Пишу: Мирослав Живановић Буца и Алекса Величковић
Фото: Алекса Величковић

Вила богатих власника служила као доказ њихове друштвене моћи, многима бола очи изгледом и стилом препуштајући знатижељнима да маштају о њеној унутрашњој раскоши. У историји Горњег Милановца златним словима уписано име Драгослава Мајданца који је са двојицом ортака 1921. године „поклонио“ електричну енергију граду. О рудницим угља на обронцима планине Јелица (у околини Чачка) и данас се прича као о доброј вољи развлашћеног власника да помогне држави при послератном активирању старих рударских јама.

Иван Поповић у стручном раду О старим вилама и летњиковцима у ширем реону Буковичке бање (прва књига) објављене 1992. године пише: „Осим једнофамилијарних (одмаралишта) и летњиковаца у простору Отвореног поља су истовремено изграђени и њима слични објекти комерцијалног типа. Утемељена у својству „градских вила“ искључиво у његовом западном сектору, ова овећа здања (Караџић, Анђа, Мајер, Мајданац, Станковић, Зора и Безимена вила у јужном делу) су претежно била у функцији „испољавања ондашње боље рецептиве (пријемчивости) Буковичке Бање, јер су служила за „отменији“ смештај нешто пробирљивије бањске клијантеле. (...) Грађевински  уобличени по угледу на западноевропске замкове (Караџић), алпска преноћишта (Мајданац) и тадашње стамбене  палате  већих градова, исте „вишефамилијарне“ грађевине су једновремено симболизовале материјално богатство и углед власника у ондашњем друштву“ (стр. 52).

Темељно припремано грађење импозантне виле

Припремајући се да зида, за предратне прилике грандиозан објекат,  Драгослав Мајданац је изабрао да вилу смести на нижим обронцима Букуље. Поента је била да вилу посећује са својом породицом током лета и изнајмљују добро стојећим гостима Буковичке бање.

Према истраживању Славице Ракић, геодетског инжењера, одговорима Бранке Мирић на универзални упитник аутора, сазнајемо да је први власник виле „Мајданац“ био Драгослав (трговац, извозник и власник рудника) од оца Симе. Вила је изграђена 1936/37. године и смештена у улици Мишарска бр. 9 на обронцима Букуље. Међутим, план куће открива нове податке. Пројекат виле је парафирао Бранислав Маринковић, угледни архитекта. Уочи Другог светског рата повећало се интересовање имућнијих људи за дом, склоњен од надолазећих несигурних година рата. 

Драгослав славно име Мајдана и Горњег Милановца 

Према матичним књигама умрлих Савског венца у Београду, Драгослава Мајданца (1890-1962) родитељи Сима и Добрила добили су у селу Мајдан код Горњег Милановца. У Београду живео у улици Добрачина 43, где је последње дане дочекао као удовац. Показало се да је био вишеструко обдарен. Којег год се посла латио, џепови су му били пуни пара. Трговина и извоз су му посебно ишли од руке и били најважнији послови. Пословни људи пре рата памте га као члана многобројних финансијских кућа и фондова. Лако је склапао пословне контакте и стицао поверење и пријатеље.

Имена Драгослава Мајданца, Драга Рајичића и Миле Маћића остаће златним словима забележена у историји Горњег Милановца. Ови акционари су заједничким средствима 1921. године увели електричну енергију у овај град. Велики подухват је омогућен  тако што је парна машина покретала генератор једносмерне струје од 220 волти и била је смештена у млину Симе Мајданца, оца Драгослављевог (записала Ана Јелић, историчар уметности, у документацији Музеја рудничко-таковског краја).

Новој власти нудио да активира своје руднике за потребе домовине

Драгослав је био власник рудника угља на обронцма планине Јелица код Чачка пре Другог светског рата. Приликом обнављања рудника крајем 1944. године записао је у својим сећањима др Јарослав Дашић: „Сагледавајући стање рудника „Дучаловац“, Окружни НОБ одбор својим дописом бр. 39 од 12. децембра 1944. године овлашћује Управу рудника да отпочне рад на руднику. Истовремено се тражи списак запослених ради ослобађања од војне обавезе. За даљи рад и обнову Рудника веома су значајни подаци о његовом власништву. Власници рудника по завршетку рата били су: 1. Драгослав Мајданац, рођен 1889. године у Горњем Милановцу, поданик српски, који се налазио у заробљеништву као резервни официр до 1942. године. 2. Драгомир Данојлић, рођен 1888. године у селу Ивановцима, срез качерски, живео у Чачку од 1934. године (Народни музеј Чачак; др Јарсолав Дашић ПДФ,157. стр).                                                                                                                                                            
У истом извору података констатује се: „Средином децембра 1944. године власници рудника, Драгослав Мајданац и Драгомир Данојлић, упућују предлог властима да се руднику врати сав опљачкани алат и да им се стави на располагање потребан материјал за рад, а нарочито јамска грађа. Затим да им се ставе на располагање рударски радници који су на селу и да се они ослободе сваке друге обавезе”. У овом документу под напоменом (средити) наводи да власници уступају терен Рудника и сав материјал који се ту налази и који се пронађе код грађана без икакве накнаде. Истовремено наглашавају сопствену спремност за рад нових рудника и траже да команда подручја одреди одговорно лице које ће организовати производњу угља, о свему се старати и издавати потребна наређења. У вези са преносом власништва рудника на Окружни НОО, цитирамо део једног документа: „Рудник је до сада био приватне својине и називао се ,,Дучаловац”, чији је власник био Драгослав Мајданац из Београда. Исти власник рудника позван је од стране Окружног народноослободилачког одбора у Чачку 12. децембра 1944, године када му је саопштено да отпочне са радом који је био застао услед ратних прилика, то он је пред Окружним НОО изјавио да свој рудник ставља на расположење Окружном народноослободилачком одбору“ (стр. 157-158).

