ДТ
Болно је међу Аранђеловчанима јутрос, 11. новембра 2026. године, одјекнула тужна вест да више са нама није Мирослав Буца Живановић.
Иза себе је оставио супругу Миланку (Мицу, како је Буца из миља ословљавао свог вишедеценијског брачног друга), ћерке Марију и Катарину и двоје унучади, које је неизмерно волео и за које је пуном душом живео. Изразе саучешћа породица ће примати у капели гробља на Рисовачи у петак, 13. новембра од 13 сати, опело ће почети у 13.30 сати, а сахрана у 14 сати.
Мирослав Буца Живановић је рођен 20. фебруара 1952. године у Аранђеловцу, где је завршио основну школу и гимназију, а на новинарском смеру Факултета политичких наука у Београду дипломирао је 1975. године. Током студија писао је за „Омладинске новине“.
Цео радни век, боље рећи живот, провео је у новинарству. Поборник истине и слободе јавне речи увек се борио против неправде, за људска и радничка права. Радио је као новинар у аранђеловачком „Шамоту“ и истоименом листу РБ „Колубара“ у Лазаревцу, где је неколико година био и главни и одговорни уредник. Као коаутор објавио је прву књигу „Историја Лазаревца“. За критички ангажоване новинарске текстове, написане бритким пером уз жигосање непримерених појава, Удружење новинара Србије, чији је вишедеценијски члан, доделило је 1983. године Мирославу Буци Живановићу награду „Светозар Марковић“.
Мирослав Буца Живановић је сарађивао, као хонорарни дописник, са РТВ Србија и дневним листом «Политика», а због критичких текстова у „Колубари“ десет година је обављао послове ван редакције. У пензији је од 2017. године, али је све време обављао послове заменика главног и одговорног уредника Портала Е СТВАРНОСТ, где је објављивао бриљантне новинарске текстове о знаменитим, али и о маргинализованим Аранђеловчанима.
Насловна страна књиге "Бели Руси у срцу Шумадије", ИД "Стварност", 2025.
Издавачка делатност „Стварност“ објавила је 2025. године другу књигу Мирослава Буце Живановића „Бели Руси у срцу Шумадије – изгнаници и мисионари“, која је настала као резултат вишегодишњих истраживања и текстова на Порталу Е СТВАРНОСТ о руским емигрантима који су, после Октобарске револуције 1917. године, пронашли уточиште у нашем крају. У уводом тексту „Реч уредника“ Драган Тодоровић је, између осталог, о Мирославу Буци Живановићу написао и ове речи: „Част и задовољство представља ми указана прилика да прословим прве речи у књизи мог вишедеценијског колеге и пријатеља, врсног новинара и човека с најлепшим врлинама части, поштења и храбрости, високим моралом у коме бриљирају савест и одговорност и етиком која, као „на жилету“ непогрешиво одваја добро од зла“.
Пре око две године Мирослав Живановић Буца почео је да истражује и објављује текстове на Порталу Е СТВАРНОСТ о аранђеловачким вилама, изграђеним пре Другог светског рата. Много се обрадовао кад је пронашао сродну истраживачку душу у младом и стручном мастеру архитектуре Алекси Величковићу, са којим је заједно стварао прилоге о вилама и желео да и тај серијал буде објављен као књига. Мирослав Буца Живановић није доживео да и та књига угледа светлост дана, али ће књига сигурно бити објављена у будућим данима, као још један племенити белег његовог стваралаштва.
У прилогу овог сећања на Мирослава Живановића Буцу“, објављујемо и текст који је написао Алекса Величковић:
Одлазак човека који је сачувао душу предратног Аранђеловца
Ноћас нас је напустио Мирослав Буца Живановић, новинар, истраживач, неуморни хроничар и пре свега човек чије је срце куцало за стару архитектуру, историју и дух Аранђеловца.
Иако смо се познавали нешто мање од две године, то пријатељство и сарадња прерасли су у нераскидиву спону. Буца је годинама уназад градио огроман посао од непроцењивог значаја за наш град. Обилазио је терен и радио оно што је најтеже и највредније, сатима разговарајући са људима, потомцима власника вила, комшијама и староседеоцима који памте прошла времена. Пописао је око 130 предратних вила у Аранђеловцу, за већину њих сакупио катастарску документацију, и стрпљиво склапао истините приче о њиховим власницима из прве руке и из заборављених литература.
Као дечак био сам одувек заљубљен у наше предратне виле, па када ми је Буца упутио позив да будемо сарадници у писању књиге о њима, био сам бескрајно срећан. Буца није био себичан; није хтео да пошто-пото сам напише ту књигу. Желео је да то урадимо заједно.
Мирослав Живановић и Алекса Величковић, испред Виле „Финк“, непосредно пред рушење
Нас двојица смо се протекле две године чули скоро сваког дана. Делили смо радост и узбуђење сваки пут када бисмо открили нови делић слагалице о некој вили. Тако је било и синоћ. Успели смо да пронађемо старе фотографије виле „Прхал“ и виле „Пискер“, оне исте о којима смо већ писали, али за чијим фотографијама смо дуго трагали. Буца ми је синоћ написао да сам му тим открићем улепшао дан. Нисам ни слутио да сам му, заправо, улепшао последњи дан у животу.
Буца је обавио велики део посла када је у питању наша књига о предратним вилама. На мени сада остаје велика дужност и обавеза да је завршим, сада са још већом посвећеношћу, носећи сећање на њега у свакој написаној речи.
Хвала ти за сваку подељену радост, за несебичност и за љубав према нашем Аранђеловцу.