Драгован Лаза Лазаревић
У Зембовачи, докле око допире, таласала се тек зарудела пшеница. Поред ње кочоперио се ижџикљали кукуруз. Зеленио се к'о гора. Све до ливада и врбака на обалама плитке Мисаче. На двадесет хектара у комаду. Таквих њива не беше надалеко у Шумадији.
Гране су се у великом шљивику до земље повијале од рода. Вредни домаћин Жарко Павловић, звани Спахија, пре него што је и зазорило, стајао је малаксао под шљивом и погледом се сетно опраштао од половине набреклих њива, усева и воћњака.
До јуче им се радовао и Богу захваљивао на родној години. Све док у авлију, пред мрак, не бану смлатасти и зграновни општински курир Миливоје, звани Цепаница.
Жарка, кад га опази, жацну слезина. Цепаници се нико не радује. Не долази он због масних колача. Ако ни због чега другог, ето Цепанице с позивом за глобу или кулук.
Цепаница, сав важан, иако кер пре рата није имао зашта да га уједе, извади позив из отрцаног торбака и, галамећи да чује и комшилук и да понизи угледног домаћина, издеклемова:
-Друже Спахија, сутра обавезно, не играј се животом, да се јавиш у општину, у десет сати. Наредио председник, друг Милан. Неодазивање позиву подразумева одговарајуће последице.
-Смрт фашизму, слобода народу! - избаци, уместо опроштајног поздрава, Цепаница уобичајену врућу паролу.
Жарко на растанку пред цинкарошем и не помисли да узврати отпоздравом који су сељаци мрмљали, махом себи у браду, да не допадну у апс.
-Смрт фашизму, кијак комунизму!
Жарко је био старовремен, побожан и озбиљан човек. Цепаница изјури на капију и као узгред, али да га Жарко чује, трсећи се, добаци:
-Настављамо праведну борбу с кулацима, дерикожама и крвопијама гуравог народа.
-У првој аграрној реформи Жарка прогласише кулаком над кулацима. Мерено тадашњим аршинима за имање, он је то и био. Имао је педесет хектара. Све малтене око куће - у Зембовачи, Ширковачи, Прострузи и нешто забрана у Кошарни.
Одузеше му 'ладно тридесет хектара, али га, зачудо, не прогласише непријатељем народа без права гласа. Он то није ни био, али тешко би се, на правди Бога, извукао да председник Милан није био разуман човек. И он је био из домаћинске куће. Старији брат, студент медицине, укључио га у "црвендаће", како су нову власт крстили сељаци.
Јавно је Милан на збору, пред мутиводама, аброношама и доушницима, заштитио Жарка од његових дојучерашњих надничара.
-Чика Жарко је честит, поштен, радан и некомпромитован човек, говорио је искрено Милан.
Многи надничари и наполичари и даље су поштовали Жарка, али неки, нестрпљиви да се ратосиљају убоге сиротиње, беде и зависти, кретоше жестоко да га опањкавају и блате.
И најтеже увреде је оћутао. Правио се да их не чује. Гутао их и смештао у дубину груди, међу многе ожиљке.
Без роптања поднео је Спахија одузимање тридесет хектара њива и сенокоса. Рачунао је - остало је још двадесет, обојици синова по десет.
-Живеће се некако. Многи немају ни толико. Нек' је глава на раменима. Само нек' је здравља. Биће, ваљда, и пара!
Када му је Цепаница утрапио нови позив, забринуо се да се "ови нови" неће зауставити и да му синовима, када се поделе, неће остати ни по пет хектара земље.
-Баш га претераше. Од педесет, оставише само десет хектара - није по правди, чак ни по комунистичким мерама - побуни се нешто у, до тада, наоко, увек смиреном Жарку.
-Сељаци, склони и да убију због међе, чудом су се чудили како он све "мирно" подноси.
-Ил' је с' ума почео да силази ил' га за земљурину није ни брига. Ни ар није купио. Све му оставише деда и отац, торокали су сељаци, крстећи се и левом и десном и чудећи се што барем није изделио синове, што многи сељаци, да доакају новој власти, на брзину учинише.
Жарко се уздао у правду, поштење и у сеоску власт. Веровао је да није наопака као у околним селима. То није било далеко од истине. Али и над попом има поп. Милан је морао да спроводи крута наређења "Одозго", мада их је разводњавао колико се год могло. А, није се могло много.
Све то се мотало у Жарковој седој глави док се тог јутра опраштао од њива, пре него што се невољно упутио у општину - на збор.
Председник Милан га, за разлику од блентавог Цепанице, пресрете с уважавањем. Срдачно се рукова и замоли га да седне у прву скамију у школској учионици. Остали сељаци, многи његови донедавни надничари, посадише му се иза леђа. Неки су се потајно надали да ће ускоро доћи време да и Спахија мало и њима буде иза леђа.
