Д. Тодоровић
Иван Златковић: «Сада су нам потребни људи с новим идејама, спремни на монашку посвећеност напретку, у добу које не разумемо баш најбоље.»
Иван Златковић је рођен 1962. године у Нишу. Дипломирао је, специјализирао, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Објавио је до сада следеће књиге:
Антологија народних песама о Марку Краљевићу (коауторска књига с Миланом Лукићем), Београд 1996; Завод за уџбенике, Београд, 2005 (друго издање).
Повратак (роман), Плато, Београд, 2003, 2005 (друго издање).
Епска биографија Марка Краљевића, Рад, КПЗ, Институт за књижевност и уметност, 2006, Београд; Завод за уџбенике, Београд, 2011 (друго издање).
Шума (песничка збирка), Рад, Београд, 2007.
Синтетичари (роман), Лагуна, Београд, 2010.
слева: Иван Златковић и уредник Петар Арбутина – са промоције књиге «Синтетичари» у књижари «Делфи» СКЦ-а у Београду
Црно пиле које бежи (роман), Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2013.
Честоскок (Антологија народних безобразних прича), Лагуна, Београд, 2016.
Ка поетици смеха (О хумору у српској народној прози), Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2017.
Ликови у шаљивим приповеткама (Прилизи топологији и индексацији ликова у српској усменој прози), Српски генеалошки центар, Београд, 2017.
Антологија шаљивих народних приповедака, РТС – Прометеј, Београд – Нови Сад, 2018.
И жив и мртав (роман), Лагуна, Београд, 2020.
Живи и ради у Аранђеловцу.
У историји Аранђеловца први пут бележимо велике књижевне успехе два брата Златковића, Бранка и Ивана. Више њихова дела цене и уважавају Београђани и у другим срединама него у Аранђеловцу, што је нашем менталитету од вајкада и својствено.
Јуче смо замолили Ивана за одговоре на питања «Стварности» и већ данас смо их и добили. Без захтева за ауторизацију текста пре објављивања, што и доликује Ивановом интелекту, а у складу је и са поверењем које има наша редакција.
Драги читаоци, ево и интервјуа са Иваном Златковићем:
Како одолети изазовима ангажоване књижевности у средини у којој живите?
Свака друштвена средина могла би представљати инспиративну тему за ангажовану књижевност у различитим формама и жанровима. Суштина је у томе да ли писац има дамар за такву врсту изазова, и да ли своју естетску мисију проналази у суочавању с актуелним појавама с којима се сусрећемо. Припадам оном роду писаца који промишља о својим темама на интимни начин, вреднујући их као сопствени индивидуални концепт и доживљај света. Нисам у могућности да понудим соломонске одговоре, али имам потребу да указујем на све оне мане наших малих живота, које зјапе као отворене ране. То чиним на парадигматичан начин, тежећи универзланом, а не само локалном.
Који ликови и догађаји из историје Аранђеловца чекају да "уђу у књигу"?
Аранђеловац је неисцрпна галерија и мало је сликара и писаца који ће тај врли свет оваплотити у уметничком смислу. У свом најновијем роману «И жив и мртав» сликам наличје тог света, хајдучију између два светска рата у Шумадији. У књизи коју тренутно пишем приповедам о дивним и часним људима, деци Павиљона Краљице Марије, сиротишта које је је у то исто време постојало у Буковику крај Аранђеловца. Обе књиге су осмишљене као део завичајне трилогије. А, то је само мрва васцелог људског света који чека неке нове ствараоце и њихова уметничка обликовања.
Поменули сте свој најновији роман „И жив и мртав“ који је недавно објавила београдска Лагуна. Има ли ова прича о шумадијским хајдуцима и нека друга значења?
Савремени писац је у основи ироничар. Он пише једно, а мисли на нешто друго. То би значило да је ова прича о одређеном историјском раздобљу, у ствари, парадигма, намера да се назначена друштвена појава окарактерише универзалном и свевременом. Ово је роман о смеху, као покушају да се човек на тај начин наруга сопственом страху и смрти.
Коментар Аранђеловчанина Слободана Јовановића Ричија о књизи Ивана Златковића „И жив и мртав“, објављен на фејсбук-страници „Лагуне“
Инспирисан документаристичком грађом настаје имагинарни свет у којем се спајају различити историјски периоди, значајне личности наше Шумадије, уздижу сакрални објекти. Сем хајдучких биографија, у причу је уткана и чувена властеоска породица Бакића, која је столовала под Венчацом у средњем веку, али и савремено археолошко налазиште на Дворинама, у селу Бањи код Аранђеловца. Читав један сложени књижевни свет, испреплетан интерпретацијом историје, имагинацијом и вишезначношћу, тежи да утре пут ка некој вишој естетској истини.
Колико status quo филозофије паланке у Аранђеловцу кочи Ваше књижевне домете?
Паланачка припадност је изузетан феномен. Осећате се болно инфериорним, али увек спремним за деловање, активнијим и виталнијим, јер се васцели век морате доказивати књжевним пантеонима велеграда. Нема оправдања за неуспех. У време технолошке глобализације можете и из мале средине владати светом уметности, уколико то заслужујете. Паланка је инспиративна, она је ваш маркесовски Макондо, у њој су најрафиниранији сокови којима појите своју књижевност.
