Драгован Лаза Лазаревић

Те године у лето, ако сећање не вара, беше 1956, град се изнебуха сручио и сатро пола Шумадије. У селима између Космаја, Рудника и Букуље није оставио ни лист на грани. Сељаци су га згртали лопатама. Толико беше нападао.

Од облака црног к'о мркли мрак, оивиченог злокобном белином, нису их спасиле ни новотарија - тек приспеле противградне ракете - које је "стрелац" Тупања све испуцао с врха Орнице, ни бабске враџбине и бајања. Узалуд је баба Стојана испред куће на лопару износила со и лебац и викала: "Беж ' облаче, обешењаче!", а остале старице задизале сукње и, тако гологузе, богорадиле: "Где ћеш чудо на чудо!"

После града, изручи се, давно невиђена, провала облака. Небо се отворило. До тада безазлени потоци Буковача, Грабовац и Кошарна, који лети пресахну, љуљали су од брда до брда. «Претворили се у мутну Мораву», говорили су, претеривању склони, сељаци. Као у строју, пластови тек покупљеног сена отпловили су ка Јасеници. Оде и то мало преостале сиротиње.

Већ дозрелу пшеницу "румку", родније италијанске сорте још се не беху појавиле, лед саби у земљу, а млад кукуруз "зубан" поцепа к'о свиња мас'ан џак. -Урниса нас Бог. Оте нам лебац испред уста, уздисао је седамдесетогодишњи Милан Лазаревић, звани Расол, гледајући с тугом своје упропашћене њиве, воћњак и виноград, забринут како да исхрани пуну кућу чељади. Гладна уста чекала су га и у штали и у тору.

Ојађени сељаци пожурише да спасавају што се спас'ти дало. Преораше, тучом уништене, њиве и поново посејаше кукуруз. Али, к'о у инат, запече незапамћена суша. Ваљана киша не паде до Светог Аранђела, Расолове крсне славе.

Кукуруз не стиже ни за зелењак, а камоли да савије клип. Понгде беше понека кукурузна бабица к'о ћурећа глава. Запрети, на кратко заборављена, глад. Већа за стоку него за народ, јер у кући се затече колико-толико лањске пшенице. Не оставља сељак бадава нешто и за "злу не требало".
Орашани и Стојничани слегоше се листом у Банат и Срем да беру кукуруз и, заузврат или за паре, довезу нешто кукуруза и шаше за измршавела говеда.

Миланови одоше у Нову Пазову код Сикимића, досељеника из Влаховића у Херцеговини. Током рата били су избеглице у Орашцу. Када се рат завши, добише колонизацију у Срему, али Орашац никада не заборавише. Са њима се и ородише. Један од Сикимића, стасити, предобродушни Чедомир, оженио се црнооком Ковиљком Павловић из Орашца. Њихова врата у Срему била су свима из Шумадије широм отворена, па и Расолове срдачно прихватише и угостише.

Стока од Срема и Баната није имала нарочите вајде, јер од суве кукурозовине, четири пута претоваране док је возом стигла на перон у Младеновцу, а потом запрежним колима до куће, остаде само трска.

Те зиме многи су скидали стару сламу са шупа, прскали је расолом и давали стоци која ју је, онако слану, у сласт зобала. Многи распродаше стоку за багателу, да је скину с 'ране. Деда Милан задржа само десетак оваца. Та "божја животиња", размишљао је, много и не захтева. Само досадно блеји по киши, кад је гладна, а не може да пасе.

Здрав разум га није напустио и рачунао је да ће уз кромпир којег, срећом, много посејаше, а град га под земљом остави на миру, и понеко заклано шиљеже, прегурати до пролећа. Матори ће "гулити" кромпир, а за децу ће повремено приклати овцу.

После убилачког леда који их минулог лета засу с небеса, опоравише се, на срећу, и бундеве. Суша им не даде да нарасту к'о бурад, ал' беше их много за зиму - за печење у рерни, кување и савијање бундевара и тиквеника.

Дани су промицали, а кромпир и дулеци свима изађоше "на вр' носа". Жене су се довијале, спремајући разна јела од кромпира клот без меса, а најчешће су га, јер то беше најбрже и најпростије, неољушћен пекле у рерни шпорета, званог "фијакер". Овчијег меса не беше довољно ни за децу. Одрасли га ретко закачише.

У кући све мршаво к'о грана, али здраво и жилаво. Ваљда због здраве, иако оскудне и једноличне, хране. Сељаци ништа нису прскали, осим винограда плавим каменом - галицом. Брашно су млели у Шундића поточари, на јазу крај Мисаче. -Проклијаћемо од кромпира и беле и црне роткве која се под земљом спасила од града, вајкао се некада угледни домаћин Милан, док су му црева завијала к'о гладни курјаци. 'Леба некако и беше, ал' с леба никако. Милан реши да потера по једну јаловицу и двиску у варош на марвени пијац.

Сутрадан, зором, пешице отера овце и продаде их будзашто неком Бањанцу. Онако докон, мувао се по пијаци, па и то му измодило. Озебао и гладан, стомака месецима залепљеног за ртеницу, како је, не само у шали, говорио, реши да себе почасти макар куваним шкембићима који су јевтини и личе на месо. А, не сећа се ни када је последњи пут био у кафани.

Чим се спути за сто у оближњем "Балкану", некадашњој чувеној "Лазаревића кафани" на Ђунису, изнад колена поткушена млада келнерица одмах му потури јеловник. Не погледавши јеловник, а испод ока погледујући у келнерицина затегнута бедра, Расол одмах наручи чокањ меке ракије и шкембиће.

Док је, чекајући јело, натенане пијуцкао шљивовицу, које је некада имао и да се "купа", из радозналости поче да накнадно разгледа јеловник, не на страни где су називи јела, већ на оној с ценовником. За око му западе најнижа цена испред које је писало, гле чуда, "кромпир с капутом". «Проклети кромпир, смучио ми се и згадио, прозбори у себи сељак ." Ал', за ову врсту јела од кромпира не чух у толике моје године».

Касније су му школовани унуци причали да се то јело зове и "кромпир у мундиру" и да постоји и "риба у шлафроку".

Сељачка радозналост је ђавоља. Милан позва ветропирасту келнерицу. -Дете, донесидер ми и једну порцију овог "кромпира у капуту", наручи деда Милан, понадан да ће се осладити, а и снахама препричати непознати рецепт за кромпир.

Беше с апетитом покусао шкембиће и дугим гутљајима испразнио чокањче, када келенерица донесе неољуштене печене кромпире који су се још пушили. «У вражју матер! изненађено, кисело и с гађењем процеди Милан и скочи од стола к'о опарен. Збуњена келнерица га је зачуђено гледала, питајући се : "Шта сам па ја овом деди скривила кад скочи к'о да му неко жишку тури у чакшире?"

Старац само одмахну руком, плати у пролазу наруџбину, натуче шајкачу, притеже опанке и, уместо уском пругом, одмагли пешке узбрдо, преко Пресеке, кући. На кромпир.