Драгован Лаза Лазаревић

У биртији «Вересија», на крају најдуже варошке улице, зване «женски језик», погнутих глава у шакама, уздишу, стењу, ропћу и богораде пајташи и побратими, помало и конкуренти, Љуба, звани Црепуља и Стева, звани Тигањ.

Келнер Столе, звани Бакшиш, носи им туру и подјебава: -Шта је, бре, бизмисмени, «сиви економисти» - зорт? Што сте обесили носање к'о попишани? Прпа, бато, нема више врдања. Транзиција + приватизација + фискализација = педевеизација, велика зајебанција. Смрсиће вам конце. Нема више дрпања олињале државе.

-Завежи баксузе, не брабоњај. Не мешај државу са овим гуликожама, пас им матер. Јебала их транзиција и фискализација, закукаћемо и за самоуправљањем, Боже опрости, далеко му лепа кућа. Гори су, бре, и од губара што обрсти Баљковицу. Гори су и од Језде, Дафине, санкција, «Сабље» и од сувог трипера у Муловкином куплерају, јетко ће «сломљени» Црепуља. Код њих нема трте-мрте, они само трте.

-Најебасмо, ал' прејебасмо и 'тврди' и 'меки' социјализам, самоуправљање и расподелу према раду, галамџијски национализам, «Милосрдног анђела» и кафански патриотизам, где највеће сероње «изгибоше» за Србију, али за шанком, алу и врану, Содому и Гомору... Понадасмо се, наивно, још да прођу ова ђавоља транзиција и демократија, па да најзад живимо к'о људи и жене (да ли су и жене људи?), кад стиже к'о фурија овај порез на додату вредност, проклети ПДВ, семе му се затрло. Он ће нам забиберити клин чорбу, па ко жив, ко мртав. Шта ти вреди и да преживиш, кад ти следује ПДВ, изјада се и забринути Тигањ.

-Кад 'оћеш да најебеш, гаће ти саме спадају. Нема ти спаса, па да јебеш кукавицу. А, таман се мало осовисмо на ноге, после «турирања» из фабрике, кад добисмо ногу у тур, посред гузице. То нам беше једина отпремнина, вајкао се Црепуља.

-Сећаш се Стеване како смо били изгубљени к'о говно на пртини. Висили смо за овим истим асталом к'о гаће о прошћу, не знајући ни шта ћемо, ни куда ћемо, Бог нас не јебо. Бивши неметалци, ти мешао, а ја пек'о глину у фабрици, динара ни од куд, а жене и деца ишту своје. Да полудиш, да прснеш на ребра. Чини ти се да не умеш ништа друго да радиш и привредиш. Ал' кад те мука натера, ископаш негде у дубини ове блентаве тинтаре да умеш још нешто. Да не мајкаш к'о олињало псето. Дошло ми да се обесим на бандеру на Гагићевом венцу, сећао се Црепуља мука Исусових, транзиционих.

-Сећаш ли се Љупче, к'о да је јуче било, узврати Тигањ и махну Бакшишу да донесе још по једну.

-Искочи нам однекуд, ваљда из дупета, да би могли поново да се латимо нечег што се меси, а да не буде иловача. Она нас и иначе чека на гробљу на Рисовачи да нас ратосиља свих мука. Теби к'о из топа излете - погача с кајмаком и палачинке с пекмезом за туристе, ђаке и варошке докоњаке.

Одмах изабрах палачинке, да будем поштен, дошле ми некако лакши пос'о него лепиње. Ти ме, побратиме, тада мало прејеба, ал' сам сам крив, први сам бир'о и истрч'о к'о ждребе пред руду. Ти додаде да ћеш да месиш погаче с киселом водом са «Талпаре» и филујеш кајмаком од твоје својте из Брезовца.

Кад су кренуле к'о алва, после си се хвалио да су ђаволски укусне што их месиш са киселом водом и додајеш некакав курчев дијамалт, додатак из рецепта твог даљег рођака чувеног пекара Констатиновића, код кога је, између два рата, свако јутро жандар долазио из Београда да тазе лепиње носи у краљевски двор. Знао сам, као и ти, да измишљаш и сереш и да тај дијамалт не постоји.

Ћутао сам, шта ме боли... и моји палачинци су ишли к'о по лоју, иако сам их пржио на свињској масти, а и лагао сам да су намазани пекмезом од шипурака са Пресеке, иако сам га куповао у «Ц маркету».

Наши мали, неугледни, киосци на точковима, с крупним словима написаним фирмама «Црепуља ДОО» и «Тигањ ДОО», у бањској сезони испред «Шарене капије» на улазу у парк, а у вансезони испред школских капија, игралишта «Шумадије» и женског и «најлон» пијаца, вратише нас у живот. Помислих: свако зло има и своје добро. Биће тако и сада, видећеш! За овим асталом смислићемо како да прејебемо и ПДВ, живну мало Тигањ.

