ДТ

Зашто је Радован Б. Милић (новинар-сарадник нашег портала и почасни члан и носилац највиших признања Удружења „Павле Бакић“ у Аранђеловцу) задржаван на граничном прелазу Шид 6. и 17. октобра, приликом доласка из Словеније у Србију и повратка из Србије у Словенију, где живи и ради већ две деценије?

Одговор на питање из увода у овај прилог можете прочитати у мејлу који нам је данас послао Радован Б. Милић:

Поштовани уредниче,

Достављам Вам текст о мом вишечасовном задржавању и испитивању на граничном прелазу Шид, са молбом да га објавите у часопису „Стварност“.

Приликом уласка у Србију државни органи су моју супругу, словеначку држављанку, и мене задржали дуже од четири сата. Одузети су нам пасоши, лична карта, возачка и саобраћајна дозвола, а да нам није саопштен правни основ задржавања, број предмета, нити назив службе по чијем се налогу поступало.

У Србију нисам долазио ни политичким ни било каквим другим тајним послом. Долазио сам да из штампарије преузмем своју најновију књигу „Павле Бакић у хабзбуршким архивима - критичко издање докумената“, насталу на основу вишегодишњег истраживања историјске грађе. Србију смо морали напустити раније од планираног, због личне безбедности, а нешто слично нас је дочекало и у повратку на истом граничном прелазу.

Углавном, сада смо добро. Грејемо се и сабирамо утиске. Преко тројке до слободе.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице

У наставку мејла добили смо и текст Радована Б. Милића, који је написао 6.октобра 2026. године:

Никоме нисам рекао да ћу ући у Србију. Нисам говорио када ћу кренути нити преко којег граничног прелаза ћу путовати. Ћутао сам из опреза. Опрез ми, међутим, није помогао.

У 13.15 часова, на граничном прелазу Шид, одузета су нам сва документа: мој пасош, возачка и саобраћајна дозвола, као и лична карта моје супруге. Са нама је у аутомобилу била и наша хртица. Документа је преузела млада полицајка чије сам презиме запамтио као Петровић.

Други полицајац затражио је да пођем са њим у службену просторију. На моје питање због чега ме задржавају, одговорено ми је да не знају и да треба да сачекам њихове колеге.

После приближно пола сата стигла су двојица мушкараца у цивилу. Нису ми се представили, нису показали службене легитимације и нису саопштили којој служби припадају. Током разговора успео сам да запамтим име једног и презиме другог, али их за сада нећу објављивати.

Увели су ме у другу просторију. Један је углавном ћутао, док је други постављао питања.

Разговор је започео питањима о томе да ли сам главни и одговорни уредник „Трагова“, чиме се тај медиј бави, о чему пише и ко га чита. Затим су се интересовали од када живим у Словенији, шта сам тамо радио, ко ми је плаћао социјално и здравствено осигурање и да ли имам уредан статус у тој држави.

Постављали су питања и о мом књижевном и културном раду, књигама које сам објавио, словеначко-српском културном друштву које сам основао, његовом чланству и активностима. Интересовало их је колико Друштво има чланова, да ли су међу њима Срби и Словенци и чиме се оно конкретно бави. Објаснио сам да Друштво организује изложбе академских сликара, књижевне вечери и гостовања уметника, као и да објављује књиге својих чланова и моје књиге.

На моје непосредно питање да ли се задржавање односи на Владимира Кокановића в д директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима из региона, одговорили су да ће тек доћи до тога.

Уследила су питања о томе да ли познајем некога у Министарству спољних послова Србије, да ли имам контакте у словеначким државним институцијама и да ли сам разговарао са Кокановићем. Посебно их је занимао наш разговор из јуна 2026. године и његов садржај.

Објаснио сам да сам тада говорио љутито јер су у јавности ширене гласине, фотомонтаже и тврдње да сам убица. На једној од фотомонтажа приказано је да се љубим у уста са својим пријатељем из Аранђеловца, уредником часописа „еСтварност“ Драганом Тодоровићем. Навео сам да је такав садржај ширен преко портала и профила „Srbi.si“ и да сам због тога поднео кривичну пријаву Вишем јавном тужилаштву.

