Драгован Лаза Лазаревић
Поткрај мразне, снеговите зиме југовина је напрасно поранила и на јаде намамила казанџију Богољуба Бобу Циганина, званог Шандор. Ђаво му није дао мира - дојадио му дубок снег који завеја још око Светог Луке.
Чим је снег окопнио и у поток Буковачу и речицу Мисачу "побегао", Боба, раздрљен, истрча испред Радуловића трла где је зимовао, рашири руке и ноздрве и загледа се најпре у Космај, а потом у Венчац и Букуљу. -Осећам дах слинавог пролећа, живну Цииганин чергар и командова: "Покрет!"
Шандор, жена му Милева, због честих рађања и посног живота, прерано остарила - без струка и кука - и деца, све једно другом до ушију, покупише рите и дрангулије и напустише рабатну Радуловића кошару кроз коју дуваше промаја к'о кроз Овчрско-кабларску клисуру.
Боба чергар, вечити путник, кога место није држало, проведе зиму к'о на жеравици и пун пундраваца, нестрпљиво чекајући да одјугови.
У расклиматаним таљигама, испод чијих арњева је вирио буљук мусавих рашчупаних дечјих главица, а најмлађи љубимац Родољуб, звани Роде, из очевог крила, Шандор, певушећи:"Ромови су к'о громови", стиже на пропланак крај Стублине где је годинама "камповао". На Стублини су сељаци лети појили стоку, а ту је и парњача рудничког воза са Хуговог мајдана у Орашцу застајала да се "напије" воде.
Шандор испреже кљусе Звездана, рагу зимус претворену у кост и кожу, пљесну га по спарушеним сапима и привеза за врбу у Даниловића чаиру. Испред камене ћуприје, преко које се испружила рудничка пруга, на ушћу Буковаче у Мисачу, Шандор, лакоћом искусног мајстора, за тили час разапе чергу.
Волео је тај врбак, скровит и лети у дебелој 'ладовини, где су деца на ушћу корпама, виљушкама и рукама ловила кленове, кркуше и мрене, а Милева их пржила на тигању црном к'о ђон. Ту му је Милева, кад му глава од лоше сељачке ракије нарасте к'о бакрач, 'ладила теме, захватајући воду тигањем.
Иза пруге су се простирале богате сеоске баште и кукурузишта, а обале обрасле врбовином и кленовином, добродошлим за Милевине мајсторије - варјаче, вретена, кутлаче, преслице, оклагије...
Милева већ беше распалила ватру, у жар запретала неољуштен кромпир, заостао у Јоковића башти, и приставила бакрач "клин" чорбе. У врелу воду ће, ако се нађе, убацити шаку пужева или цркнуту кокошку.
Осетивши се, после хладне зиме, поново слободан к'о 'тица у оближњем Општинском забрану, Шандор замота дуван у парче новине, припали га кресивом и трудом и лати се калајисања и крпљења казана, бакрача, лонаца, шерпи, корита. Дан беше пријатан за то доба године, а Боба, понесен послом, запева: "Циганска је туга преголема, ветар дуну, а капута нема!"
Као да је и тим склепаним песмуљком призвао ђавола. -Ђаво не оре и не копа, већ само гледа како да зајебе убогог Циганина чергара - вајкао се доцније Шандор.
Те ноћи, негде пред зору, наду се луди ветар кошава, звана и циганска несрећа, јер Цигани се највише боје ветра да им не однесе чергу и, онако изгладнелим и бедно одевеним, не донесе болештину - јевтику. Глади се Цигани не плаше. Од ње страхују богати. Сиромашни су на њу свикли.
Распојасана ветрина отисну се негде испод Космаја и, провлачећи се кроз удолине и носећи стогове сена, нагрну поред Стублине ка Букуљи. Бесно фијучући, одби се већ од Пресеке и ето је поново код Бобе.
