Мирослав Живановић

Настављајући рубрику о аранђеловачким великанима у трећем наставку пишемо о Видосави Види Стојанчевић, научници која је цео свој радни век посветила српској и југословенској етнологији.

Када су Аранђеловчани Тихомир Николић, опанчар, и супруга Зорка 6. јула 1924. године добили седмо дете, нико није могао да помисли да ће Видосава, како ју је крстио свештеник Александар Љ. Лазаревић, постати не само њихов понос, него дика свог родног места, Србије и Југославије и једна од најумнијих глава свога рода.

Породица Николић се, у потрази за послом, често селила широм ондашње Југославије. Зато је Вида основно образовање стекла у Јајцу и Добрљину, а затим га комплетирала и у другим местима тадашње државе. После матуре у Другој женској гимназији у Београду и положеног испита зрелости, уписала је Филозофски факултет, група за етнологију 1946. године. Државна стипендија и одличан успех омогућили су да Вида неколико пута у току године одлази на стручна, такозвана теренска истраживања и екскурзије. Њен пут научника-етнолога био је трасиран 1950. године, када је дипломирала са одличним успехом (просек оцена: 9,14). Епитет једног од најбољих студената у својој класи, убрзо јој широм отвара врата Етнографског института Српске академије наука. У њему, сазревајући као научник, пролази сва звања од асистеннта до научног саветника, достиже свој зенит и добија највећа признања. Видосава је ценила што јој је Етнографски институт пружио шансу, подржавао њен научни напредак и зато ту ради све до одласка у пензију 1989. године.

Мало Аранђеловчана чуло за Видосаву Виду Стојанчевић

Важан корак у њеној каријери представља одбрана докторске дисертације 1964. године на тему Врањско Поморавље- етнолошка испитивања. Тако је Видосава Николић, осим личног успеха, остварила достигнуће које ће остати убележено крупним словима у нашој историји - постала је прва жена доктор етнологије у Србији, што је познато тек малобројним Аранђеловчанима.

Да би се сагледала обимност огромног посла, који је изискивао страховите напоре, остало је забележено да је Вида прикупљала грађу за докторат од 1956. до 1962, дакле пуних седам година. Тад није било «куповине» доктората као данас. Методологија и њен прилаз изради дисертације многи познаваоци дела Видосаве Виде Стојанчевић издвајају као пример елана, заноса и љубави према науци.

Када је професор Војислав Радовановић, управник Етнографског института, Видосави поставио својеврсни истраживачки изазов да детаљно „претресе“ терен Врањског Поморавља, она се, уз стечено четрнаестогодишње радно искуство, одмах латила посла. Препуштена себи и својим способностима да се сналази на непознатом терену, Вида је изгарала више година, каткад проводећи и по неколико недеља, махом у касној јесењој сезони, под врло тешким теренским, саобраћајним, смештајним приликама и климатским условима. Њена колегиница Сребрица Кнежевић је дошла до података да је Вида обишла близу половине насеља Врањског Поморавља, од Грделичке клисуре на северу, до Бујановца и Великог Трновца и Моравице на југу, и од планинске Пољанице на западу до старе српско-бугарске границе према Босиљграду. Томе треба додати и добар део Врањске Пчиње и равничарске Масурице са Сурдулицом. Ова сазнања је објавила у књизи Феномен етноса у делима срспких писаца кроз научни опус етнолога др Видосаве Стојанчевић.

У реону Јужне Мораве истражила више од 120 насеља

Због конфигурације терена овај простор Вида је прешла највећим делом пешице. Само Јужну Мораву прелазила је неколико десетина пута. Планине Кукавица, Чемерник, Варденик и Бесна кобила биле су граничне међе њених теренских истраживања. Према наводима професорке Сребрице Кнежевић, млађе Видине колегинице и заједничког истраживача метохијске проблематике, Врањско Поморавље Видосава је обухватила поступком репрезентативне анкете: 60 темељно испитаних насеља, 47 упоредо контролисаних и 23 са накнадним информацијама. Велика монографија: Врањско Поморавље - Етнолошка испитивања, резултат је њеног вишегодишњег научног, изузетно напорног, али савесног истраживачког рада. Захваљујући овом делу Видосава Стојанчевић остаће упамћена као прва жена - доктор етнолошких наука Београдског универзитета у Србији.

