Мирослав Живановић
(4. наставак о аранђеловачким шибицарима )
Пресудно за успон у „пословној“ каријери Гојка Баошића било је везивање за Жељка Ражнатовића Аркана.
Стрмоглави падови и спектакуларни успони најпознатијег аранђеловачког шибицара Гојка Баошића Чочета смењивали су се као на филмској траци. О његовим трапавим и поражавајућим првим корацима на боксерском рингу у претходном наставку фељтона «еСтварност» сведочио је у својој књизи „Покераши“ најпознатији аранђеловачки боем, коцкар и сликар Живојин Тодоровић Жика Стрип. Он је открио да као боксер Гојко није имао много успеха и да је мечеве углавном губио нокаутом. Када је после више од једне деценије боксерске рукавице окачио о клин Баошић није рекао заувек збогом „племенитој спортској вештини“. Стрпљиво чекајући своју шансу, поред ринга, посветио се откривању и учењу младих боксерских талената.
Најава Баошићевог успона у каријери, одиграла се у златном добу југословенског бокса, када су европским и светским рингом суверено владали Звонко Вујин, Мате Парлов и Маријан Бенеш. Њихов таленат је брусио савезни селектор Југославије у боксу Бруно Храстински, створивши плејаду најпознатијих боксера овог поднебља. А Храстински је, при крају тренерског позива, указао велику част Гојку Баошићу изабравши га за свога заменика!
Драгомир Дони Јовановић открива како се Гојко припремао да закорачи великим кораком у стручне кругове боксерског савеза тадашње државе. Да би могао да стане одмах до Бруна Храстинског Гојко је, најпре, морао да заврши вишу тренерску боксерску школу. После повлачења Храстинског из бокса, вероватно је постојао план неких утицајних људи да Чоче убрзо буде и први човек (читај: селектор) БС Југославије.
Заменик савезног тренера Југославије - једини радни стаж
Поред тога што ће ових пола године остати уписано златним словима у тренерској каријери Баошића, према тврдњи Драгомира Јовановића тих шест месеци су једини стаж који се може видети у његовој радној књижици. Овај први корак великог успона Гојко Баошић Чоче, интелигентни аранђеловачки фајтер (тада са непуне четири деценије живота) пригрлио је чврсто, обема рукама.
Међутим, кључни потез у вртоглавом успону Чочетове „пословне“ каријере догодио се десетак година касније када је своју судбину везао за Жељака Ражњатовића Аракана, познатог вође навијача ФК „Црвена звезда“ и првог човека национал-патриотске формације Доборовољачке српске гарде. Мада није био формални члан ових паравојних јединица, Баошић је често помињао „команданта“, што се недвосмислено односило на Аркана. Наравно, брзо је дошла и осетна материјална корист. Преко пута хотела «Москва», у такозваној «Малој Москви» Гојко је отворио посовни простор, где је сместио и мењачницу. Баошићу је омогућено да на добром делу Балканске улице убира рекет од разних препродаваца робе сумњивог порекла, цигарета, девиза, шибицара... То су обилато користили и аранђеловачки шибицари који су имали Гојкову дозволу да овде оперишу „под повољним условима“.
Гојко Баошић Чоче и Драган Поповић Брнгула - златно доба аранђеловачких шибицара
Иначе, Гојко је око четири деценије живео у хотелу „Праг“ у Београду. У собу му је, осим привилегованих и поверљивих људи, ретко ко долазио. Крећући се у „елитнијим“ круговима него до тада, Баошић је завидном упорношћу упијао манире углађених и уважаваних личности. Зато су његови дојучерашњи пајтоси и познаници из Аранђеловца, које је дочекивао у хотелу «Праг» у Београду, остајали неми на Чочетово обраћање конобарима на: „Сил ву пле! (фр: молим лепо) За моје пријатеље донесите шта пију.“ Када су се вратили у град под Букуљом, данима су препричавали да Гојка Баошића не могу да препознају. Нису знали на шта више да обрате пажњу. Пленила су их скупоцена одела, био је дотераран и елегантан, а приде томе разметао се слаткоречивим новоговором, уз понеку реч на француском и енглеском језику.
Гардероба по последњој моди и неизбежни топмус
Такву промену уочавали су и његови гимназијски другови. Мада му је редовно упућивана позивница и позиван на јубиларне прославе, Чоче није никада долазио на заједничке вечеринке и дружења. Очигледно, његов блиц-обилазак школских другова по принципу „да вам покажем ко сам“ понављан је као лоше режиран филм. Гојко је, наиме, увек имао своју разрађену клише-варијанту. О томе Милосав Вуксановић, Чочетов школски друг из одељења, запажа: -Суров и бскомпромисан у шибицарењу и у боксерском рингу, преодевао се у потпуно ново рухо при обележавању годишњица матуре у неком од аранђеловачких хотела. Довозио би га возач луксузног аутомобила, носио је елегантно одело по последњој моди, а око врата се шепурила назаобилазна лептир-машна. Међу зубима је држао томпус. Наручивао је пиће за све и опет се освртао конобарима препознатљивим језиком: Сил ву пле, питајте моје пријатеље шта пију!
