„МОЈА КОЛОНИЈА“ у рукама читалаца

: Култура; 16 август 2026

ДТ
Пре неколико дана Радован Б. Милић, који живи и ради у Словенији, преузео у аранђеловачкој штампарији „Фокус“ примерке своје књиге „МОЈА КОЛОНИЈА“.

Промоција књиге „МОЈА КОЛОНИЈА“ биће у Аранђеловцу почетком јесени, а већ сад сви заинтересовани могу да купе књигу од аутора Радована Б. Милића, чији бројеви телефона су: + 381 64 564 0 973 (Србија) и + 386 69 693 552 (Словенија).

На 332 стране Радован Б. Милић је, по први пут у историји Аранђеловца, описао настанак Колоније, радничког насеља „Шамота“ и „Индустрије електропорцелана“ и представио годинама сакупљану документарну грађу, записе и фотографије о 98 породица које су се међу првима настаниле у зградама на „Феповој“ и „Шамотовој“ колонији почетком 50-их година прошлог века.

Колонијашима је аутор написао оригиналну посвету:

Поета по вокацији, аутор Радован Б. Милић није одолео и да, испод наслова „Песма о Колонији“ срочи и ове стихове:

Када је аутор ове прве књиге о становницима аранђеловачке Колоније прочитао пројекат Дејана Миланова, такође стасалог на Колонији, пожелео је да Дејаново виђење о Колонији као блиставој туристичкој дестанацији постане и својеврсна визија и мисија „МОЈЕ КОЛОНИЈЕ“:

„Рецензија/предговор“ Диане Малакиеве, пореклом из Бугарске, која живи и ради у Порторожу у Словенији, чији рад и јавно деловање су усмерени према визуелним уметностима, дизајну и рукотворинама, представља својеврсну визуализацију Милићеве „МОЈЕ КОЛОНИЈЕ“ напомињући како „у композиционом смислу, дело је грађено као путовање кроз генерације, од оснивача Колоније до њихових потомака и повратника из емиграције, при чему свако поглавље носи тон искуства, промишљања и сведочења... Оваква дела данас представљају реткост: спајају историјску веродостојност са књижевном лепотом и, што је најважније, враћају достојанство „малим људима“ који су заправо носиоци највећих прича... „МОЈА КОЛОНИЈА“ је својеврсни еп о малом човеку, о онима који су, градећи зидове и улице, уствари градили смисао“.

Ево и интегралног текста рецензије/предговора:

Кратка реченица из ове „Рецензије/предговора“ (која следи после назнаке да Радован Б. Милић успешно избегава у „МОЈОЈ КОЛОНИЈИ“ две замке: патетику и сувопарност): „Његова реч има тежину искуства, али и лакоћу уметничког додира“ као да најављује Лакијев (ауторов) драмски заплет у причи „Моја колонија“ (од 11 – 67. стране). Уз примерене асоцијације и метафоре описане су дилеме и мисаони и физички ломови Колонијаша, корифеја слободе и подвижника у потрази за бољим животом.

Изводи из ове приче – ПРВИ (стр. 36-37): „Временом су становници Колоније постајали све сличнији великој фамилији, али су истовремено тонули у празнину парола којима је био облепљен фабрички круг: - Човек је наше највеће богатство! –Нема одмора док траје обнова! За раднике са Колоније – ударнике који су само јуче, на почетним радовима изградње фабрике шамота, прекопавали и утабали двадесет хиљада кубика земље – те пароле су имале смисла. Оног јуна 1947. године, када је градња званично почела, знали су да ископају и по сто педесет кубика за свега четири сата рада.“ ДРУГИ (стр. 49): „Док су неки већ завршавали спортске каријере на фудбалским теренима немачког „Солингена“ или блистали у ужичкој „Слободи“, француском „Рену“, „Партизану“ и „Црвеној звезди“ други су низали бодове у лигама, освајали боксерске и олимпијске медаље, а неке од девојака су постајале хероине југословенског филмског неба. Млађи су, пак, завршавали факултете Политичких наука, Рударско-геолошки, Криминалистичко-полицијски, докторирали на спорту, постајали магистри, новинари, инспектори, астролози, тренери. Сви на свој начин, трудили су се да остану слободни.“ ТРЕЋИ (стр. 59): „И тако су, без речи, гледали како се све пљачка, пропада и развлачи без ичије одговорности. Знали су, и било им је јасно, да су управо они који су најмање смели, директори „Шамота“ и шамотских погона – предњачили у развлачењу онога што су затекли по доласку у Аранђеловац. Ти људи су мислили да су Богом дати, да је све њихово, и да смеју неовлашћено, али организовано, извлачити из фабричког круга све што има вредност, пре него што би ико од радника приметио данешто недостаје.“ ЧЕТВРТИ (стр. 65): „Остала је само прича о ономе што је било, као што остаје и музика, што подсећа на све изгубљено. На пијане ноћи, на Букуљи, у Качари, уз вино и ватру камина, када су наручивали „Зајди, зајди“ и „Памтим још“. ПЕТИ (стр. 281): „Баш у то време чим дође у Београд неки државник, ја морам одмах у Јуцину кућу, како смо звали затвор. Око мене на све стране врзмају се разноразни шпијуни и шпијунчићи. Један ми је то после и признао: „Шта ћу, морао сам... имам ситну децу!“ Други не признају, раде свој посао. Трећи, као Бранко Милић, мој комшија на Колонији, снеђе се и маштовито исценира тучу између моје деце и његовог сина и после се оправда пред Удбом: „Шта могу, потукла се деца, посвађали смо се, па ви нађите другог ко ће да га прати!“ (ово је препис из листа „Стварност“, број 5, јун-јул 1991. године, текст „Тужна слобода“ о ибеовцу Драгославу Ђурђевићу из Аранђеловца).

