности одвозили до чардака у његовом винограду и враћали назад. Редовно их је превијала. Она успе и да излечи Радивоја. После се његов син спријатељио са Заваљевском, па је често долазио и играли су карте. Недуго затим, Заваљевска је видала ране и излечила рањеног партизана Душана Шана Петровића, кога је скривала породица Воје Дамњановића. Сећам се да јој је помагала једна лекарка, Рускиња, која није имала ногу. (прим. аутора: највероватније је у питању Јелена Шипатовска, докторка, која је после рата радила у аранђеловачкој болници). Она је после рата као пензионерка долазила овде у Венчане и обилазила старе познанике и пријатеље.
-Сећам се необичног детаља из њене праксе. Долазила је да измери притисак мештанину, који је имао горњи притисак већи од 200. Чујем лекаркине речи упућене њему:“Но, Михаило!“ На то ће он њој тешко дахћући: „Нећу да пијем!“ А испод кревета му балон ракије при руци – рекао нам је Љуба Савић.
Иначе, после Другог светског рата пронела се прича да ће Анастасија Заваљевска да се врати у Русију. Венчанци и мештани околних села Стрмова, Пркосаве и Раниловића одмах су се организовали и сви потпишу захтев да породицу Заваљевски држава не враћа у Совјетски савез, него да остане у Југославији, тачније у Венчанима. Тако је и било.
(наставиће се)