Пишу: Мирослав Буца Живановић и Алекса Величковић
Вила „Бојана“ на Отвореном пољу ове године бележи осамдесет седму годину постојања. Њен први власник Отокар Новотњи ову етно кућу имао је седам, a Љубомир Јоксић преосталих осамдесет година. Сад треће колено Јоксића ужива у њеној лепоти. Уважени српски архитекта Бранислав Којић, један од оснивача српске модерне, осмислио је вилу препознатљивог фолклорног стила . Звоно клепетуша, од кованог гвожђа, породични тотем Новотних, пронађено на тавану виле.
Вила „Бојана“ спада у ред ретких предратних летњиковаца у граду под Букуљом, која собом носи низ загонетки и питалица на која се чекају одговори. Неке од њих истраживали су аутори овог текста и по први пут их пласирамо у јавност. Идејни творац виле, прпознатљивог српског етно- миљеа, Бранислав Којић, професор архитектуре, један је од четворице (уз Милана Злоковића, Јана Дубове и Душана Бабића) оснивача модерне - правца у српској архитектури.
Назив виле „Бојана“ собом носи низ непознаница и загонетки. Наиме, власници вила су, по неписаном обичају, давали називе кућама по својим супругама. Отокар Новотни је прекршио неписано правило, остављајући да се на видљивом месту виле не шепури Даничино име. После рата, у народу, су је називали и вила „Новотни“.
Осамдесет седам година одолева старости
„Бојана“ је, према универзалном упитнику који је попунио Војин Јоксић, саграђена 1939. године. После рата није комплетно обновљена, мада је претрпела крупније грађевинске захвате и измене. Занимљиво је да и поред својих 87 година, пркосно одолева старости. Од тога пуних осам деценија је власништво породице Љубомира Јоксића. Летњиковац је направљен као јединствена грађевина по свом изгледу и архитектонским карактеристикама.
Захваљујући истраживању Славице Ракић, геодетског инжењера, сазнајемо да се кућа налази у Пупиновој улици број 9 на Отвореном пољу. Од када је Отокар Новотни, син Алојзијев, постао први власник земљишта, води се да ју је наменио за летовање. 
Алојз Новотни (из породичне архиве Миле Николић, Алојзове праунуке. Фотографија преузета са фајсбук странице „Био једном један Београд“)
Уз име Отокар води се завидна каријера банкарског чиновника из Београда. Његова супруга Даница уживала је „исти статус“ сувласника имовине на Отвореном пољу.
Новотни су се, према сазнањима Војина, поносили са више „палата“ у Београду. Велики прилив новца омогућила му је трговина и извоз свиња и меса на територију некадашње територије Аустроугарске, између два светска рата. Поред тога, Алојз је имао познату кобасичарску радњу у Сарајевској улици број 57 у Београду и био је један од главних снабдевача месом на Краљевском двору у Београду.
Алојзова кобасичарска радња у Сарајевској 57 у Београду (из породичне архиве Миле Николић, Алојзове праунуке. Фотографија преузета са фајсбук странице „Био једном један Београд“)
Како је бизнис брзо процветао, Алојз је улазио у све уносније послове и обртао велике паре, док је и његов син Отокар градио изузетно успешну каријеру као чиновник Прашке банке у Београду. Због свих тих бројних обавеза и престоничког живота, вила „Бојана“ им је добро погодовала као мирно бањско уточиште за одмор, подаље од градске вреве и свакодневних послова.
Отокар угледни соколар у Београду
Осећајући потребу да се, између два светска рата, више активира у друштвеном животу Отокар Новотни, поред својих пословних обавеза, налази времена да се посвети, као секретар, најстаријем соколском друштву «Матица Београда». Општинске новине (30. јуна 1932, стр 407) обавештавају у тексту (без наслова) да су на почетку ове године.у чланове сатрешинства ушли: г.г. Душан Цветковић, генерал Мирослав Војиновић, референт Министарства просвете, Андра Дим. Павловић потпуковник, Отокар Новотни, чиновник Прашке банке (..) Исто гласило (од 1. јанура 1932) објављује вест под насловом „Госпођа чехословачког посланства Г. Јарослава Липе уписала се у Матицу“. Следи да је супруга чехословачког посланика у Београду посетила Соколско друштво Београда – Матицу (...) и да ју је поздравио, поред осталих, Отокар Новотни, секретар друштва.
Отокар је очигледно уживао велики углед међу соколарима, када му је припремајући се за слет соколских друштава у Прагу (лист «Правда», 1. јануара 1932. године) поверено да испред просветног одбора одржи говор о значају и циљевима овог друштва.
Часопис «Корени» (21. децембар 2018) објављује текст под насловом „Посета старешине Савеза Словеначког и Чехословачког соколства др Станислав Слав. Ђуровић“ 2. јануара 1937. године о посети Београду. Овој свечаности у својству секретара присуствовао Отокар Новотни понудивши госте сољу и хлебом.
Људи од поверења не мењају писмене уговоре и усмене договоре
Новотни и Јоксићи су важили за породице од поверења. То се потврдило и приликом склапања уговора о купопродаји виле 1946. године, којем је уместо сина присуствовао његов отац Алојз.