-Зар немаш други пут од овога, проклета ветрино? Што си се наврз'о на моју сиротињу, пас ти јебо матер! Што си се ускопистио да нас Цигани отераш са овај свет - псује Шандор, јурећи за чергом коју кошава "разапе" преко ћуприје.
-Кад би барем наишао машиновођа Пурцо да ми избаци грумен угља или макар огреје парњачом - размишљао је озебли Боба. Али, несрећа никад не долази сама. Прошле јесени рудник је закатанчен. Није, веле, рентабилан. Нафта је боља и јевтинија. -Пишам им се у нафту и рентабилност. Када ће нама, чергарима, бити једном рентабилно и топло ? - гунђао је и зановетао Шандор.
Олујна устока, 'ладна к'о змија, завија к'о чопор бесних керова, пробија до костију и леди крв у жилама. Прозебли Звездан рже, пас Рундов цвили, матори јарац Стојко ћосави и коза Белка мекећу, а промрзли Циганчићи, склупчани под похабаним губером, пиште. Најгласнији је Роде.
-Куш, мајку вам циганску! - немоћно им прети Боба, узалуд се борећи с ветром баксузом и несташном чергом коју никако да разапне на врбовом кољу. -Ко ме доведе поново у пусти ветровити Стојник, пуст остао! Дабогда га кошава одувала! - клео је Шандор.
Скочањена Циганка узалуд покушава да ужагне ватру, богоради о злехудој циганској судбини и проклиње дан када је срела скитницу и јебиветра Бобу. Гласно и масно псујући, скидала му је све свеце с небеса.
А, волела је некада тог, сада прерано остарелог, испијеног пијанца и згубидана, који је, када се давно први пут сретоше у Пружатовцу, на њу трептао к'о угарак црним очима, к'о сврака на југовину. Много су бедних, али и лепих дана провели лутајући, а нарочито ноћи под чергом, волећи се све у шесн'ес'. Кукавно су живели, али слободни, по вољи божјој. Прозебла је, намах, све заборавила, грдећи Бобу на пасја кола.
-Умукни Милево, сунце ти калајисано! - претио јој је мајстор за калаисање. Док је, награисао, кобајаги грди, Шандор потајно одобрава жени. -У праву је ова моја џафтара, смрзнућемо се к'о пацови. Ђаволски је у праву гатара, иако јој је језик дужи од памети. Када смо се узели била је жива ватра и на послу и у поњавама, а моји Циганину су говорили: "Уста има, језик нема!"
-Касније јој се развезао, па ме је кљуцала к'о детлић дупљу у јасену. А, која би па друга са мном, овако бедним и пропалим лелемудом, издржала? Шта хоћу више, изродила ми шесторо деце, тешио се Шандор.
-Плодна ти је Милева, Шандоре, к'о Војводина - зајебавао ме "комшија" Ћубик, ал' јој је, брате, језичина погана и оштра к'о бријач - присећао се Боба и лепих дана у свом убогом животу. Натежући се с чергом и махнитим ветром, гологлав, лако одевен у летње изанђале рите - искрпљене и измашћене панталоне и исфлекан пуловер - које му пролетос поклони стари професор Лазаревић, Шандор дрхти к'о лист на јасики. Личио је на страшило у конопљама, а некада је умео и да се кицоши и упицани.
-Добра је душа тај матори професор, али је помало уврнут. Зна да вилозофира и булазни. Говорио је, сећам се, да није ветра, пауци би небо премрежили. Јес' и то ме заболе! Барем не би' цвокотао, а черга би ми била мирна и на месту - мотало се Боби по глави док му ветар и мисли не растера.
Ледена кошава наврзла се на Шандора и његову сиротињу к'о зубна болест. Шкљоцају му крезубе вилице, руке му се удрвениле, модар је к'о чивит. Тресе се немоћан к'о исељеник са Косова.
-Нек' ми јебе матер ко ме види и у јулу у 'ладовини - надвикивао се промрзли чергар Шандор с бесном кошавом тронедељницом.