Научно-истраживачки подухвати Видосаве Стојанчевић често су попримали обрисе узбудљиве авантурисистичке приче. Тако је било и приликом „крстарења“ Врањским Поморављем. Видосава је од боравишне базе у запуштеном хотелу на обали Власинског језера, изнад бране преко Промаје (аутобусом и пешице), силазила до Клисуре, села-варошице на обали реке Јерме и у граничном географском пределу Власине и Црне Траве према Знепољу. Она је са супругом и колегом Владимиром Стојанчевићем, пропутовала регију Власине1967. године, захваљујући увиђавности тадашњег начелника СУП-а и уживала у једнодневном боравку у бугарској вароши Трну, завичају чувеног, за време турске управе, коџобаше Знепољског Аранђела Станојевића. Користећи вишегодишње гостопримство Јелисавке Стојановић, Видосава је прикупила драгоцена сазнања о обичајном народном животу црнотравског предела. Исто тако, водила је стручне разговоре са учитељем Радомиром Костадиновићем, добрим зналцем и писцем књиге о Црној Трави, у чијем је друштву, заједно са супругом Владимиром, обишла црнотравска насеља (махале) према бугарској граници. На једном од тих службених путовања у позне јесење дане, прозебла, покисла, преморена, Видосава је добила тешку реуматску грозницу и после лекарске интервенције морала је да се хитно врати у Београд, где се неколико недеља интензивно лечила уз крајњу пожртвованост и даноноћно старање своје седамдесетогодишње мајке Зорке.

Факсимил завршног дела текста др Сребрице Кнежевић "Прва жена доктор етнологије - Видосава Вида Стојанчевић - портрет личности и одлике њеног научног рада", објављеног у књизи "Феномен етноса у делима српских писаца - кроз научни опус етнолога др Видосаве Стојанчевић", приреживачи: Јасмина Николић и Драгана Милорадовић, Историјски архив Пожаревац, 2008, стр. 245.

О томе како је Видосави Види Стојанчевић полазило за руком да прикупља огромну документацију и грађу за неко истраживање, најбоље сведочанство оставила је др Сребрица Кнежевић, етнолог. Својим шармом, урођеним оптимизмом, увек спремна на шалу, специфичним смислом за хумор, Вида се спретно и ненаметљиво упознавала са људима на терену. Одлазила је и у најудаљенија села, проналазила најбоље казиваче. Умела је да искаже поштовање старцима и старицама, да заинтересује средовечне, да привуче децу. Око ње би се зачас искупили, да би ускоро пристигли и они који су се до тада устезали и сакривали. Друштво се повећавало, а учесници у разговору би кориговали једни друге, па би Вида, истраживач-етнолог, долазила до најтачнијих података. Временом стекла је пуно познаника и више правих пријатеља. Неки, до јуче њој непознати људи, одавали су јој и најинтимније ствари које, како су пре тога мислили, никад странцу не би рекли. О жени истраживачу, која „пише историју“ прочуло се и причало чак и у селима где њена нога још није била крочила. Многи су пожелели да дође и у њихову кућу, да забележи нешто и о њиховој фамилији.

Вида је, према казивању њених колега, који су били упућени у њен научни рад, припадала најужем кругу српске интелектуалне елите, која је гајила знатижељу за сва друштвена кретања и покушавала (најчешће и успевала) да их научно истражи и обради. Ширина њених интересовања је запањујућа. Писала је о Ваљевској војној болници, о 1915. години у књижевним записима Вељка Петровића, стваралаштву Димитрија Давидовића, животу и раду Јована Ристића, народу и крајевима јужне Србије у делима Вељка Петровића, о сеоској породици према сазнањима Драгише Лапчевића, коме је посветила зборник радова и истраживање о његовој улози у радничком покрету Србије. Своја сазнања о животу и делу Јована Цвијића изнела је у Зборнику радова. Проучавала је и интересовање Mихаила И. Пупина за проблеме америчког усељеништва и положај југословенских исељеника у САД. Оставила је траг и о традиционалној култури Врања на прелому два века у делима Борисава Станковића, а осврнула се и на етнолошке компоненте књижевног стваралаштва Иве Андрића. Испитивала је и улогу неких етнолошких фактора у социјалистичком преображају Колубарског рударског басена у СР Србији, а занимало ју је како је Тихомир Ђорђевић видео у својим делима Београд и написала Београдска тврђава у прошлости, садашњости и будућности. Осетила је потребу да више сазна, а затим и стручну јавност упозна са радом под називом «Аранђеловачка бања као пример прелаза традиционалног народног лечилишта у модеран балнео-минералошки и рекреативнотуристички центар СР Србије».