Иначе, Љубомир (1906-1992) је био шеф рачуноводства општинског суда у Аранђеловцу. Пре рата радио је у Славонској Пожеги као стручњак за давање кредита за обнављање имовине оштећене у рату. Љубомиру се свиди летњиковац и купи га када је дошао из заробљеништва у Немачкој.
Пре него што су се преселили у летњиковац, Љубомир и његова породица, живели су у близини општинског суда. Зато им је добро дошао предлог Алојза да неко време буду заједно у вили „Бојана“. У њој су се слагали као једна породица.
„Отокар Новотни је посетио нашу породицу 1975. године. Током те посете замолио је да се још једном попне на таван куће и одатле снесе старо звоно од кованог гвожђа, односно породичну реликвију која је тамо остала“, сећа се Војин Јоксић. Међутим, остаје отворено питање: да ли је старом власнику заиста било толико потребно то заборављено звоно или му је то био само изговор да се још једном попне на њен таван, додирне греде и изблиза још једном види своју архитектуралну лепотицу, вилу „Бојану“?
Разговор под тремом виле «Бојана», слева: Мирослав Живановић и Војин Јоксић (аутор фотографије: Алекса Величковић)
„Током те исте посете разговарали смо и о имену објекта. Тада смо се сложили не само да вила треба да задржи свој изворни назив „Бојана“, већ смо се сагласили и да моја ћерка понесе управо то име“, присећа се Војин и додаје: „Том приликом, Отокар је мојој ћерки поклонио златне минђуше у облику детелине са четири листа.“ Овај несвакидашњи сусрет и топли гестови остали су дубоко урезани у сећању Војина Јоксића
Дух моравске куће у рукопису Бранислава Којића
Вила „Бојана“, која се у оригиналном пројекту из 1939. године води као вила за госпођу Даницу и Отокара Новотног у Аранђеловцу – Бањи, представља изванредно сачуван и архитектонски драгоцен пример српског међуратног градитељства са карактеристикама романтичарског фолклоризма. Уместо историцистичке декорације, овде је примењен смер који се ослањао на модернизацију и прочишћавање народног градитељства. Пројекат носи потпис архитекте Бранислава Којића, једног од најважнијих заговорника савремене интерпретације српске народне архитектуре у међуратном периоду. Анализирајући фасаду и спољашњи склоп, уочава се доследна и чиста примена типологије традиционалне моравске куће, модернизоване и прилагођене тадашњим стандардима бањског становања и кућа за одмор.
Објекат је конципиран као слободностојећа вила - летњиковац правилног правоугаоног облика у основи, димензија приближно 13,00 × 10,50 m, чији је најупечатљивији мотив дубоки предњи трем. Трем је обликован кроз препознатљив систем полукружних лукова (аркада) које подупиру профилисани дрвени стубови, што представља мотив карактеристичан за моравску градитељску типологију. Објекат је покривен четвороводним кровом са избаченим стрехама, док је у кровну раван суптилно укомпонована мала троугласта баџа за осветљење и вентилацију тавана. Материјализација фасаде заснива се на традиционалном контрасту: масивна сокла у доњој зони изведена је у грубо клесаном буковичком камену и уобличава делом укопану подрумску етажу над којом се уздиже приземље. Беле малтерисане површине зидова праве јак визуелни контраст са тамно лакираном дрвенаријом. Посебну вредност има дрвена ограда трема са вертикалним, ритмично компонованим летвама са кривудавим орнаментом који наликује на народно дрворезбарство.
Преплитање трема и унутрашњости виле у потпуно сачуваном изворном амбијенту
Унутрашња организација виле постављена је изузетно рационално и функционално, пратећи логику преплитања затвореног и отвореног простора. Подрумска етажа пружа неопходни помоћно-складишни простор и квалитетну изолацију приземља. Главни приступ стамбеном делу остварује се преко пространог трема, који као својеврсни летњи дневни боравак омогућава непосредну везу са дворишним окружењем. Из трема се ступа у централно предсобље (хол), које функционише као главно комуникационо чвориште објекта и повезује све унутрашње целине. Просторна организација јасно раздваја стамбено-дневну од помоћно-сервисне зоне. Главне собе су простране и оријентисане ка дворишту, са великим прозорским отворима који обезбеђују обиље дневног светла, док су кухиња, остава и купатило смештени у бочном и задњем делу куће, са унутрашњим везама ка подрумском делу. Оваква основа одражава Којићево умеће које се огледа у преузимању типологије унутрашње организације традиционалне моравске куће и њено преобликовање према савременим потребама становања тога времена. Велика двокрилна застакљена врата са традиционалним дрвеним капцима омогућавају флуидан прелаз из дневне собе на трем.
Посебну похвалу заслужују данашњи власници виле, који са великом пажњом, љубављу и високом свешћу о вредности наслеђа чувају овај објекат. Захваљујући њиховом преданом одржавању, кућа није изгубила ништа од свог првобитног изгледа, а аутентичност је у потпуности сачувана чак и у самој унутрашњости. У ентеријеру доминира оригинална столарија, па чак и изворни бродски под из 1939. године, што је данас реткост. Објекат је у потпуности сачувао своју архитектонску целовитост, укључујући карактеристичну профилисану ограду и ћирилички натпис „БОЈАНА“ на челу трема, што га чини једним од најлепших и најбоље сачуваних бисера локалног градитељског наслеђа.