Од школских другова издвајао се претерано углађеним, извештаченим манирима, ипак успешно шармирајући друштво и обилно их све чашћавајући. Најчешће би се задржао кратко, уз извињење „пун сам као трнка“ и одјездио екслузивнoм лимузином у свој свет. Када је имао времена наручивао би и музику. Цехове је исплаћивао у „дојч- маркама“, јер за динаре није било места у његовом новчанику. Поред китњастих речи, с времена на време, служио се шатровачким речником.
Никога се не бојим осим Милошевића и Аркана
Гојко је упорно и вредно радио на свом имиџу успешног пословног човека. У ту сврху је набавио и крупног пса препознатљиве пасмине пит бул теријер. кога је изабрао из легла Александра (Титомира) Богдановића, великог ортака, у кога ће неколико година касније испалити шест хитаца из пиштоља. Пас је увек био будан и припијен газди уз ногу. Када Баошић дође у Аранђеловац, знало се да посећује два угоститељска објекта „Зеленгору“ и „Александар“. Није се опијао, али је увек био у елементу „углађеног џентлемена“. Уживао је „као кец на десетки“. Његови другови и познаници имали су част да седе са њим и исто тако уживали како је њихов шеф пао у севдах. Изгледао је моћно, лепо обучен, образован, фин, са томпусом стегнутим међу зубима, по узору на филмове посвећене Ал Капонеу. Чоче је, као и сваки бос, настојао да остави утисак и тек с времена на време процедио би по коју реч. А умео је и да каже. Свака реченица му је била добро осмишљена и одважна, занимљива, јер је иза ње стајала поука, задатак, задужење и веровање у реализацију свега што његова мудра глава замисли. Када је био посебно инспирисан, поверавао се онима који су га пажљиво слушали: -Никога се не бојим, само Милошевића и Аркана!
Како је знатижељни део његових пријатеља претпостављао и закључивао на основу његових прича, живео је боемски! Колико ми је познато, знао је да ужива и убира плодове свог знања и умећа у картању, шибицарењу, коцки (бацао је и барбут). Кад год сам га виђао у Београду, одмах се одвајао од свог друштва, поздрављао ме као старог друга. На блиц се испричамо и, по правилу, поздравимо уз жељу: -Видимо се у неко добро, сигурно и срећно време!“
Када је Чоче био љут карактеристично се смешкао и деловао као да је одсутан. Међутим, већ следећег тренутка најчешће се удаљавао са лица места, јер је проценио да је дошао прави час. Остало ми је у сећању да сам га једног дана угледао на штакама, јер је према његовој причи, бежећи из вагона у вагон од полиције, морао да искочи из међународног воза. При паду је тешко повредио ногу и морао је неколико месеци да се опоравља у граду под Букуљом - забележили смо казивање Милосава Вуксановића.
Како су шибицари размењивали „струку“ са економистима на семинару у "Извору"
Да је Чоче редовно одржавао контакте са нашим шибицарима и за време свог бизниса у Београду потврђује и једна необична згода. У хотелу „Извор“ окупили се економомисти на стручном семинару. Аранђеловачки шибицари препознали су добру прилику да економистима приближе своју „струку“. Чоче је том приликом глумио незаинтересованог „кибицера“, посматрајући шта се ради са стране. Жикула, Јоваш и Мурјан одабрали су жртвено јагње и једном семинарцу почели да скидају све што је имао од злата на себи. Снимивши ситуацију, Чоче му, као добронамерно, добаци: „Еј, буразеру, како ће бити кад будеш свлачио одело? И гаће има да ти скину! Само ће ти оставити ластиш да од њега направиш праћку!“ Овај га само погледа и опсова. То је изнервирало Чочета, па га удари по леђима. Умешаше се шибицари и раздвојише их.
Према речима Драгомира Јовановића Донија Чоче је био више имитација боема, шмекера, преваранта, него опаки и крволочн момак са београдског асфалта , какву је слику желео да одржава о себи. Довољно је рећи да је често молио возаче лимузина да зауставе возило и обришу капи крви од спљескане мушице на шофершајбни, јер није могао да гледа крваву мрљу!
Баошић се ретко појављивао у медијима. Први пут, поводом убиства Аркана 2000. године, објавио је читуљу са својим потписом у дневном листу «Политика», називајући Аркана „нашом перјаницом“, а други пут у дневном листу „Блиц“ (25. јуна 2005) поводом рањавања А. Б. у Аранђеловцу.
Умро је 2014.године и сахрањен у породичној гробници на Рисовачи.
(Наставиће се)