Настављамо објављивање најлепших текстова са друштвених мрежа приказом Милете Урошевића о најпознатијем глумцу и оперском певачу у Србији у другој половини 19. и почетком 20. века – Аранђеловчанину Радовану Раји Павловићу.
Милета Урошевић је рођен 26. маја 1961. године у Аранђеловцу. Завршио је гимназију, потом Природно математички факултет, одсек физика. Интересује га локална историја и фолклористика. Повремено објављује текстове својих истраживања у локалним часописима и на интернету. У припреми за штампу су две књиге Милете Урошевића: „Знаменити Аранђеловчани“ и „Хроника села Вукасовци“. Живи у Аранђеловцу.
Милета Урошевић
Радован - Раја Павловић (6. септембар 1861, Аранђеловац - 23. март 1933, Београд) је преко тридесет година, од краја 19. века до Првог светског рата, певао најразноврсније партије из водвиља, комада с певањем, оперета и првих опера на београдској сцени. После Стевана Дескашева он је, до појаве првих оперских певача после Великог рата, најзначајнији и најбољи српски певач. Без њега се нису могли ни замислити први покушаји увођења оперете и опера на београдској сцени. Поред тога, био је даровит и значајан карактерни глумац. 
Радован Раја Павловић - Аранђеловчанин у ноблес-свету
Павловић је из шестог разреда београдске гимназије побегао у путујућу дружину Светислава Динуловића и у њој први пут ступио на сцену 13. новембра 1880. и ту остао до 10. септембра 1881. године. Затим је прешао код Ђуре Протића. Код Протића је остао свега два месеца, јер се убрзо указала могућност да ступи у Народно позориште у Београду. Већ 15. новембра 1881. постао је привремени члан, а у марту 1882. године, на предлог одборника Јанка Веселиновића, и редовни члан Позоришта у Београду, што се тада тумачило великим успехом.
У међувремену је певао у иностранству - у Берлину, Дрездену, Лајпцигу и Будимпешти. До Првог светског рата, и дуго после рата, играо је и озбиљније драмске, нарочито карактерне улоге, а врло ретко се јављао, већ под бременом година, у певачким партијама.
Павловић је певао снажан тенор великог гласног волумена, баритоналне боје, пријатан и топао. Још 1887. године рецензент др Милан Јовановић - Морски га оцењује повољно истичући његов "јадан и пријатан баритон који се у последњој арији издигао до лепог ефекта".
Изузетно велики певачки успех је имао тумачећи грофа Алмавиву 1898. године, када један рецензент закључује да "и дандањи лепо пева" истичући се и лепотом и јачином гласа који је брзо пленио публику. Његови певачки успеси трају све до Великог рата и као да му глас добија још више у јачини, у тонским преливима, а стално се усавршавао у певачкој техници. За његову певачку и глумачку креацију Алфија у опери "Лепа Јелена" (1906) истицало се у Београду да је представљала велики уметнички доживљај, а "певао је тако лепо,тако мило, заносно и дивно, да га је милина било слушати".
Својим лепим певачким способностима Радован Раја Павловић је чак превазилазио тренутне потребе београдске сцене, која још није имала оперу. Он је "као неким чудом, а за његову несрећу" - писао је рецезент Павле Маринковић - "остао непрестано на београдској позорници, мада му је његов глас могао отворити врата на ма којој европској позорници". 
Радован Раја Павловић - суверено владао даскама које живот значе
Зато што је Павловић био заиста неуморни тумач и великог и најразноврснијег репертоара, Милан Грол је с правом истицао да су му и значајне певачке улоге "остале везане за његово име" баш захваљујући његовом дивном оперском баритону. "Својим топлим баритоном" - закључује Грол - "и дикцијом с кристалним самогласницима и чистим нагласком Шумадинца испод Букуље, Раја Павловић је начинио народну мелодију популарном у своје доба. Према његовим, увек веродостојним, интерпретацијама проверавали су мелодијске верзије народних мотива познати композитори Даворин Јенко, Стеван Мокрањац и Јосиф Маринковић.
Раја Павловић се, што је више залазио у године, с љубављу, великим трудом и даром посвећивао тумачењу најчешће карактерних драмских улога показујући леп стваралачки смисао за реалистичну и студиозну карактеризацију ликова, нарочито за истицање типичног и локалног у евокацији српског света. Павловић је био, несумњиво, добар глумац и одличан певач.