Постоји ли листа позитивних и негативних јунака Ваших књижевних остварења?
Моје научне и белетристичке књиге обилују регистрима и списковима књижевних јунака, њихових поступака, мотива и тема. Ти индекси и листе су особени вид информативности, оне доприносе поимању карактеризације ликова, представљајући и додатну поетску димензију текста. У роману «И жив и мртав» на негативној страни су хајдуци који су изгубили свако епско одличје, и чији се морал трансформисао у људско наличје. Нису поштеђени ни ликови неких жандара, представника оновремене државне власти. На другој страни су ликови жена, у којима је оличена првенствено љубав, искрена и девичанска, или трагична и страсна.
У претходним романима негативно су обликовани ликови заведени неонацистичким идеологијама, или пошастима овог света као што је наркоманија, док су на сунчаним страницама мојих књига деца и људи с посебим потребама, породице оних које се грчевито боре да сачувају живот као највишу вредност. Међутим, књижевност није одсликавање фиктивног црно-белог колорита, она је спој различитости, моји ликови су амбивалентни, како би били уверљивији, истинитији, и ближи људској природи.
Наведите неке најлепше реченице из Ваших објављених књига.
Моје мисли су више афористичне, изрекао бих само оне које ми у овом часу емотивно значе. «Хероји су највеће кукавице, они се не боје смрти, већ живота». Мој роман првенац «Повратак» завршава се једном патетичном и општом сентенцијом која гласи: «Живот је, ипак, једини прави избор.» Имајући у виду сопствену животну трагедију, ова реченица најснажније одјекује у мом срцу.
Која књижевна и публицистичка дела наших Аранђеловчана сматрате вредним?
Могу говорити само о својим савременицима. Изузетно ценим песништво Владете Коларевића и његов монашко-прегалачки труд на бележењу народних умотворина. То у самосвеснијим, озбиљнијим друштвеним срединама обављају читави научни тимови, институти и академије. Такође, особито су узорне книжевно-историјске публикације Бранка Златковића. Поштујем поезију Душана Бањца, истраживачки рад Војислава Веселиновића, као и свих оних људи окупљених око аранђеловачког удружења «Трагови». Из области историје уметности и познавања наших сакралних објеката изузетне су монографије Тање Вићентић, док као особеног књижевног творца, који већ својом првом књигом припада српском романескном пантеону, сматрам младог и талентованог Љубомира Кораћевића.
Како бисте описали стање духа у граду под Букуљом?
У једном од претходних питања поменусте синтагму «филозофија паланке». Истоимена Константиновићева књига изврсна је карактерологија малих средина, али и универзални модел за многа друштва која имају слична одличја. Није више нужно правити разлике између великих, урбаних средина и наших малих градова заробљених у унутрашњости. Разлог је у томе што је све у духовном смислу постало близаначки униформно. Дух или дах паланке је формулни код нашег времена. Варош под Букуљом и Венчацом само је одјек утицаја опаланчене метрополе под Авалом. Идентични смо у естрадној иконографији, ситним страстима и суревњивости, једноумљу и површном поимању света. Али, на сву срећу, слични и у томе што и овде, међу нама, а и тамо, живе Прометеји који се уздижу изнад својих средина као културни и митски јунаци, чија нам дела постају узорита и пружају наду.
Има ли наде и за Аранђеловчане?
Опште је место, формула, чућете то од сваког Аранђеловчанина, с правом заљубљеног у свој град, како нам је природа дала све, како су се најзначајнија цивилизацијко-историјска збитија одигравала баш овде. И то није далеко од истине. Међутим, очито је да се тај цивилизацијски процес у једном тренутку, на нашу жалост, окончао. Сада су нам потребни људи с новим идејама, спремни на монашку посвећеност напретку, у добу које не разумемо баш најбоље. Људи с талентом, храброшћу и осећајем за историјску улогу.
То подразумева реципрочност, потребу и за оним чиниоцима који ће те нове идеје и људе препознати као вредност, пружити им прилику и подршку да учине нешто ново и неочекивано. Потребна нам је нова антибирократска свест, јасна културна и образовна стратегија, нова рецепција стварности. Међутим, баштина напретка показује да се свуда и свагда јављују они који чине велика дела и мењају физиономију друштвене средине. Наводим само неке Аранђеловчане у области културе, с обзиром на то да ми је то најблискије. Истичем културну мисију Алојза Хочевара, Александра Ђоновића и Данка Поповића.
Има ли шансе за врлине у свету истумбаног система вредности?
И да нема никаквих шанси за рецепцију правих вредности, у овом нашем малом свету, морали бисмо их створити. Дужни смо да целог живота будемо светионици духовним лађама, које лако могу залутати и нестати у вртлогу.
Љубав међу људима, хармонија, доброта, лепота, тежња за знањем и усавршавањем света у којем живимо, никада нису нестајале. Оне постоје у нама. И треба их стално подстицати и потхрањивати. Свет на њима опстаје. Мој роман «И жив и мртав» казује о једном мрачном раздобљу српске и светске историје, о рашчовеченом времену, о страху као есенцијалном људском стању, вапећи за потребом да будемо бољи и испуњени врлинама.