Питали су ме да ли сам Кокановићу претио убиством, да ли сам говорио да ћу доћи на његово радно место и да ли сам икада био у Управи за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

Јасно сам рекао да Кокановићу никада нисам претио убиством, да нисам имао намеру да идем на његово радно место и да у Управи никада нисам био. Управа ме је, додуше, више пута позивала да из Словеније дођем у Београд и у њеним просторијама извршим увид у документацију коју сам тражио на основу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.

На један такав позив писмено сам одговорио да ћу доћи ако ми закажу термин, али сам затражио да ми објасне да ли треба да понесем папир, рачунар, скенер, штампач, продужне каблове и рукавице, јер ми нису саопштили под којим условима би требало да прегледам и копирам обимну документацију.

Саговорници су нарочито пажљиво слушали када сам говорио о новцу Управе, исплатама фирми Милоша Симића, удружењу ADEKR, средствима одобреним удружењу из Нице и некретнинама у Словенији које се воде на супругу Владимира Кокановића.

Интересовало их је да ли сам објављивао Кокановићеве личне податке и адресе. Рекао сам да личне податке нисам објављивао, али да јесам објавио адресе некретнина које су видљиве у јавно доступној земљишној књизи Републике Словеније. Владимир Кокановић је, осим тога, носилац јавне функције, због чега подаци о имовини која може бити повезана са њим имају несумњив јавни значај.

Један од мушкараца у цивилу касније је затражио да му кажем адресе тих станова. Саопштио сам му их и навео да се некретнине воде на Марину Кокановић. Он је тада рекао да би, уколико се подаци покажу тачним, то могло представљати кривично дело. То је била његова оцена изговорена током разговора, а не мој правни закључак.

Постављана су ми и питања о политичким ставовима: да ли сам критиковао власт, да ли подржавам студентске протесте и људе које власт назива „блокадерима“, да ли подржавам актуелну власт или себе сматрам аполитичним.

Одговорио сам да данас готово нико није потпуно аполитичан, па нисам ни ја. Нисам члан ниједне политичке странке, али ћу критиковати сваку власт која допушта поступања каква повезујем са радом Владимира Кокановића и Управе којом руководи.

Током разговора један од њих питао ме је да ли ми је полиција одузела телефон. Када сам рекао да није, затражио је да му га предам како би проверио да ли снимам разговор, уз образложење да је разговор „осетљив“. Предао сам му телефон. Отворио је подешавања, проверио да снимање није укључено и вратио ми уређај.

На почетку разговора речено ми је да од моје „кооперативности“ зависи да ли ће ми на крају пружити руку и дозволити да наставим пут или ћу бити задржан. Таква реченица тешко се може разумети другачије него као упозорење да моја слобода зависи од тога како ћу одговарати на постављена питања.

Разговор у просторији завршен је око 15.30 часова. Речено ми је да, према њиховој процени, „нема проблема“, али да оно што су сазнали морају некоме да пренесу и да ће након тога бити одлучено шта ће се даље предузети.

Ипак, задржавање је потрајало до приближно 17.30 часова.

Тражили су да останем у близини службених просторија. Рекао сам да немам куда да побегнем, чак и када бих то желео, јер су сва наша документа и даље била код њих. Указао сам и да моја супруга, која је страна држављанка, већ сатима сама седи у аутомобилу са псом. Рекао сам да ћу, ако нисам ухапшен, отићи до ње.

То су ми дозволили. Док сам био код аутомобила, приметио сам полицајца који се непрестано кретао у близини. Не могу тврдити шта му је био задатак, али сам стекао утисак да надзире моје кретање.

Током читавог поступка више пута сам питао да ли ћу добити примерак записника о задржавању и испитивању. Речено ми је да га вероватно нећу добити јер службеници, према сопственим речима, нису имали рачунар, већ су питања и моје одговоре порукама преко телефона достављали претпостављеном, који је одлучивао шта ће се даље предузети.

Никакав записник, потврду о задржавању, службену белешку нити други документ нисам добио на потпис или у руке. Није ми саопштен број предмета, правни основ поступања, назив организационе јединице којој припадају лица која су ме испитивала нити име органа по чијем налогу су поступала.

Због тога данас не располажем папиром којим бих непосредно доказао шта се догодило. То не значи да службени трагови не постоје. Морали би постојати подаци о мом преласку границе, задржавању докумената, видео-снимци граничног прелаза, евентуалне службене евиденције и поруке које су, како су сами рекли, слали претпостављеном.

На крају ми је човек који је постављао већину питања пружио руку. Рекао је да је разговор био културан, да нисам избегавао одговоре и да је стекао утисак да говорим искрено и поштено. Тада им се придружио и трећи мушкарац.

