еС
Поводом стоте годишњице постојања и рада аранђеловачке Гимназије објављујемо критички интониран говор професора српског језика Рашка Јовановића са свечаности обележавања 70. годишњице Гимназије 1990. године.
У првом броју часописа „Стварност“, од 29. децембра 1990. године, објавили смо и текст с наднасловом „Поводом значајног јубилеја гимназије“ и насловом „GAUDEAMUS IGITUR“,
У поднаслову смо написали: „Знаменити јубилеј, 70-годишњица постојања Гимназије у Аранђеловцу додуше са деценијским мањком који је испунила „шуварица“, окупио је ове јесени бивше ђаке свих генерација да се са радошћу сретну и сетом присете и оних, којих нема. Крупан разлог да се још једном вратимо и проговоримо још неку о годишњици. Након понора усмереног образовања поново се усправља Гимназија да штити част темељног образовања, да враи место књизи, да изнедри нове генерације целовитих личности и обнови поштовање знања, ерудитизма. Инспиратор и организатор, домаћин овог без сумње културног догађаја изузетне вредности био је Милан Швабић, председник општине. Испоштован је ред – окупљање у згради, одавање поште преминулима, свечани пријем и вечера као завршни чин једнодневних реминисценција.
Часопис "Стварност", број 1, од 29. децембра 1990. године, страна 10.
Ево и остатка текста који смо објавили у часопису „Стварност“ пре тридесет година: „Ни дрвета без гране, ни човека без мане, ни аранђеловачке Гимназије без проф. Рашка Јовановића, апостола писане и изговорене речи. „Плетисанку“ речи стрпљиво је нанизао не старачки уморно, већ жива, немирна духа, бритко, жубориле су реченице као кристали готово исто као у младости када се бавио поезијом. Из говора проф. Јовановића на свечаном часу доносимо делове:
"Како нисам без животног и школско-педагошког искуства, одлучио сам да говорим као полазник прве генерације ове свих нас, ваше и моје, Гимназије, прве школе такве врсте не само у нашем месту него и у овом подручју Шумадије. Само су велики градови овог дела Србије имали такве школе, Београд, Крагујевац, Ваљево. Због удаљености тих места настала је и наметнула се потреба да се и овде у Аранђеловцу отвори Гимназија. О свему овом, темељно и разборито, зналачки, пише уважени први вршилац дужности директора Гимназије у Аранђеловцу, затим вишегодишњи директор Милован Ристић у првој Монографији наше школе под именом „Гимназија у Аранђеловцу – постанак и развој једне средње школе у Шумадији“ 1925. године.
Школа је службено отворена Указом са највишег места као Државна четвороразредна нижа средња школа и почела са радом октобра 1920. године.
... Не могу да не напоменем да последњих десет година ова школа, као и све гимназије у Србији, није била гимназија. Зато сматрам да Гимназија у Аранђеловцу овим чином слави 60 година свог постојања, односно живота. Мислим да тако не сматрам само ја, као гимназијалац из прве генерације. О томе шта је било за десет последњих година ове наше лепе школе, која се зове Гимназија, нека кажу фактори, који су до тога довели или тако хтели (аплауз).
Нека ми је допуштено, у вези са тим питањем, узгредно да кажем, да нам је свима, посебно школским људима, познато да је „усмерењаштво“ оцењено двема оценама – да је Гимназија била елитна школа и друга оцена да је усмерена школа апсурд (аплауз). Победила је, после десет година ова друга оцена и на радост приајтеља школе и младог нараштаја, враћа се у живот стара добра Гимназија. А ускоро, пошто је била одсељена из своје зграде, биће враћена и у своју зграду (аплауз).
Из свега овог произилазе стални напори и тежње у васпитном деловању школе на развијању осећања и искреног братства и јединства не само међу нашим народима, него и за развијањем хуманих осећања према свим носиоцима прогресивне мисли као једине вредности на којој се подижу и израстају младе генерације.“
Ко да опише сусрет генерација? Пожелимо да нове генерације с радошћу спознају оно чега се бивше са носталгијом сећају. Проф. Рашко рече: „Данас ћемо бити млађи за онолико времена, колико нас раздваја од догађаја за које смо овде везани.“
Vivat academia!
Vivat profesores!
У стотој годишњици постојања и рада Гимназије у Аранђеловцу - живећи у ковид-времену деструкције и разореног система вредности који као гангрена разара цело друштво, па и образовање које нити је имуно на све то нити је пронашло вакцину за прижељкивани друштвени обрт – бићемо најрадоснији деси ли се неки говор савременика у складу са духом говора за сва времена професора Рашка Јовановића од пре три деценије.