Председнику је било непријатно, али наредбу са ''Врха" мора да спроведе - да се још кулачке земље подели беземљашима и наполичарима. И њих је к'обајаги ваљало питати да ли се слажу да се њиве одузму Жарку и њима доделе. Али, није било предвиђено да се и он пита да ли на то пристаје.
Милан, првоборац и за то време поприлично школован, дуго се снебивао док не превали и упита сиротињу ко је "за" да се земља узме чика Жарку и подели њима?
Жарко је седео окренут леђима и ћутао. Многи надничари су га ценили и поштовали, јер их је 'лебом 'ранио, а није их ни кињио, ни закидао, али су га, ипак, у дубини душе мрзели - завидели му. Јер, био је богат.
Многи и зато помало стидљиво и неодлучно дигоше два прста. Прсти осташе у ваздуху само док се Жарко не окрете и без речи их премери погледом. Сви, као по команди, намах спустише руке. Чим им Спахија поново окрете леђа, руке полетеше у вис. Када се окрете према њима, руке се поново у целој учионица сакрише испод скамија.
Ко зна докле би потрајала та комично-тужна сцена, можда и унедоглед, да се надничар, бекрија Веселин, звани Тутумрак, добро поднапит, не окуражи. Намах заборави да му је Жарко и добро чинио и једини га, овако пијаног и прилењог, у надницу узимао. Из Тутумрака изби сав јад и јед - мука сиротињска и надничарска, али и безобразлук гологузије која, кад неко пада, иако раније није смела ни да писне, газећи га сатире, играјући му чак и на гробу.
-Шта се ту нећкате и фемкате к'о неке стрине? Доста смо се плашили, грбавили и зној просипали по Спахијиним њивама, посерем му се на најплодиније, осмели се Тутумрак, пресекавши: -Узимам Спахијин хектар багремара, преко пута моје куће, а ви како 'оћете. На друге парцеле не пристајем. 'Оћу само багремар - да га сецкам и крцкам. Дошло најзад и мени да бирам и извољевам.
Чим Тутумрак "проби лед", сви надничари затражише "свој" део. Настаде граја, свађа, отимачина... На Жарка се и не освртоше, као да то није његова земља.
Пре него што напусти збор, Жарко само упита Тутумрака зашто не узе њиву да нешто засеје и храни децу, а ако је већ запео за багремар, јер му је пред кућом, нека га барем пусти да багрем исече, па нек' Тутумрак ту земљу после оре и сеје. -Не долази у обзир! - ускопистио се Тутумрак. -Нисам изгорео по глави. Није ми, бре, сврака попила мозак, па да орем и сејем, кад имам готове паре у шакама. Продаваћу редом багрем и крцкати паре. Време је да и ја мало уживам, галамио је Тутумрак.
-Ево ти шипак Спахијо. Дође време да и теби поткрешемо рогове, викала је Тутумракова жена, ћопава Лепосава.
-Добро, Веселине, кад све то страћиш, остави барем један багрем, посаветова га Жарко.
-Који ће ми мој и тај један? - узврати Тутумрак.
-Да се обесиш о њега. Бог све види и све чује, одговори мирно Жарко, а само је он знао како му је.
Време је одмицало, а Жарко се полако усправљао. Домаћин остаје домаћин, говорили су сељаци. Био је и даље каснолегалац и раноусталац. Припомогоше својски и синови. Доцније и снахе. Кућа крете да напредује, и на мањем имању, и под новом влашћу.
Издржа Жарко све недаће и понижења, чак и петоструко више разрезане обавезе него што су му следовале у време обавезног откупа. Брисали су му амбаре, куповао је кукуруз и пшеницу чак у Банату, али је све обавезе измиривао. Ни један му брк не ишчупаше.
Тутумрак је давно и брзо посекао и проћердао Жарков багремар. Није оставио ни један багрем. Само је, када се напије, а наливао се даноноћно, докон препричавао шта му је Спахија саветовао.
Није се окачио на грану, али ни од багрема овајдио. Нико га, пијаног и остарелог, није хтео ни у надницу. Паре од багремара је потрошио - пропустио кроз флашу и гузицу, како је јетко говорио. Крчевину је "на дохват" и траљаво обрађивао, тек толико да није у корову, док је није малтене за бадава продао, иако је знао да није његова.
Коју годину доцније, у нахереном кућерку напрасно "ортачки" умреше и Тутумрак и жена му, језичава Лепосава. Исте ноћи одоше заједно Богу на истину!
Спахија први стиже и упали им свећу.