Само овај пети цитат и слојевити „Лакијеви“ описи у причи „Моја Колонија“ завређују посебан роман, који би представљао једно од знаменитијих прозних дела у нашем крају.

Аранђеловчанима, посебно бившим Колонијашима, биће најзанимљивији документарни подаци о породицама које су отпочеле колонијашки живот. Ево и неколико породичних биографија:

На завршним странама књиге „МОЈА КОЛОНИЈА“ налази се и садржај књиге, са импресумом (Аранђеловчани су дали важан допринос – Тијана Шукић, техничко уређење и дизајн корица и Штампарија „Фокус“), али и завршна порука аутора: „Ја сам своје урадио: сакупио сам сећања и претворио их у трајност. На младима је даље да наставе. Нека Вам књига буде почетак, позив и подстрек, јер Колонија није место, Колонија је људска прича. И док год се сећања преносе Колонија ће да живи.“

На задњој корици књиге „МОЈА КОЛОНИЈА“ уз фотографију аутора објављен је краћи биографски запис „О аутору“:

Како бисте, драги читаоци, имали потпунију информацију о досадашњем стваралачком опусу Радована Б. Милића, предлажемо Вам да и ово прочитате:

Радован Милић (Аранђеловац, 15. фебруар 1955) савремени је српски писац, песник, публициста и истраживач архивске грађе.

Крајем седамдесетих година одлази у иностранство где живи и ради у више европских земаља. Године 2000. трајно се настањује у Словенију, где наставља живот и стваралаштво до данашњих дана. Оснива Српско - словеначко културно хуманитарно друштво „Сретење - Srečanje“, и активно ради на очувању српског културног идентитета, језика и културе у дијаспори.

Током НАТО агресије 1999 године био је добровољац у одбрани отаџбине као припадник 125. Моторизоване бригаде. Посебно се истиче његов истраживачки рад у аустријским архивима, где је пронашао значајну асрхивску грађу последњем српском деспоту Павлу Бакићу и друге документе важне за српску историју и културно наслеђе. Аутор је више прозних и песничких дела. Редовни је члан Удружења Књижевника Србије, и уредник двојезичног електронског часописа Tragovi-Sledi.

Добитник је „Двадесетшестојулске“ награде града Аранђеловца (2023) за допринос културном и јавном животу, као и више признања за књижевни, културни и хуманитарни рад у Србији и дијаспори.

Носилац је звања „Српски витез“, додељеног од Стручног савета „Српске круне“; Интернационално признање за књигу године у дијаспори; Интернационалног признања Академије „Иво Андрић“ из Београда; Уписан је у биографски лексикон значајних личности Цељско-засавске регије (Словенија). Добитник је Златне значке Културно просветне заједнице Србије за књижевно стваралаштво; Добитник звања „Витез реда Павла Бакића за допринос открића архивске грађе“ – Удружења „Павле Бакић“ из Аранђеловца.

Иако је велики део живота провео у иностранству, никада није заборавио родну Шумадију и Аранђеловац, што сведоче бројни хуманитарни и културни пројекти које је покренуо у свом крају.

Данас живи као пензионер, и како сам каже: „У мојем животу је било лепих, тужних, али и опасних дана. Уосталом, и то је живот, зар не?“