Драгован Лазаревић

Из кошмарног сна стари професор се тргао сав у голој води. Три ноћи узастопце прогањали су га, у Симића воденици на Милатовици, вукодлаци, акрепи, дрекавци, анђаме, вештице, вампири, караконџуле...

Ноћашњи сан, уочи Бадњег дана, беше најгрознији. Однекуд му на сан бану поп Страхиња од кога је, када је био дете, бежао под кревет и, упркос утешним речима свештеника: "Неће теби попа ништа", дрхатао к'о прут све док брадати поп, освештавши славску водицу , не одмаче стричевој кући. Иза њега је остајао мирис воска, босиљка и тамјана.

Ноћас му се, давно почивши, поп Страхиња, коме онако матором и "лајавом" педесетих чупаше бркове, изнебуха "јави", али не у цркви у професоровом родном селу, већ у оближњем Буковику. Био је страшнији него икад. Седа брада досезала му је до земље. Очи му беху исколачене и закрвављене, а испод дугих, од лошег дувана пожутелих, бркова, штрчаше два кварна дуга вампирска зуба.

Стајао је испред олтара старе буковичке цркве, на чијим зидовима не беху иконе светаца, већ, однекуд, портрети класика и великих синова марксизма-лењинизма. Наш вођа, почивши већ десетак година, мада је професор био убеђен да тај никада не може умрети, имао је почасно место, а иза њих повремено провириваху Свети Сава и Свети Никола, крсна слава професорових предака. Он је славио неке друге славе - Свети двае’с девети...

Божји пастир Страхиња беше и накарадно одевен. Уместо црном мантијом, био је заогрнут, саучавај Боже и саклони, до земље дугим, кожним удбашким капутом. Преко епитрахиља на дебелом поповом стомаку не беше пребачен крст, већ велика метална црвена петокрака.

-Покај се Радоване, причести и отреси нечастивог, мрмљао је парох Страхиња, приносећи му у једној руци црно вино и нафору, а у другој петокраку да је целива. Кад на уснама осети хладан метал, професор се прену из шашавог сна, пресрећан што то беше само сан. -Куд баш овај баксуз и реакционар дође да ме мучи? Ако је баш морао неки поп, што се не појави, питомији и савитљивији, отац Милоје, парох у селу где сам као наставник службовао педесетих година, вајкао се професор. -И Милоје је знао да у јутарњим проповедима у цркви изнад Марићевића јаруге и у разговору са сељацима "уједе" нову револуционарну власт, али се са њим некако, ипак, могло, а и гледало му се кроз прсте, јер беше поп у устаничком месту. А, да је било по моме, Милоју би бар мало био скраћен језик, а школи промењено реакционарно име "Први српски устанак", присећао се професор у мразно јануарско јутро, окупан хладним знојем.

-Ђаво да их носи обојицу. Далеко им красна кућа, отресе се професор рђавог сна, али не и неке чудне језе и мучнине у стомаку. Сав "изломљен" извуче се из топлих поњава и, мимо обичаја, прескочивши обавезно јутарње бријање, крете да се облачи. На крају обуче тежак изношен капут од преврнутог громби штофа с пелцом на крагни, натуче на главу похабани филцани шешир и узе штап од којег се последњих година није раздвајао. Већ му је 77-а ("Кад пре прођоше толике године", вајкао се професор), па ноге клецају и ход је несигуран.

-На прстима, да не пробуди укућане, одједном, за ноћ, још више остарели, професор изађе из куће у елитном варошком насељу на ободу парка. То Бадње јутро беше без снега, али оштро. Столетни храстови, платани и борови у парку и букова шума на Букуљи беху покривени ињем. На улици не беше никога.

Професор се стресе од студени на голомразици и не крете, најпре, у уобичајену јутарњу шетњу благим успоном од хотела "Извор" ка Вили ''Караџић", којом се некада, на Бадњи дан, ишло на Букуљу, пре свитања, за бадњаке. Последњих година тај обичај је донекле обновљен.

