Драгован Лазаревић
Целе ноћи грактале су вране злосутнице. Непрестано су, као да их је неко истресао из џакова, махнито прелетале разливену Тису, тамо негде од Падеја, крештећи на небесима, над уснулим бачким пустарама.
Падале су у крошње платана, липа и јабланова око школског дворишта и раколиле се вазда. Дерњале су се чак и речне патке глуваре. Узвраћали су им узјогуњени керови на шоровима, режећи и завијајући к'о да су им репови прикљештени.
Паорским друмом и долмом крај Тисе таљигале су коњске запреге ка скели у Молу. Скелеџије су једва отаљавале. Почињала је бежанија. Ништа није слутило на добро. Све се беше поново накострешило - и време и Тиса и птице и живот, људи понајвише. Оно ђавоље у њима.
Тек што је крај марта стидљиво најавио прикрадање пролећа, април се поново најежио и застудио. Тиса је цвокотала у измаглици у коју су побегли и торњеви цркве у Падеју. Најежило се и оно погано у људима. Рат се шуњао из далека, људи су мобилисани и одвођени ко зна куд. У Ватрогасном дому се окупљао олош у чудним униформама.
-Ђаво се увукао у неваљалце, па фукара, што би ви рекли, од зла оца и још горе мајке, ларма и прети ли прети, добра моја учитељице Милице, вајкао се стари фамулус, школски послужитељ Андраш, добри чика Андра, забринуто вртећи главом.
-Кад је и племенити чика Андра забринут, неће то испасти на добро. Уби ме ова подмукла неизвесност, полегла на ову панонску варош, па сврдла и гуши. Хоће да задави. Нико ми још ништа није пребацио, ни ружно добацио, чак ни попреко погледао. Чујем да неки нешто буџају, ал' ме још не дирају. Али, неко зло се из даљине ваља. Осећам да ће и мене шчепати за врат, ломило се у Милици, сломљеној од несанице и зебње.
-Децу за руке, па у Орашац! У Орашац или у Алексинац - код Николиних? Ни у Орашац, ни у Алексинац. Не мрдамо нигде док се Никола не врати с фронта. Многи се већ покуњени враћају. Све је изгледа отишло дођавола. А, можда и није. Ваљда ће и нас зло једном мимоићи, ал' чисто сумњам. Само да се Никола врати, пишманила се и тешила учитељица Милица.
Док су јој синови Зоран и Ненад спавали тврдим дечачким сном, ломила се између завичајне Шумадије и Војводине у којој се скрасила.
Чим је у Београду свршила Учитељску школу, потајно је прижељкивала да службује у Шумадији или негде у Преку, како су Војводину звали Шумадинци. Врлети је несвесно гурала из памети. А, декретом је распоредише у врлетну Јабланицу, где зец пошту носи, завитлавали су је њени Орашани. Грозно место за младост жељну живота. Али, није роптала. Понос јој није дозвољавао.
Беше јој лакше када је широких руку и срца дочекаше простодушни, али добродушни сељаци, сиротиња убога. А, тек када је заволела црномањастог, к'о притка високог, колегу Николу који, не својом вољом, већ декретом, у ту недођију беше забасао. Када су стали пред попа, а поготово када јој је подарио синове - и то двојицу - и врлет јој је била мање врлетна, али још не и питома.
Али, нису ни сви министарски декрети исти. За коју годину стиже нови декрет о премештају у плодну, к'о тепсија равну, Бачку. Из врлети и забити у - питомину, у варш на бисерној Тиси. Боже, изгледа да те, ипак, има!
Зоран, Ненад, Никола, стара пространа школа, у школи удобан стан, разне нације, топољаци крај разливене моћне Тисе, богата и равна Бачка. Шта ћеш више, ако двоножац није алав?
-Не мрдам нигде, остајемо овде, па шта Бог да, преломи к'о преко колена Милица и канда одахну. А, разјарене птичурине гракћу ли гракћу, иако се над Тисом помаљала зора.
У то неко закуца на пенџер са сокака, а Милица се пресече и обли је испод дебеле топле "дуње" 'ладан зној.
-Не бојте се госпоја учитељице, ја сам, Андра. Ноћас су дивљали у Ватрогасном дому, умало вас православце нису покупили. Идуће ноћи сигурно ће рација. Ви и учитељица Милена, сада ћу и њој да јавим, купите децу и вечерас на воз. Идућу ноћ не смете дочекати овде. Предвече нека дечаци узму бамбусе и крените ка Тиси, к'обајаги на пецање, а у тршчари ће вас сачекати мој пријатељ машиновођа Лацика и сместити у поштански вагон. Нека вам је Бог у помоћи. Памтите ме по добру!
Док је следеће бесане ноћи воз клопарао лењом равницом, Милица и Милена дрхтале су к'о пруће у врбљаку крај Мисаче и Димитријевића потока у Орашцу. Мислиле су само како да се докопају Београда. Чинило им се да воз мили к'о мравља фамилија. Долазило им је да искоче да га погурају.
Надале су се да ће, ако Бог да и ако, далеко било, не буде рације и у возу, у праскозорје стићи, а потом ће Милена до Мале Крсне, а она и деца до Младеновца, па одатле рудничким "ћиром" до Хуговог мајдана - до својих у Орашцу.
Пре изгрева сунца, воз се довуче до првог левог перона главне београдске железничке станице. Две, до тада сломљене, учитељице се, као по невидљивој команди, прекрстише и све муке намах заборавише.
А, ђаво се испотија прикрадао. Јер, када се он неком напрти на леђа и заседне за шију, не можеш да га се отресеш и да ти је Бог ујак.
Тек што су са још крмељивом децом крочиле на перон, проломи се и запали небо од бесних немачких бомбардера. Бомбе, које су «штуке» у теписима просипале, ригале су на све стране по још неразбуђеном Београду, а зграде падале ко зреле белошљиве. Дим, прашина, крици, запомагања. Ужас!
-Сада ће бомба рукнути на железничку станицу, помислише поново слеђене учитељице и вукући дечаке. полетеше ка најближој, једва двадесетак корака удаљеној, згради поште, чијој су се лепоти увек дивиле.
На пола пута пресрете их непознат човек, Бог му добро дао целог света, вичући к'о сеоски биров: "Не овамо, бежите преко улице!"
Не знајући зашто, учитељице га беспоговорно послушаше и за њим претрчаше у нешто удаљенију зграду преко улице, доцније биоскоп "Партизан".
Чим су с гомилом невољника утрчале у ту масивну, стамену зградурину, нешто језиво зашишта, а учитељице почеше да се опраштају са овим светом. Па кад рикну и груну, велелепна зграда поште, у коју су биле најпре намериле, пред њиховим очима "клекну" и сроза се у гомилу шута. У ништавило.
-Хвала ти Свевишњи праведниче, прозборише и прекрстише се учитељице, помисливши: "Шта ли је са добрим чика Андром ? Да ли је и њега његов Бог сачувао?"
А, веле, Бог је један!