-То ме, буразеру, и боли и пече. Што, бре, да и наше скаламерије јебавају фискалним касама и ПДВ-ом. Није ми због пореза, не врдамо од њега. Били смо уредни паушалци и давали Богу - божје, држави - државно, ђаволу - ђавоље, јер мора понекад помало и да се негде «подмаже», тако је, веле, у транзицији. Понекад смо, додуше, што није грех, зајебали порезника Божу Скота.

Нека нас оставе на паушалу, немам ништа против. Ко, бре, да се ака с фискалним касама, када смо и вођења пословних књига, као паушалци, били ослобођени и умели само с мастиљавим плајвазом. Ако морамо, а морамо, купићемо и те јебене фискалне касе, ђаво их однео, иако су скупе к'о ватра. Ко, бре, да се трти с компјутерима, када га се плашимо к'о Нечастивог, к'о онај луди Ћира из Ћаћиног потока што је у Београду беж'о од тролејбуса, лармајући да он не улази у ђавољу справу на струју, расторокао се Црепуља.

-Нек' се носе у три лепе и њихови хардвери и терминали и софтверски програми за ургентну имплементацију и умрежење у централну базу Пореске управе, тај брлог дерикожа. Ништа, бре, не разумем, не могу и нећу да ме зајебавају. Попуцала ми трпила и квит.

Зинуло им дупе и на нас беднике. Шта се па и чудим када ПДВ наплаћују и на хуманитарну помоћ избеглицама и сиротињи. Бусају се како су већ преполовили сиву економију и за трећину више пара утерали у буџет, па им се надиг'о да се и од нас овајде. Где ће им душа, пресело им дабогда.

Чуди ме да, паметњаковићи, нису изумели ПДВ и за вересију. Како да га обрачунамо када ђацима робу дајемо и «на црту» - плаћају деца кад имају. Ево им га на, показа Црепуља лакат невидљивим порезницима.

-Нећу, побратиме, да се акам са софтверима и хардверима, нећу да стрепим и дрхтим к'о избеглица из Крајине. Нећу ни да ми се тресу гаће к'о касапину Лази, званом Хирург (много воли да га тако зову, а не Цревце). Ономад је мученик дрхтао к'о прут и гутао «бенседине» к'о карамеле, док му није стигао син да замени траку на фискалној каси. Не уме веселник, а порезник Скот може да бане кад му се и најмање надаш. Учио га син, показивао, ал' не вреди.

Дудук за технику, к'о и нас двојица.

Молио и кумио оног поткушеног вртигуза из комшијског дућана, ал' она иште 20 евра. »Не тражим ти ону ствар, већ да ми траку промениш», вели њој Хирург, а напичак му враголасто узврати да то не може да се плати парама, ако не пошаље наследника. Он може и за џабе.

А, бакалин Сима, звани Папагуз, данима плаћао оном Ставрином мусавом Циганчету да дежура испред радње - да не наиђе Божа Скот. Ал', Божа не би био Скот да малом није дао више, па Папагуз награис'о начисто. Одр'о га Скот к'о шинтер Станимир баба Загину мачку љубимицу. Зато нећу да се кидам и малтретирам, рипи Црепуља и тресну шаком о астал.

-Стани, бре, Љубо, куд си зап'о к'о прасе у туђу башту и авлију. Нису све лађе потонуле. Сети се како смо културно прејебали, ти Панту Зеленаша, а ја Ђуру Стипсу, од којих позајмисмо нешто пара уз дивљачку камату кад смо кренули у ситан бизнис – да не липшемо од глади. И то смо смислили овде, у «Вересији», смиривао га је Тигањ.

-Док смо разбијали главуџе како да се искобељамо из канџи тих дерикожа, ти се досети да намамиш Зеленаша, знајући да је алав и на ону женску ствар, у твоју спаваћу собу, код твоје, да простиш, још добро очуване и привлачне Станке, кршне Качерке, на коју се Зеленаш поодавно беше намерачио. Изгледало је сулудо, ал' ти се ратосиља беде.

Лакше си упецао незајажљивог парајлију, него што си убедио твоју жену која се стално бранила, понављајући да је она поштена жена, мајка и домаћица, а ти начисто пошашавио. Пристала је тек када је утувила да сте, ако не средите Зеленаша, прднули у чабар.

Намами га Станка већ сутрадан испред «Шарене капије» док јој се трапаво удварао и позва га да дође предвече, све по 'ладу да га не познаду, јер си ти, кобајаги, отишао у Банат за брашно.

Чим је алави бануо с букетом цвећа, кидисао је на твоју згодну, Боже ми опрости, брачну жену, вукући је, док се копрцала, отимала и вриштала, на кревет, испод којег си се притајио са сикирчетом у шакама.