"Помодарство", гунђао је професор. Уместо "стазом бадњака", одмах крете у парк. Редовно је шетао пространим, лепо уређеним, парком, али обично после подне или предвече. Најпре би с балоном одлазио до киселе воде, а потом до "Шумадије" или "Зеленгоре" на "чашицу разговора" с пензионерима. Да оговарају власт и жале се на мале пензије.

Ногу пред ногу, професор стиже до "Шумадије", па сави ка "Старом здању", где се у њему нешто "преломи" и, уместо назад кући, настави ка "Шареној капији" на излазу из парка. Мраз га је штипао за образе, али професор је, изнурен ноћашњим сном, сав горео у некој чудној ватри. Реуматичним кораком, уз помоћ штапа с порцеланском дршком, спусти се низ басамаке "Шарене капије" и, уграбивши "зелени" семафор, пресече улицу ка "женској пијаци".

-Он је, тако ми Бога, промуца изненађен Јован, ослоњен на свој камион тротонац, а нешто га штрецну у грудима с леве стране. -Остарио је и оронуо, али му је остао исти ледени израз лица, налик на језив осмех полуотворених уста, присећао се Јован, стресавши се на мах, али не од јутарње хладноће.

-То је човек који ми је преокренуо живот, а можда је тако испало и боље - ко ће га знати, размишљао је Јован трезвеније него пре тридесет и коју годину.

-Имате ли бадњак, али прави, јер не бих ту имитацију од гранчица храста лужњака и цера ? - упита професор сељака с накривљеном шајкачом и пикавцем који му је догоревао у зубима, који само слегну раменима.

-Изволите професоре. Поклањам вам прави шумадијски бадњак из мог забрана. Одавно вам то дугујем, обрати се Јован професору, пружајући му један од шест младих церића које је јутрос, пре зоре, одсекао крај потока Буковаче у близини његовог рибњака и пластеника. Дотерао је и тог јутра поврће на пијацу, али и неколико правих и свежањ бадњака од гранчица, са мало сламе, јер на Бадњи дан и за то може да се узме који динар.

-Захваљујем, узврати, Јовану се учини безосећајно, стари професор, узе бадњак и прелете преко дародавца безизражајним хладним погледом.
Јован не хтеде ни да му се представи, а и професор га не упита, сматрајући, ваљда, да је то неки од његових многобројних ђака којима је, надао се, остао у лепој успомени.

Док је професор, стрепећи да се не оклизне, опрезно одмицао према "Шареној капији", Јован у трену "премота" све своје пређашње године.
Као на длану указа му се Божић из те, 1951. године, али тог дана не беше оваква сувомразица, већ снег до колена. Био је у петом разреду. Становао је, кад завеје снег, код ујака, јер у његовом, суседном селу још није било осмољетке.

Сећа се к'о да је јуче било. Тог јутра, на Божић, пре поласка у школу, узео је из сита које је ујна напунила, шаку пшенице и кукуруза и стрпао у џеп шајканог капутића. Препречио је од Павловића кућа, поред Марићевића краја ка школи, јер туда је и водила пртина кроз дубок снег. Иза Марићевића јаруге покаја се што јуче не одсече млад бадњак и не однесе га директору школе и наставнику историје Радовану. Ђаци су га звали Тукидид, а сељаци, иза леђа, Рака Петокрака.

Кад наставник крочи у учионицу, ђаци, као по команди, поскакаше на ноге у скамијама, а Јован, без икаквих других примисли (био је још дете), већ само из наивног уверења дечака из домаћинске куће да је то основни ред, баци на њега зрневље уз поздрав: "Христос се роди!"

Уместо отпоздрава: "Ваистину се роди", пренеражени Рака Петокрака најпре позелене, па побеле и цикну к'о опарен, од чега се ђаци, који намах прснуше у смех, умукоше и укочише. Лица слеђенијег него икада, простреливши га к'о копљем закрвављеним очима, прод'ра се колико га грло носи:

-Марш напоље, губи ми се с' очију битанго, ђубре, стоко без репа, кулачко, четничко и информбировско копиле, сиктао је правоверни наставник, а скамењеном Јовану се чинило да му је и пена избила на уста.

