Пише: Мирослав Буца Живановић
Милутин Тимотијевић Луша, родом из Мисаче, остаће упамћен као аматер забављач, који је уносио у свој шоу више срца и искрености него многи професионални певачи, уметници добро плаћени за увесељавање публике, свирајући на скупоценој опреми. Шоу на отвореној сцени и најпрометнијим деловима града чудесни мајстор изводио на хармоници коју је замишљао. Отац Владета у браку са три жене, Луши остави четворицу браће.
Лушу су многи у граду под Букуљом (површно) знали, али га је (мало) ко боље познавао. Одисао је људском топлином и безазленошћу. То га није чувало од подсмеха уличних згубидана који су му постављали разноразне изазове. Прво му дају да попије више пића него што може његов изгладнели организам да поднесе, а онда га подстичу да свира на непостојећој хармоници. То је била његова омиљена тачка на „отвореној сцени“, обично испред пијаце, аутобуске станице, неке кафане, продавнице или места где је врвело од Аранђеловчана заузетих свакодневним обавезама, уличних лезилебовића и доколичара. Шоу програм се одвијао по уходаној шеми. Позиван је и на породична (свадбарско-рођенданска) весеља, где су поштено (храном и пићем) награђивали његов „забавни наступ“, који је гурао у други план музичке оркестре и „певачко-вашарске славује“.
Ко се крије иза надимка Луша?
Милутин Тимотијевић Луша (1939-2005) родом је из Мисаче. Његов отац Владета Тимотијевић три пута се женио. У првом браку имао је три сина. Са другом женом добио је Милутина Лушу, који је рођен 1939. године у Мисачи. Она се брзо преуда, остављајући Милутина, мада је још био дете. Владета доведе и трећу супругу, која је неговала Милутина и роди другог сина. Ових неколико података о Милутиновој породици сазнајемо од Љубомира Љубе Тимотијевића, каменоресца. Добро се сећа: „Када је Луша, мој синовац из фамилије, пошао у основну школу, после Другог светског рата, као да је било јуче. Током дечачких година није имао психо-физичких проблема ни тежих болести. Уочи одласка у војску испостави се да је неухрањен и да нема довољну килажу. Ипак, испратисмо га како доликује и Луша одслужи војни рок у бихаћкој касарни..
Када се све сабере Милутин је, по очевој линији, имао четворицу браће, а за све њих он је био и остао - Луша. По овом надимку су га знали, ословљавали и упамтили житељи града под Букуљом.
Милутин Тимотијевић Луша у парку Буковичке бање (извор: фото-архива Портала Е СТВАРНОСТ)
Са шездесетак година живота још је могао да брине о себи. Аранђеловачко предузеће „Венчац“ за вађење и прераду мермера, омогући Луши, да за потребе фирме понешто уради. Најчешће је секао дрва и бринуо о загревању радног простора. Тако је преживљавао тешке године. Није се устезао ни либио да свакоме помогне у границама својих могућности. Када су се, после неколико година, многи уверили да су те могућности скромније него што се мислило, Луша остаде без посла. Тачније, на улици. Вратио се свом скромном дому у Мисачи.
Био је приморан да се врати свом шоу програму на отвореној сцени. Док је још могао да командује својим телом, Луша је развученог осмеха пребирао по дугмићима замишљене хармонике, свог омиљеног инструмента, скакућући с једне на другу ногу и повијајући се у ритму српског народног кола. На сваку гласну подршку добијао је додатну енергију, понављајући добро увежбану кореографију, чији је саставни део била и шајкача - српска капа, коју се носио. Флаше пива биле су додатни стимуланс. Понеко од посматрача, жељних да се покажу пред присутним друштвом, укључивао би се у тек започету „журку“. Притрчавајући Луши и бацајући му капу на земљу или неком од присутних. Шајкача би брзо ишла из руке у руке укруг око Милутина. Ту би Луша, прекидао начас своју забаву и пошто се докопа шајкаче, настављао несмањеним ритмом.
Исцрпљен шоу-представом, Милутин спавао на тротоару
Накресани Луша је, у другом делу представе, правио својеврсне егзибиције, падао на тротоар, ваљао се по њему, изгубиши контролу од превелике количине пића. Гомила присутних уличних „весељака“ се увећавала, па се настављало гласним овацијама Луши. Онда су, никад задовољни свакојаким глупостима и склони иживљавању, дизали лествицу захтева све више. Лушина енергија и присебност вртоглаво су падали. Једва дишући, доживљава колапс. Исцрпен, у финалу шоу представе, згрчен као дете, склапа очне капке. Вичући, светина се тек тад разилазила.
Луша је „свирање са играњем“ унапредио када му је неко донео дечију дугметару. У том тренутку нико није био срећнији од њега. Тих дана, уверавају познаваоци Милутиновог живота, није престајао да свира. Грлио је хармонику на грудима и пребирао прстима по диркама, као да милује живо биће. Са хармоником су га неколико пута налазили, у раним јутарњим сатима, чистачи улица, како је пртиска уз себе и бунца у сну.
Љубомир Љуба Тимотијевић се највише обрадовао када му се „бата“, како га је ословљавао. поверио да намерава да се жени: „Луша се био озбиљно загрејао за будућу сапутницу. Поведе је са собом у Мисачу и смести у кућу. Нашао је своју изабраницу, на једној од многобројни успутних аутобуско-железничких станица. Рекао сам му, ако дође до свадбе, да рачуна да ћу да сносим трошкове. За пиће и храну, а дуги брат обећа да плати шатру и музику. Док је млади одговарало била је уз њега неко време. Одједном, једноставно нестане, без трага и гласа. Несуђену снају нисам стигао да упознам“ - каже Љубомир и додаје: „Луша нам је открио да је могла да попије више пића него он, Очигледно њен циљ је био да неколико дана негде предахне Тако су остали у покушају Лушини снови о женидби.
Једном приликом Љуба налети на Лушу у граду и рече му: „Бато, идем у Београд у Продукцију РТБ да им одвезем робу из штампарије. Он се обрадова и рече да искористи прилику да поприча са њима да сними плочу. Повезем га колима и тамо нађемо зграду продукције у Земун Пољу. Када смо ушли у прву канцеларију, Луша, на свој начин, поче да пева и свира на замишљеној харманици. Неколико присутних се збуњено погледаше. Видим да од снимања плоче нема ништа“, сећа се Љубомир Тимотијевић.
Колико год су Луши покушавали да отму улогу највеселијег и најбољег забављача на непостојећој хармоници, никоме није пошло за руком. Шта више он је годинама неприкосновено владао уличном „музичком сценом“. Временом је постао омиљени лик. Многи су једва чекали да га сниме фото-апаратима. Талентованији су хтели и да га нацртају. Уводни цртеж за овај текст, јунака минулог доба, надахнуто је направио Небојиша Бобан Стојановић, гимназијски исписник аутора овог текста. Када ми је дао овај портрет (пресликан код фотографа), са којег Луша само што не проговори, присетио сам се овог (не)свакидашњег Аранђеловчанина, о коме ћу ускоро написати још један текст.
(Наставиће се)