Кад је швалераш раздрешио кравату, машио се шлица и сроз'о панталоне, враг умало не однесе шалу, а ти ђипи испод кревета са све сикирчетом и шчепа насртљивог блудника и парајлију за врат. Распали га онако снеруке по лабрњи.

Дрхтао је к'о нека стрина што петком у варош гузеља из Трудеља, а ти му остави да бира - или ће да опрости дуг или ће да «ради» сикирче и пукне брука.

Он, без праћакања, прихвати прву понуду и шмугну са смакнутим панталонама у ноћ, а теби и Станки свану, ха, ха, ха..., кикотао се Тигањ.

-Ниси ни ти, побратиме, што се каже, левак. Културно си натоциљао Стипсу, овде пред сведоцима у «Вересији». Чим си му затражио лову на зајам, под интерес, и, не трепнувши, пристао на разбојничку камату, обрадовао се, видело се како му се искезише незасита уста и зацаклише похлепне очи, да ће те опељешити к'о 'ајдук Кореја, пре оног рата, богатог трговца Швабића. Од тога је Стипса, поган од човека, и живео и курчио се дебелим буђеларом по вароши. Није ни слутио да ни ти ниси од јуче, да се не бријеш на суво и не закопчаваш на леђима. Чак је наручио и туру, што до тада нико није запамтио, упитавши тек толико када ћеш паре да му вратиш?

Ти обећа баш овим речима: »Када изађу два месеца». То беше у априлу, а он је, ваљда, срачунао да ће паре, дебело оплођене, стићи у јуну и само климну главом, не видевши како си му иза леђа показао истурен средњак поред савијеног кажипрста и домалог прста.

Прођоше два месеца, а ти не береш бригу, јебе ти се за Стипсу. Он се узмувао, врпољи се и врти овде по «Вересији», ал' још ништа не помиње. Мину и лето, замириса јесен. Седимо с вечери у «Вересији» и паламудимо нешто политички. Сви столови крцати.

У неко доба ето ти и Стипсе, па право за наш астал: »Што ти, лажовчино, не враћаш паре кад си обећао? Два месеца прођоше још пре три месеца, а тебе боли ђока за дуг», сиктао је Стипса.

А, ти ћеш, мртав 'ладан, њему: »Немој да вређаш, поштен сам човек, никада никоме ништа нажао нисам учинио, нити сам икога преварио. Што сам рек'о, то сам каз'о, што сам обећ'о, то ћу и учинити».

-Обећ'о си пред пуном кафаном да ћеш вратити позајмицу кад прођу два месеца, бесно ће Стипса.

-Није истина, овде су људи, обећао сам не када прођу, већ кад изађу два Месеца. А, ти блесо гледај у небеса и чим их спазиш дођи – паре те чекају, одјеба га ти мајсторски, к'о да си мене питао.

А, у «Вересији» се проломи грохотан смех и аплауз: »Алал ти вера, било је крајње време да неко натрља носању, насанка и насапуња ту алаву барабу и пувандера».

Стипса најпре пребледе, па позелене и к'о пувањак из гаћа здими у помрчину, а тебе и твоју фамилију обасјаше два Месеца, церекао се Црепуља.

-Ало, бизмисмени, сад сте начисто најебали, берите кожу на шиљак, министар увео награду од 50 евра за цинкарење оних што раде на црно и не плаћају ПДВ, јавили сада на телевизији, продера се Бакшиш иза шанка.

-Није ми жао ни трговаца, јер, брате, радије иду и код зубара, него што издају рачуне, ал' што не иде, не иде. Наша посла. Министар се хвали да телефони већ зврје к'о луди, а акција цинкарења «Један позив мења све» честито још није ни почела, преноси Бакшиш к'о да је ТВ спикер.

-Хвала ти Бакшишу к'о брату рођеном, сад знам, Стево, шта ћемо, поскочи Црепуља, обрадован. «По цео дан ћемо цинкарити сами себе, а 50 евра по 500 евра покриће, ваљда, казне што нам следују за ПДВ - и мирна Бачка».

-Чекај, бре, Љубомире, не срљај. Не можемо сами себе да пријављујемо и тужакамо, у'ватиће нас и казнити двоструко, узврати Тигањ.

-Онда ти цинкари мене, а и ја ти нећу остати дужан, па ћемо да накривимо капе, иако их не носимо ни по мразу, брзо ће Црепуља.

-Бојим се да то неће бити довољно, казне за изврдавање ПДВ су високе, опет ће Тигањ.

-Е, побратиме, онда ћемо да пријављујемо све ове «контроверзне бизнисмене», пардон - лопуже, док их не истресемо из гаћа, а можда ће чак нешто и да нам претекне.

Ми смо поштени доушници, прави НКВД за ПДВ, него шта, пресече Црепуља к'о на пању.

-Бакшиш, дај пиће за целу кафану!