Драгован Лаза Лазаревић
У бакалници на ћошку Карађорђеве и дугачке главне аранђеловачке улице, зване женски језик, зајапурен ћелавко редовно је љуштио вињаке - унучиће и псовао даску.

Ретко је ко знао његово право име, а нико зашто је псовао даску. Можда због ракије дасковаче која води у лудило. -Зато што му фали даска у глави - подјебавао га је Тома Шуца из суседне обућарске радње у монтажној кућици, најпопуларнијој у Аранђеловцу.

Тома Шуца је био врхунски мајстор и још већи козер, чиме је подједнако мамио муштерије. Често би скокнуо до бакалнице на ћошку, да тргне „понеку с’ ногу“. Редовно је затицао зајапуреног, који је псовао даску, браћу Моравце – Жику и Раку, кривог Миливоја, клемпавог Спасоја, Ранка буљавог и друге пијанце из Сеничана изнад уске пруге и Колоније код фабрика „Шамота“ и „Електропорцелана“.

Пило се, аброношило, често и запевало у бифеу код стадиона Шумадије, понајвише „Код Ликинца“, испод дугачке виле „Здравље“, изнад које је пурњао воз „ћира“ за Лајковац и Ваљево. Ресторан хотела «Шумадија», у парку преко пута, «Зеленгора» и «Аркаде» за њих су били превише отмени и – скупи.

Главни у том мокром друштву био је ћелави псовач даске, бекрија над бекријама, вишегодишњи победник такмичења пијанаца на Светли понедељак у кафани «Устанак». Победника је поражени возио зидарским колицима кроз целу варош на киселој води, уз прангијање и пратњу црнпурастих музиканата из Јелинца.

Дозлогрдило губитнику Шуци да га вози дуж целог «женског језика», уз «уједање», добацивање, исмевање с тротоара, па победнику понуди да се опкладе да Шуцина нога никада више неће крочити у кафану.

Већ сутрадан се малиганско друштво окупило у Ликинчевој кафани, окренули већ трећу туру без Шуце.

У неко доба појави се Шуца испред биртије и на врху басамака изненада вешто направи стој и - на рукама ушета међу мокру браћу.