Мирослав Живановић
Ово је 15. наставак фељтона о руским избеглицама у аранђеловачкој општини – 4. наставак о породици Заваљевски.
У наставку фељтона о руским избеглицама у аранђеловачкој општини, сећања о породици Заваљевски (завршни текст) освежила је Венчанка Јулијана Савић Максимовић (82) која живи у Београду. Анастасија Заваљевска, избегла руска лекарка са супругом Борисом и тек рођеним сином Валеријом, доселила се у Венчане 1922. године. Припадала је ретком соју медицинских „чаробњака“, чије су речи и осмех били лековитији од разних здравствених препарата справљених у хемијским лабораторијама. О лекарском и људском приступу Анастасије Заваљевски својим пацијентима поуздано мишљење, утемељено на медицинском искуству, има рођена Венчанка Јулијана Савић Максимовић(82) пензионисани дечији стоматолог из Београда:
-Анастасија - Ана била je пример породичне лекарке која је бринула о здрављу мештана. Први пут у Венчанима уводи такозвану историју болести пацијената. То је подразумевало да уредно води здравствену документацију о сваком члану породице и користи је при прегледу и лечењу. Наравно, значај и предности њеног метода рада схватила сам доста година касније, студирајући медицину. Једном речју, Ана је очигледно пратила нова кретања у медицини, лечећи људе озбиљно и са љубављу - истиче Јулијана и додаје да је ова племенита лекарка на сваки начин гледала како да помогне мештанима. Тако је у улози бабице породила и њену мајку Ленку доневши на свет сестру Љиљану, брата Милету и Јулијану.
Анастасија редовни гост на слави код Савића
Јулијана се на тренутак осврће на своју породицу у Венчанама. Наследивши од деде Илије Савића кројачку радњу, њен отац Будимир прочуо се као најбољи кројач међу десетак врсних колега који су имали радње у Венчанима. Ни бака Марта није заостајала за дедом.
Јулијана Савић (у средини) са баком Мартом Савић (прва слева), њеном сестром Стојом Ђокић и супругом Лазаром Ђокићем (из колекције Јулијане Савић Максимовић)
-Она је на својих десетак шиваћих машина марке „сингер“обучавала младе Венчанке да везу столњаке, јастучнице, креветске чаршаве, кецеље и украсе за славске потребе и весеља. Марта се спријатељила са докторком Заваљевски, па је Анастасија често долазила нашој кући. Толико се сродила са њом да је редовно долазила са Борисом на нашу славу Ђурђевдан, а са њима је често била и Лисова, Анастасијина колегиница и избеглица из Русије, која је радила као лекар у Аранђеловцу.
Слично пријатељство родило се између мог деде Илије, Радована Раке Николића, директора школе у Венчанама и Свевлада - Ваље, сина Заваљевских. Њих тројица су често ишли у лов. Ваља је волео да носи ловачку пушку, која је остала као трофејно оружје и лепа успомена у мојој колекцији омиљених предмета из тог времена. Међутим, они су више уживали у шетњи шумом, него што су ловили.
После дедине смрти мој отац Будимир је наставио пријатељство са Ваљом и директором школе Раком. Остала су свежа сећања када су њих тројица долазили код оца у кројачку радњу. Они би разговарали до дубоко у ноћ, док смо брат, сестра и ја испраћени на спавање, кроз шпијунку од собних врата на спрату, слушали док су наглас читали делове из „Декамерона“. Њихову забаву прекинула би шкрипа осушених дрвених басамака, преко којих смо покушавали да се нечујно пришуњамо и дечије знатижељно сазнамо њихове тајне разговоре. Чим би се ми утишали, они би настављали своје прелиставање чувене Бокачове збирке новела.
Ваља ишао стопама родитеља - завршио медицински факултет
Сви смо у кући с поносом пратили како се Ваља кретао стопама родитеља. Прво је студирао и завршио Медицински факултет у Београду. Током викенда долазио је у Венчане, где је са својим пријатељима организовао незаборавне вечери, на којима се окупљало пуно младих. Неки од њих остајали су у школској читаоници, док су се други проводили са друштвом, на драгом месту окупљања, такозваним „пањевима“. Ту смо уживали уз песму, хармонику и гитару. Остајало се на игранкама и плесало до зоре. Делује нестварно да се тих година око тридесетак студената из Венчана школовало на разним фаултетима.