Сећање на станаре Виле "Мајданац"

После рата, део виле је конфискован. Када је Драгослав испустио душу 1962. године вила је је подељена на златну половину између  његове деце сина Милутина и ћерке Љиљане. Већ 1964. вилу купује Милош Марковић из Белановице, да би је после 16 година наследила Бранка Мирић, његова ћерка. Она је кућу оставила сину. Тренутно, поред њега, у вили станују још две станарке уживајући у њеној стабилности и лепоти.

"У Вили "Мајданац" живео је мој деда по оцу Драгослав Ћосић, столар, до смрти 1964. године. Сахрањен је на гробљу у Сеничанима. До 1961. године моји родитељи су ту живели, а после мог рођења прешли смо у нашу кућу у Сеничанима, где и данас живим са мојом породицом. Деда је био у приземљу, а ми у поткровљу виле, с погледом на парк Буковичке бање. Поред нас је у Вили "Мајданац" живела је породица Наумов, позната по Најдану, који је био столар као и мој деда" - сећа се Миодраг Мишко Ћосић.

Романтичарски дух виле Мајданац

Вила Мајданац представља изузетан пример промишљене бањске архитектуре, конципиране са наглашеном симетријом као двојни објекат. У самом пројекту ове виле, који је израдио архитекта Бранислав Маринковић, као наручиоци се наводе Мајданац и извесни Петровић. Због тога је сасвим логично што је зграда грађена као двојни објекат, вероватно са идејом да једна половина припадне Петровићу, а друга Мајданцу. Занимљиво је, међутим, да се у катастру као први власник помиње искључиво Драгослав Мајданац. Остаје непознато да ли је Петровић у међувремену одустао или је постојао интерни уговор о сувласништву. У прилог овој мистерији говори и то што је у сећањима старих Аранђеловчана остао упамћен само Мајданац, док се име Петровића никада није помињало.

Део Виле „Мајданац“ са карактеристичним архитектонским решењем

Архитектонски гледано, објекат има подрум испод целе основе, приземље издигнуто у односу на терен, што је била пракса тог доба за објекте овог типа, спрат и поткровље. Конципиран је пансионски, за смештај бањских гостију, што у предратној вароши није била реткост. Како је зграда двојна, сваки део је имао своје засебно унутрашње степениште. Детаљнији увид у овакву организацију простора пружа Јелена Д. Гачић у докторској дисертацији („Живот и дело архитекте Бранислава Маринковића”), где наводи да се бочним улазима приступало ходнику који води у највећу просторију, централни хол, као и кухињи, тоалету, остави и соби за послугу. Оријентација ка парку Буковичке бање максимално је искоришћена у приземљу, где доминира лепа, пространа тераса за госте. Према наводима из дисертације, Маринковић је директан приступ тераси из хола и улаза предвидео наменски, како би остварио снажну везу ентеријера и дворишта. Горња етажа је, према истом извору, садржала интимнију зону са три спаваће собе, заједничким купатилом и мањом терасом.

Ауторка докторске дисертације наводи да је објекат типолошки конципиран као „villa suburbana” (приградска вила за одмор), примећујући мотиве северноевропског народног градитељства. Објекат је завршен  стрмим двоводним кровом са истуреним стрехама и високим димњацима. У дисертацији се такође запажа да је овде, за разлику од асиметричних београдских вила које је Маринковић пројектовао, превладала јасна симетрична кубична структура, у потпуности усклађена са функцијом смештајног објекта.

Када је реч о материјализацији, фасада обилује романтичарским мотивима. Подрум је зидан аутентичним буковичким каменом. Горњи део фасаде обрађен је специјалном методом наношења малтера „кашиком”, што је био тренд тридесетих година 20. века. Понегде је у зидно платно утиснут блок буковичког камена како би се, уз ову специјалну технику, додатно нагласио романтичарски дух, а тај утисак употпуњују и дрвени капци на прозорима са урезаним мотивом срца.

Вила «Мајданац» одолева зубу времена

Након Другог светског рата, судбина виле прати добро познати образац тог времена. Променио је своју првобитну пансионску намену, поставши зграда за колективно становање у којој је живело више породица, што је била уобичајена појава за овакве предратне објекте. Услед вишедеценијског недостатка адекватног одржавања, зграда је годинама пропадала и данас се налази у запуштеном стању. Ипак, упркос зубу времена, вила је успела да задржи свој аутентични изглед и препознатљиви карактер, без неких већих интервенција које би трајно наружиле саму фасаду.

Архитекта Бранислав Маринковић – од луксузних престоничких резиденција до бањске архитектуре

Према биографским подацима из Лексикона Асоцијације српских архитеката, аутор овог здања, Бранислав Маринковић (1903 - 1985), сврстава се у саме врхове међуратне српске архитектуре. Након дипломирања у Београду 1927. године, усавршавао се у Паризу, одакле је у Србију донео савремене, али увек одмерене идеје. У дугој каријери водио се једноставном, али снажном мишљу да „ништа не може бити лепо, ако није логично употребљено, на правом месту, економично, једном речју оправдано”.

Захваљујући оваквом ставу, његове грађевине никада нису пратиле пролазне модне хирове нити су биле нападно и беспотребно украшаване. Напротив, увек су се одликовале складом и промишљеношћу. Своје велико искуство и умеће, које је углавном користио пројектујући раскошне виле за београдску елиту, Маринковић је на вили «Мајданац» савршено прилагодио опуштенијој, пансионској намени. Тиме је доказао одлику правих мајстора да архитектуру увек непогрешиво ускладе са природом, поднебљем и стварним потребама оних који ће у њој боравити.