За кулаке и четнике Јован је чуо, јер узеше његовом деди Живадину двадесетак хектара "кулачке" земље, а оца и старијег стрица су одводили у разне војске док не завршише на правој, победничкој страни. Али, за информбировце је тада први пут чуо.

Доцније је повезао да је то "оно" када се причало да је комшија, машинбравар Сретен дуго на терену на изградњи хидроцентрале, негде на Лиму. Био је Сретен и на изградњи хидроцентрале, али неколико година касније, када се вратио "са терена" и “службеног пута”.

-Проглашен сам, вероватно, за најмлађег информбировца. Добро сам прошао. Могао сам да заглавим и на Голом отоку. Рака Петокрака је, ипак, био благ, јетко се, много година доцније, шалио Јован на свој рабош.

Престрављеном Јовану, ишутираном из топле учионице на снег, цео свет се окренуо. Букуља и Космај су заменили места, Мисача је, чинило му се, текла узбрдо, а он је изгубљен стајао у снегу. Није знао ни шта ће, ни куда ће, ни где ће, а из учионице је допирало Ракино сиктање: -Провокатора ћу лично избацити из школе, а оца му стрпати у "Јуцину кућу".

Провокатор беше тада Јовану непозната реч, али је за "Јуцину кућу" знао да је општински затвор, а од тог сазнања му се ноге одсекоше. Како ће на очи стално накострешеном, горопадном и накриво насађеном оцу Будиславу, званом Муња, који га, уз велико противљење дедино, посла на школе.

Промрзли и престрављени Јован некако се прибра и, више по навици, запуца пртином низ брдо ка Анића јарузи и Димитријевића кућама - ка управи Рудника мрког угља "Орашац", предратног Хуговог мајдана. Ни сам не зна како је стигао до рудника, али се сећа да је стрепео да не натрапа на, преког и на батини лаког, оца, надајући се да је, ипак, радио у ноћној шихти.

Срећом, набаса на деду Милована Минда, стрица његове мајке, минера у руднику. Миндо замоли свог пријатеља и комшију Пурца, који је рудничким возом одвозио угаљ до станице у Грабовцу, да Јована превезе до ћуприје на Мисачи код Јокића брода.

Доброћудни Пурцо, лака му земља, сећао се Јован, смести га крај себе у топлој малој кочоперној локомотиви парњачи. Код Јаковљевића кућа машиновођа Пурцо заустави воз, убаци црево у стублину да машину "напоји" водом и скокну до своје куће, одакле се врати с покилчетом ракије, врућом погачом и плећком од божићне печенице. Понуди и Јована, али он, захваливши, одби. Није му било ни до чега, а камоли до јела. -Јебига момче, мора да се ради и на Божић. Угља никад доста на овој цичи зими, стално нас упозоравају руководиоци који и не фермају старе празнике и обичаје, више за себе ће Пурцо, потегавши из сатљика и отфикаривши бритвом парче печења.

Код Јокића брода машиновођа мало успори, а скрушени Јован искочи у снег и, преко Гајева, изби у шуму Лучића дебљак, где се и пртина завршавала. Сутон је већ почео да се навлачи ко' поцепана поњава, а мраз поново да притеже. У Лазаревића крају и оближњој Јовановој родитељској кући засветлеше петролејке. Јован је дрхтао од зиме, а још више од страха и неизвесности - шта рећи кад стигне кући? -Казаћу да сам се разболео, напречац одлучи и настави да гази целац. Сав знојав, јер је сам морао да пробија пртину кроз снег, стиже у авлију где га радосно дочека кер Шаров. Неодлучно закуца на врата. Овде није било опасно назвати: "Христос се роди", па му укућани углас узвратише: "Ваистину се роди!"