Наше најбезбрижније и најлепше дане младости увеличавао је талентовани певач, касније оперски бард Живан Сарамандић, певајући заносно далматинске серенаде којих се и данданас радо сећам. Он се спријатељио, преко Ваље, са мојим братом и оцем, па нас је често посећивао. Свима нам је годило његово спонтано признање да би више волео да живи у Венчанима него у Аранђеловцу. Венчанци су се обрадовали као да им се жени најближи род када су сазнали да је Валерије склопио брак са колегиницом Снежаном, са којом је у међувремену добио и сина Александра Заваљевског.
Радост нису крили и када су сазнали да је Ваља постао санитарни инспектор за целу Србију. Велико признање чекало га је и 1973. године, када је међу 28 признатих медицинских стручњака у Југославији одликован Орденом за рад са златним венцем.
Александар Заваљевски – светски признат научник
Показало се да је Александар Заваљевски, унук Анастасије и Бориса, генетски предодређен за велика дела, не само оправдао очекивања, него је досегао највиша интелектуална достигнућа и постао светски познат научник. Александров пут ка интелектуалним врховима је кренуо из Београда, где је завршио Математичку гимназију 1972. Затим је, што је реткост, завршио два, по многима, најтежа факултета: прво је стекао диплому Електротехничког 1976, а две године касније и Природно-математичког факултета (оба у Београду). Испоставиће се да његови апетити за науком тиме нису били задовољени.
Десет година касније Александар ће се окитити звањем магистра на Електротехничком факултету у Београду на анализи сигнала, а доктора наука 1998. године на Универзитету Синсинати у истоименом граду у Охају у Америци, на тему нуклеарне технике. Тада му се отварају широм врата еминентних научних кућа и престижних факултета. У међувремену десетак својих радова осигурао је код патентног завода у Америци.
Заваљевски изабрали Венчане и за место свог вечног боравишта
Ако некада у Венчанима буде саграђена спомен-соба или музеј посвећен развоју овог места и угледним мештанима овог шумадијског села, свакако ће се наћи места и за породицу Заваљевски. Остаће уписани као руске избеглице, које је топла словенска душа тесно зближила и сродила са српском браћом. Заваљевски су изабрали Венчане за место свог вечног боравишта.
Гробница брачног пара Бориса и Анастасије Заваљевски (фотографије гробница Заваљевских снимио Милан Савић)
Овде су им подигнути гробови са четири надгробна блока и два мермерна споменика. На једном од њих пише да је др Борис Заваљевски - саветник 1881 - 1950. године. Његова супруга др Анастасија Заваљевска лекар 1889 - 1969. Лево од њега споменик истих димензија: др Валерије Ваља 1922 - 2012. и његова супруга др Снежана 1928 - 2012.
-Када је сахрањивана Анастасија 1969. године, сећа се Љубомир Савић, толико је падала киша да је речица Придворица од силне воде надошла да човек који је возио на запрежним колима ковчег, није могао даље. Мештани су сандук, у којем је било тело Анастасије, на рукама однели до гробља. Они су тако одали почаст и захвалност овој племенитој лекарки. Пошто је Борис имао гробницу на другом месту, преместили су његове посмртне остатке па су сахрањени у истој гробници. Када се Анастасија упокојила у знак захвалности према њој и Борису засадио сам око њене вечне куће „читаву цвећару“ и врсту шипурка познатог по лепим цветовима, тихо завршава Љубомир Љуба Савић(89), најстарији Венчанац, своју исповест о руској породици која је силом несрећних околности напустила своју земљу и нашла другу родину (на руском домовина) на своју срећу и срећу оних који су раширених руку примили у Венчанима.
Поред родитеља сахрањени и син Валерије и снаха Снежана Заваљевски
Заваљевски мирно могу да почивају у вечним боравиштима, јер мештани су одлучили да сами брину о одржавању њихових гробова. Сада је то примио на себе Небојша Радовановић, чији је отац Драгослав радио са Анастасијом и Борисом у сеоској амбуланти.
(Наставиће се)