Види се није дало да истражи Шумадију и родни Аранђеловац

Види се, стицајем разних околности и службених превеликих обавеза, није дало, да истражи Шумадију и родни Аранђеловац. О томе Сребрица Кнежевић пише: «На своју велику жалост, a то је чешће истицала, нису јој дали службену могућност да истражи и своју завичајну Шумадију, тако да јој је централни део Србије остао (са једним објављеним радом о ношњи у Шумадијској Колубари) празнина у етнолошком истраживању Србије. Међутим, сопственом иницијативом (и о свом трошку, углавном о годишњим одморима али и викендом), колико је могла у периоду својих одмаклих година, Видосава је, повремено али систематски радила на сакупљању из аутопсије етнолошког материјала, ради израде једне велике студије ужег дела Шумадије, на простору Божурње и Тополе према Блазнави и Јарменовцима, и од Крћевца преко Бање и Велике Врбице до Гараша и Копљара и Даросаве са околним селима. Аранђеловац, Видино родно место, било би у центру овог истраживања.

За овај предео њена етнолошка истраживања требало је да буду комплексна и комплетна, слично Врањском Поморављу и студијама са ваљевско - подрињског подручја. Али, нарушено здравље (реуматична грозница, вишегодишња тахикардија, затим артроза ногу и, коначно, дијабетес, са својим вишеструким последицама) није јој дозвољавао, уз службене обавезе у Институту, да заврши планирано животно дело, радећи га од 1989. године“ објашњава Сребрица Кнежевић. Видосава Вида Стојанчевић је умрла 18. јула 1998, исте године када је пензионисана.

У матичним њигама је записано да је Видосава Стојанчевић имала два брака. Први је био са Мирком Краснићем 1949, а развели су се1954. године. Видосава је ушла у други брак са својим колегом, чувеним академиком Владимиром Стојанчевићем 1966. године.

Изабрану библиографију супруге Видосаве Виде Стојанчевић (за Википедију) приредио је управо Владимир Стојанчевић:
• Тихомир Р. Ђорђевић и метода историјске етнологије, без године.
• Прилог проучавању обичаја славе ("фесте") код католичких Шиптара у околини Пећи (Метохија), 1957.
• Наша народна песма социјалистичке изградње у првој петолетки, 1960.
• Шиптарска народна ношња у околини Пећи (Метохија), 1960.
• Природа у веровањима и обичајима у Сретечкој Жупи, 1961.
• Дрвар у нашој народној револуционарној песми, 1962.
• Радништво и сељаштво у нашој народној песми револуције и изградње, 1962.
• Вук Караџић о Лесковцу и Врању, 1963.
• Врањско поморавље - етнолошка испитивања: докторска дисертација, 1964.
• Врањске народне песме о ослобођењу и револуцији, 1964.
• Врањско поморавље : етнолошка испитивања, 1974.
• Архаичне установе и појаве друштвеног обичајног живота у Врањском поморављу, 1967.
• Обреди на воведување (иницијација) во свадбените обичаи кај Србите, Македонците и косовско-метохиските Албанци, 1972.
• Етнолошке компоненте књижевног, стваралаштва Иве Андрића, 1975.
• Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника, 1975.
• Лесковац и ослобођени предели Србије 1877-1878. године : етничке, демографске, социјално-економске и културне прилике, 1975.
• Вук Караџић о сродству, породици и браку у нашем народу, 1978.
• Народ и крајеви јужне Србије у делима Вељка Петровића, 1985.
• Породица у систему традиционалних и савремених установа у друштвено-обичајном животу Рађеваца, 1989.
• Етнолошка проучавања Срба у Метохији, 2003.
• Друштвени живот и обичаји у Призрену : етнолошка испитивања, 2009.