Мирослав Живановић

На порођају мајке Олге, саговорнице нашег портала Душанке Костић Грубјешић, бабица била Анастасија Заваљевски, избеглица из Русије.

У 14. наставку фељтона о избеглицама из Русије у Аранђеловцу настављамо серијал о породици Бориса и Анастасије Заваљевски. Руски доктори Анастасија и њен супруг Борис Заваљевски, који су после Октобарске револуције попут хиљаде других такозваних „белих Руса“ 1922. године избегли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, своје лекарско умеће и топлу руску душу потпуно су ставили у службу мештана Венчана. Мада се за две године навршава век од када су дошли у ово шумадијско село, не бледе сећања времешних Венчанаца и њихових потомака на племениту руску породицу, која се овде делила добро и зло са мештанима.

Колико су Заваљевски Венчанцима прирасли к срцу, довољно је рећи да се ретко о којој овдашњој породици мештани свакодневно толико распитују, међусобом размењују најновија сазнања о њиховим потомцима одржавајући свежим сећања на њихове: Ану, Бориса, Ваљу и његовог сина Александра Сашу, како их од миља назваше.

Душанка Костић Грубјешић, Венчанка, нескривено гаји симпатије према племенитој породици Заваљевски. Како и не би када је управо докторка Анастасија, породила њену мајку Олгу Лукић, удату Костић и 1949. године донела на свет нашу саговорницу и њеној породици велику срећу!

Читајући претходне наставке овог фељтона на порталу «еСтварност» Душанка је осетила потребу да дода каменчић у мозаику несвакидашње животне приче Заваљевских: -У нашем селу је захваљујући Анастасији и Борису, постојало породилиште (са неколико лежајева) у оквиру здравствене амбуланте. Када је 1949. године неко од мојих укућана отишао до амбуланте, која је била недалеко од наше куће, и рекао лекарки Заваљевски да моја мајка треба да се убрзо породи, докторка није чекала часа – бираним речима, са пуно искрене радости говори Душанка.

Прече рођење детета од прегледа рудара

-Прекинула је прегледе рудара јаме „Пркосава“ (који су радили у истоименом селу) и одмах дошла да се нађе при руци трудници. Уз њену стручну помоћ прођај је протекао у најбољем реду. Мајка ми је касније причала, како је „наша докторка“ (тако су је својатали) када сам дала прве знаке живота, од силног узбуђења и сазнања да је порођај успешно прошао, уздрхтала и дубоко уздахнула. Приметивши прамичак косице који ми се немирно спуштао преко чела ка оку, Анастасија га прстом лагано фрћну и врати тамо где му је место. Предавала се и уживала у послу. Радила је са пуно емоција - преноси Душанка детаље њеног доласка на свет.

Из прича у својој породици Душанка се сећа да је докторка Заваљевски жито млела увек у млину њеног деде по мајци Љубомира Лукића. Мештанима је запало за око што је Ана упорно тражила да жито (свако зрно) буде самлевено потпуно, тако да је практично добијала црно брашно. Људи су се чудили, јер су сви једва чекали да се после рата, коначно, докопају белог брашна и поједу кору белог хлеба. Докторка Анастасија је још тада знала шта је здравије за човеков организам.

Драгослав и Олга Костић са ћерком Душанком(седи) у Венчанама и Љиљом Савић (стоји)

У низу занимљивих прича из живота Заваљевских Душанка издваја да су све време свог живота у Венчанама куповали кајмак и млеко које је правила Добрила Радовановић. Њена ћерка Милица је једва чекала да порани и однесе бели мрс Заваљевскима. Да их не би будила, пажљиво је остављала смотуљак у плетеној корпи на прагу њихове куће и на врховима прстију се удаљавала.

Захваљујући докторки Анастасији, која је основала домаћичку школу у Венчанама, младе девојке су се припремале да оспособљене уплове у брачну луку и породичне воде. Заправо, школа је била у кући Душанкине мајке где су будуће супруге и мајке упућиване у разне вештине које ће им добро доћи када заснују своје продице.

Када је докторка отишла у пензију 1956. године, преселила се у неки старачки дом у Београду. Љубомиру, Душанкином деди, је у знак пријатељства поклонила њену љубимицу - црну пудлу, коју је свуда носила са собом.

Љубинка Кузмановић се дописивала са Анастасијом на руском језику

Анастасија је многима помогла да савладају руски језик. Душанкина тетка Љубина Кузмановић Љупка га је тако добро научила да се редовно дописивала писмима са „нашом докторком“ на чистом руском када је отишла у старачки дом у Београду. Наравно, често ју је и посећивала и због ње се радовала што је научила језик њене родине (на руском: домовине).

-Сестра ми је причала да је „наша докторка“ са толико емоција и сугестивности изговарала сваку реч на руском, као да је на позорници. Та мекоћа, топлина и финоћа су освојили Љупку. Осећала се узвишено и што је допринела да докторка овде у Србији, барем на кратко, осети крајичак своје Русије, захваљујући разговору и преписци са њом.

Често ми се враћају слике докторке Лисове, бакице седе косе, која је радила у дечијем диспанзеру (испод «Аркада»), садашњој Специјалној болници у парку Буковичке бање. Она је често долазила у пријатељаске и земљачке посете код Заваљевских.

Анастасија је у Венчанама имала доста присних људи. Најчешће се дружила са мојом тетком Сојом и наном Милевом. Очигледно је да су се њих три изузетно уважавале, волеле и важиле су за нераздвојне пријатељице.

Зато се Анастасијин син Валерије (Ваља), кога је иначе био глас враголана, осећао слободнијим да збија шалу са њима. Тако су се једном приликом, када је као студент дошао на летњи распут код родитеља окупили да се фотографишу за успомену. Како је моја тетка Соја имала бујније попрсје, што је истицало уски струк, пребацила је велику мараму преко рамена да прикрије тај детаљ. Видевши то, Ваља јој шеретски добаци: „Сојо, не вреди ти. Све се види. Марама је испала са једне стране!“ Због његове непосредности, спонтаности и веселе нарави, многи су га заволели као да се родио у Венчанама.

Мирослав Живановић у разговору са Душанком Костић Грубјешић, у дворишту њене породичне куће у Аранђеловцу

Његови доласци на распуст преворили су се у мале летње свечаности. Тих послератних година у Венчанима било је пуно младих. Јулијана Савић Јула (рођена 1939) памти да је код Ваље долазио у госте певач Живан Сарамандић, чија су специјалност биле руске романсе. На његовим наступима сјатило би се пола села, поготово младих девојака - надахнуто је говорила за наш портал Душанка Костић Грубјешић, на чему смо јој много захвални, као и за лепо гостопримство уредништву «еСтварности».
(Наставиће се)