Пише: Радован Б. Милић
Данас, 18. марта 2026. године, на мејл Портала Е СТВАРНОСТ добили смо следећи текст Радована Б. Милића.
Да ли у Аранђеловцу постоји било која институција која може да обезбеди да се правоснажна судска пресуда спроведе, или је овде постало нормално да се грађанин месецима шета од врата до врата, од канцеларије до канцеларије, уз иста празна обећања и исте изговоре?
Говорим као човек који је скоро три деценије живота провео у Словенији, где сам уписан у биографски лексикон значајних личности Цељско-засавске регије. Као аутор награђен у Бечу за најбољу књигу поезије. Као добитник Златне значке Министарства културе Републике Србије за дуготрајан и предан рад у култури. Као лауреат интернационалног признања Академије „Иво Андрић“. Као носилац двадесетшестојулске награде града Аранђеловца. Као добровољац са Кошара, са Коте 601. Као двоструки носилац звања Српски витез.
И данас, у сопственом граду, са правоснажном судском пресудом у рукама – ја сам грађанин другог реда.
Имам правоснажну пресуду суда. Имам уписану службеност пролаза у катастру. Платио сам јавном извршитељу Видоју Стојковићу 30.000 динара да изађе на терен и спроведе извршење. Новац је узео, али на терен нити је изашао, нити хоће. Рокови пролазе, дописе шаљем, а одговори изостају.
И зато питам: ко у овом граду може да обезбеди да се закон примени?
Док се грађани боре са стварним проблемима, јавни простор је испуњен причама о бомбама, четницима и старим ратовима. Као да живимо у времену које је прошло, а не у стварности у којој грађанин са правоснажном пресудом не може да оствари своје право.
Мене те приче не занимају.
Мене занима једно питање: када ће у овом граду почети да важи закон?
Јер шта вреди пресуда ако се не спроводи? Шта вреди суд ако одлуке остају само на папиру? Шта вреде институције ако грађанин мора да моли да раде свој посао?
Не тражим привилегије. Не тражим ничију услугу.
Тражим само да се правоснажна судска пресуда спроведе.
Док се то не деси, остаје утисак да у Аранђеловцу има много приче о прошлости, а премало правде у садашњости.
Јер град у коме се више говори о ратовима и бомбама него о закону и правди није град у коме се грађанин може осећати заштићено.
Зато, Аранђеловчани - размислите. Крајњи је час!
Радован Б. Милић
У Аранђеловцу, 18.3.2026.