Саговорник ми је затим рекао да његов број телефона меморишем под извесним кодним именом. Додао је да они нису „обична полиција“, већ „она чије се име не сме изговорити“. Ни тада није рекао којој служби припада нити ми је показао легитимацију.

Дао ми је број телефона и предложио да му се јавим када поново будем пролазио тим крајем, како бисмо сели, попили кафу и разговарали. Број сам узео и меморисао онако како је затражио. Ипак, нисам сигуран шта бих са њим приватно имао да разговарам, јер оно што сазнам и могу да документујем објављујем јавно у „Траговима“.

Након вишечасовног задржавања враћена су нам документа и дозвољено нам је да наставимо пут. На питање да ли ћу имати проблема при повратку из Србије, одговорио је да не би требало. Није ми деловао уверљиво.

Кући сам стигао са пет до шест сати закашњења, исцрпљен и још под снажним утиском свега што се догодило. Моја супруга и пас такође су сатима чекали у аутомобилу. Током наставка пута био сам нарочито опрезан, посебно приликом претицања камиона.

Приликом повратка из Србије, поново на граничном прелазу Шид, догодило се нешто слично. Поново су нам узети пасош, саобраћајна дозвола и лична карта моје супруге. Нико нам није објаснио због чега нас задржавају, шта је разлог провере нити колико дуго ћемо чекати. После приближно сат и по времена документа су нам враћена и дозвољено нам је да наставимо пут.

Ни приликом уласка ни приликом изласка из Србије није ми саопштено на основу којег правног основа сам задржан, ко је проверу наредио, у којој евиденцији се налазе моји подаци и због чега је било потребно да моја супруга, као страна држављанка сатима чека у аутомобилу.

Посебно узнемирава чињеница да су ме непозната лица у цивилу, без представљања и показивања легитимација, испитивала о новинарском раду, изворима сазнања, јавном новцу, имовини носиоца јавне функције, политичким ставовима и подршци протестима или власти.

Остаје могућност да задржавање и испитивање нису били последица само нечије пријаве против мене.

Могуће је да су питања била повезана и са провером навода изношених у текстовима е-часописа www.tragovi-sledi.com

То, међутим, не знам и не желим да представљам као утврђену чињеницу. Нико ми није саопштио по чијем налогу сам задржан, на основу којег предмета су ме испитивали нити да ли се против Кокановића води било какав поступак.

Не тврдим ни да је Владимир Кокановић наредио или изазвао моје задржавање. За такву тврдњу немам доказ. Али чињеница је да су питања била у великој мери усмерена управо на њега, мој разговор са њим, текстове које сам објављивао, исплате из Управе којом руководи и некретнине у Словенији које се воде на његову супругу.

Зато је оправдано питати због чега се на државној граници сатима задржава и испитује човек који се бави књижевношћу, културом и новинарским истраживањем јавних докумената, док они који користе буџетска средства, склапају уговоре, располажу јавним новцем и одбијају да јавности доставе документа пролазе без видљивих препрека.

Да ли је већи проблем онај ко поставља питања или онај ко одбија да на њих одговори? Да ли је сумњив грађанин који чита јавне регистре, подноси законите захтеве и објављује документа или функционер који јавности не објашњава како се троши новац грађана?

Држава има право и обавезу да контролише границу и поступа када за то постоји законски основ. Али грађанин има право да зна ко га задржава, због чега, у којем својству, по чијем налогу и на основу којег закона. Има право и на документ којим може доказати да је био задржан и испитиван.

Овде ништа од тога нисам добио.

У првом тренутку желео сам одмах да објавим шта ми се догодило. Одлучио сам да најпре саберем утиске и забележим што више детаља, јер овакви разговори нису безазлени, а памћење временом бледи.

После свега знам да је најмање једна државна структура обавештена о некретнинама у Словенији, исплатама и одливу новца преко Управе за дијаспору.

Не знам ко је наредио моје задржавање, на основу којег документа сам испитиван, којој служби су припадала тројица мушкараца и коме је достављен извештај о разговору.

То су питања на која једног дана мора бити одговорено.

До тада „Трагови“ настављају да истражују и објављују документа. Јер државна граница не сме постати место на којем се застрашују они који постављају питања, док они о којима се пита пролазе без обавезе да јавности положе рачуне.

Радован Б. Милић