-Охо хо, хо, хо ... и "црвени" решили да празнују Божић, па децу пустили из школе. Што не дође јутрос да будеш и полаженик, подбадао је деда Живадин, седећи за вечером у вр' софвре. -Ћути оцо, не призивај врага, прекореше га синови.

У слами под асталом играла се мала Јованова сестра од стрица, а баба, мајка и стрина радосно га загрлише. Мајка и стрина имале су стомаке до зуба. Тог пролећа Јован доби сестру, а нешто доцније и брата од стрица, коме неденуше дедино име. Други стриц био је већ трећу годину у војсци. Запало му да служи у КНОЈ-у.

Јован слага да је болестан, узе, реда ради, неколико залогаја ("Као да једе глогиње", гунђао је деда) и завуче се под губер. Те ноћи уистину доби ватру. Целу ноћ је бунцао и сањао само силне авионе (желео је да буде пилот), а пилоти су му, надлећући му изнад главе, показивали шипак.

Сутрадан, тек што је зазорило, стиже ујак Живојин и чим попи ракију, позва оца на страну. -Знао сам, сунце му крваво, да ће нешто да засере, али извињења неће бити. Муња никога неће молити, галамио је отац када му је шурак Живојин испричао да је Рака поручио да ће Јована избацити из школе, али и да је с друговима из Комитета удесио да само понавља разред, ако се Муња извини и призна да је наговорио сина на провокацију.

Деда је задовољно ликовао, Јован претрну од страха, а мајка зарида: -Црни сине, шта учини, породићу се напрасно - пре времена! -Завежи Борика, језик за зубе сви! Хоћете ли да нас неко оцинкари и свашта нам напакује? Зар вам је мало што је претрпрошле године отац заглавио у затвору, иако нам кожне капутлије обрисаше магазу, а и куповином кукуруза чак у Банату не измирисмо обавезе откупа. Поново су нас "узели на зуб", галамио је Будислав.

Издангубио је Јован, док не проради осмољетка и у Стојнику. Заврши осмољетку, а потом и шлосерски занат. Запослио се у фабрици, а испунио му се донекле и дечачки сан. Није, додуше, постао пилот, али је војску служио у падобранској јединици у Батајници.

Оженио се вредном девојком Драгославом, званом Мица, и са њом изродио двоје деце. Уз посао у фабрици, посветио се и повртарству под пластеницима и гајењу јагода. У чаиру крај Буковаче ископао је и велики рибњак. Кућа је почела нагло да напредује. -Свако зло има и своје добро, задовољно га је тешила мајка.

Био је задовољан и Јован, али га је осећај увређености и страдања "на правди Бога", због дечје наивности, копкао к'о црв. Мржња према престрогом "дрвеном" Раки временом је прерасла у блаже, неко чудно, осећање које није значило и опроштај и заборав.

Раку Петокраку ретко је виђао, али је чуо да је нагло напредовао. Уз рад се дошколовао за професора. Пребачен је у варош за директора гимназије, а потом и за секретара Комитета, где је дуго остао. Али, ипак, напрасно је склоњен у пензију, причало се, због крутости и претеране ревности.

Заокупљеном великим пословима, Јовану није ни падао на памет док га отац, коме се повремено жалио на умор, није подсетио: -Ко те био по ушима да бацаш божићно зрневље на Раку Петокраку ? -А и његово је прошло. Ничија није горела до зоре, задовољно је брундао матори Муња.
-Опростите, пошто кромпир, прену Јована из размишљања пијачна муштерија и он се поново маши кантара.

Те зиме, после три недеље, тачно на Светог Саву (који је у Ракином кошмарном сну провиривао иза Страхињиних леђа), Јован чу да је умро професор Рака Петокрака. Тог дана је севало и грмело к'о на Светог Илију. Једва га сахранише на Рисовачи.

-Нек' ти је Богом просто професоре. Рајско ти насеље, оте се напокон Јовану.