Љ. Стојановић

Захваљујући заједничким напорима београдске галерије „Арте“ и аранђеловачке Смотре уметности „Мермер и звуци“, током августа у галерији „Александар Алек Ђоновић“ траје изложба једног од водећих сликара друге половине прошлог века и новог доба, Радомира Дамњановића Дамњана.

Заиста је велика част да се слике овог аутора, који је свој животни и радни век поделио на равне части између Италије и Југославије, односно Србије, нађу у Аранђеловцу и то у једном сажетом пресеку, дугом скоро 60 година.

«Кабине на пешчаној обали»

Шта је све могло да стане у тих шест деценија, тешко је рећи, јер је Дамњан, пратећи светска збивања и превирања у уметности једног декадентног доба на јединствен, често и егоцентричан начин, понекад и духовит, радио, уствари, једно те исто, али на другачији начин, користећи све алатке доступне једном сликару: оловку, уље, акрилик, графику, инсталације, видео, као и сликање по свом и туђим лицима и телима. А онда је одбацио и платно и уместо њега сликао у празно. Тачније сликао је канапе или на канапима, затегнутим у правилним размацима на дрвеном раму чистим бојама, плавом, црвеном, жутом... желећи, ваљда, да докаже како је слика једна потпуно аутономна област која нема везе ни са чим, осим са аутором.

«Слике из циклуса деформације»

Његове слике и цртежи се не могу препричавати или описивати, што није ни потребно, јер су оне ту да их видиш или не видиш, осетиш или не осетиш, прихватиш или одбациш. Нису за свакога. Знају да збуне ако прочиташ „плава“ слика, а она је црна, „бела“, а она је цинобер. Тај циклус, који је он назвао „Дезинформације“ су, како је и Јеша Денегри приметио у свом предговору каталога „Контексти и позиције Радомира Дамњановића Дамњана на међународној уметничкој сцени“, одговор на дезинформације и лажи којима смо свакодневно изложени у медијима и на друштвеним мрежама, од политичара до превараната разних провенијенција. Зашто онда и уметник не би збунио посетиоце стављајући наслов који не одговара правом стању на слици и себи дао одушка да неке алармантне појаве у друштву изрази својим језиком?

«Зелено»

Изложба Дамњанових слика је доста добро конципирана с обзиром на растегљивост временске дистанце, која се овде завршава његовим канапима од пре две године. Иако слике имају свој ток, своје фазе када се бавио бројевима, крупнијим или ситнијим мрљама и тачкицама, платнима обојеним само једном бојом као да је припрема за сликање, а не готова слика, целина делује громогласно. Ретки су уметници који су смели да се играју на овај начин и овим интензитетом. Да вечито сликају једно те исто, али с дугачијом намером и погледом. То може само Дамњан,па остајемо запитани да ли је био лакше херој у Фиренци, Паризу, Александрији, Сао Паолу, Каселу, Венецији, Токију, Торину, Грацу, Дортмунду, Локарну, Берлину, Загребу, Београду... него што би био на неком другом месту и у неком другом граду, на пример Аранђеловцу? Или би му било свеједно?

ПС:
Изложба је отворена до 1. септембра. Ако нисте, обавезно је погледајте!