Љ. Стојановић

Задужбинско друштво „Први српски устанак“ у Орашцу је традиционалну сретењску награду за родољубиво песништво „Одзиви Филипу Вишњићу“ ове године доделило песникињи из Београда Злати Коцић.

У образложењу жирија, који су чинили академик Матија Бећковић (председник) и чланови: академик Милосав Тешић, Владимир Јагличић, Драган Лакићевић и аранђеловачки књижњвник др Иван Златковић пише да је Злата Коцић ово престижно песничко признање добила „за топао, префињен и сугестиван лирски израз савременог родољубља, које космичком симболиком и матерњом мелодијом оваплоћује митске, фолклорне и завичајне слике, хватајући ослонац и творећи упориште у духовној и хришћанској народној традицији, по чему је достојна следбеница славног узора песника буне“.

Треба рећи да Задужбинско друштво ову награду додељује 26. пут и да су је до сада добили најзначајнији српски песници, међу којима, на жалост, неки од њих нису више живи. Деведесетих година прошлог века она је лауреатима додељивана готово у тајности у Марићевића јарузи, пред неколицином слободоумних интелектуалаца углавном из Београда и десетине Аранђеловчана и мештана Орашца. Ту традицију уручивања награде у Марићевића јарузи, месту збора Карађорђа и српских првака пред почетак Првог српског устанка, прекинула је ове године корона КОВИД 19. Према речима председника Главног одбора Задужбинског друштва Бранка Златковића, књижевна академија посвећена Злати Коцић и њеној књизи „Сламке Сунчеве“, штампане за ову прилику, као и уручивање награде, биће одржани када услови то дозволе.

-Ова награда је посебна, разликује се од других и, наравно, много ми значи. У једном тренутку сам се упитала да ли могу да одговорим на ту тематику, али врло брзо сам схватила да се она поклапа са свим што ја радим. Из обиља материјала који сам имала доста тога је жртвовано да бих направила овај избор, а када сам боље погледала, постојале су у целини књиге које су могле одговорити на ту тему - изјавила је за «еСтварност» Злата Коцић.

-Генерално сам за традицију у сваком погледу зато што су то корени свега што смо ми и да без тога, шта год радили није добро - ако заборављамо. Ја имам неку филозофију о томе да читаво писање извире, уствари, из једне тачке где се згуснуо плач који прелази у песму. Док не опевамо оно што нас боли не можемо га ни превазићи. То смо ми, то је наш народ и наша традиција која је огромна - укратко је заокружила Злата Коцић свој уметнички кредо.

Рођена је у Жељеву у Источној Србији, школовала се у Сврљигу и Књажевцу, а дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на одсеку за руски језик и књижевност. Била је професор у Другој београдској гимназији, а радила је и у редакцији „Нолита“. Објављује поезију, поетску прозу, драмске поетске текстове, студије о домаћој и иностраној поезији, преводи у оба смера, с руског и на руски језик... добитница је бројних награда, међу којима и Националног признања за допринос српској култури. Њена поезија преведена је на десетине светских језика.