Д. Тодоровић
Почев од данас на нашем порталу објављиваћемо и најлепше текстове са друштвених мрежа, према избору редакције „еСтварност“. Аутор првог текста је Крагујевчанин Милан Весковић.
Ево како је на наш позив реаговао Милан Весковић: „Драги мој друже и пријатељу, као велики комплимент доживљавам твој позив да за твој портал пошаљем неку своју причу - текст. Те приче су спонтан израз мојих искрених, тренутних, осећања, која у неком тренутку инспирације пренесем на фејсбук, коментаришући неки тренутак садашњице или то буде присећање на неке лепе или ружне тренутке из ближе или даље прошлости. Тако је настао и овај текст, јер сам сасвим случајно наишао на Јутјубу на песму «Прољеће је отпочело с кишом». Све ме у трену бацило у бедак, вратило у 1974. годину, у мој седми разред и на те прве, младалачке емоције».
Милан Весковић је рођен 1961. у Пожаревцу. Од 1966. живи у Крагујевцу, где је завршио основну и средњу техничку школу, а студирао је машинство. Радио је као конструктор алата у фабрици „Застава аутомобили“, а онда га живот одвео ка маркетингу, организацији, продаји, едукацији, концертима, сајмовима, култури, спорту...
Радио је као помоћник директора за угоститељство у Студентском центру „Крагујевац“, управљао рестораном у ЈАТ-овим апартманима и одмаралиштем у Рафаиловићима у Црној Гори. Обављао је и послове директора маркетинга Радио- телевизије Крагујевац, затим директор маркетинга Одбојкашког клуба „Раднички“ (навијачи памте утакмице Супер лиге и лиге шампиона Европе). Организовао је концерте најпознатијих звезда поп и рок-музике некадашње Југославије, а и позоришне представе.
Весковић је организовао и стотину семинара о менаџменту, коаутор је књиге «МГМ» о менаџменту, две године био менаџер Жељка Гајића, двоструког професионалног првака света у кик-боксу, а и сам је две године тренирао карате и 15 година одбојку. Играо је у другој лиги СФР Југославије и би олимпијски кандидат за игре у Москви. Две године је учио да свира виолину у музичкој школи, а сам је савладао све мајсторије на бубњевима, па је био поуздана ритам-подршка свим познатим певачима. Како нам и сам написа – за његових 59 година – доста.
Ево и текста Милана Весковића, који на фејсбуку и даље прикупља лајкове свих нас који се радо сећамо лепих успомена:
«ПРОЉЕЋЕ ЈЕ ОТПОЧЕЛО С КИШОМ»
Ја... седми разред...
Мушкарац се помаља у мени и покушава да дешифрује шта се то дешава, када ми се свиди нека девојчица, када волим да је сваки дан по сто пута видим, када сам одушевљен њеним очима, њеним осмехом... када се изгубим ако се мени обрати и када сам бескрајно тужан када се часови заврше и морамо кући.
Нема мобилних, нема вибера, нема инстаграма, нема мејлова... нема муко моја, ничега да помогне.
Само један, једини фиксни телефон, који не бих смео да окренем ни у смртном случају, јер ће се сигурно јавити њен отац и својим милозвучним гласом ме отерати у три лепе материне.
И тако, борећи се са одрастањем, полако схваташ све те промене у себи и како препознати која ми се свиђа и зашто и како наћи начин да јој приђеш и то кажеш, а да се не срушиш ту испред ње, јер се ноге обично тресу као да пуном брзином возиш бициклу по калдрми... јакна одскаче од откуцаја срца, а глас се изгубио, као да ми је неко стегао „крагну“, или почињем из треће октаве, а и онако већ мутирам, па би то више личило на хијене...
И ето радости и муке истовремено... и прве патње и разочарања.
Моја основна школа „Светозар Марковић“ била је те године домаћин сусрета школа које су носиле назив «Светозар Марковић», који су трајали неколико дана и ђаци су се такмичили у разним спортовима, разним вештинама и знању из школских предмета. То је тада било ствар престижа, доказивања и потврда вредности, а не као данас... овај полусвет. Ђаци из других градова су били смештени по кућама, код нас домаћина... негде један, негде по двоје или троје, у зависности од могућности.
Ја сам већ тада, због честог боравка тамо, имао пријатеља из Краљева, тада веома перспективног клинца из кошарке, Жикицу Јаћовића, који је такође био ђак школе „Светозар Марковић“, али у Краљеву и било је логично да се са њим дружим и за време ових сусрета. Ја тек почео да тренирам одбојку. И ту почиње циркус...
Жикица леп к’о лутка... клинке да га растргну, а наравно све преко мене. И не би ту било проблема да га ја „удомим“, већ се проблем појављује што се он не одваја од своје две прелепе другарице из Краљева.
Нећу помињати имена... знам само да сам се на једну од њих, примио к’о саучешће и да нисам знао где ударам, час лево, час у рикверц.
Али... држим се ја... не дам се. Као... није ми ништа.
Ја ’ладан к’о Пол Њумен. Глумим два дана, али стиже гиљотина.
Неки паметњаковић смислио заједничку игранку (за вас млађе, то је оно ... као... значи... кад му га дамо по мјузи и по денсу... значи... кул братеее...) за све учеснике сусрета.
То је значило да ће и поменута девојчица да буде ту.
Ииииии... држао сам се ја, некако... у ствари, као да сам лебдео по сали. И све је било супер.
А... онда... једног тренутка почиње предивна песма, коју сам запамтио за читав живот „Прољеће је отпочело с кишом“ и предивни глас Ксеније Еркер испунио је салу за приредбе моје школе. И опет се неки „паметњаковић“ сети да преко разгласа каже: „А, сада... девојчице бирају!!!“ Е, будале, мајке ми.
И... онда... ето ње... лепа као анђео, гази преко сале као старији водник прве класе, сигурна у себе (била је и старија годину дана). И право испред мене, да ме пита да плешем са њом. И пружи ми руку...
Ееееее, ту сам се сјеб’о к’о граорка...
Ја више нисам био у сали... ма, шта у сали... нисам био ни у Крагујевцу. Немам ја појма шта се дешавало тих неколико минута. Нит сам ја чуо Ксенију Еркер, нит’ сам чуо партнерку у плесу. Нити себе. У ствари... нисмо ни причали.
Она је мени ставила руке око врата... ја њој на бокове. Наравно, држали смо дистанцу... без (данашњих, због короне) маски. Ја се удрвенио, к’о да ме промаја ударила. И гегам се незграпно, к’о незашрафљени робот. Она гледа у разредну... ја гледам у клавир... И видело се... баш сам оставио утисак. Да све буде још горе, заврши се песма и онај „паметњаковић“ огласи крај игранке. Пољубац за крај. У образ, наравно. Нисам се умивао месец дана.
Пааа, јеси ли нормалан, какав бре крај.... ууу, мени се осладило, тек сам се разиграо и разгибао као Нурејев, хааа... видела би она који сам ја баја и денсер...
Ујутру ми је само пружила руку пре уласка у бус. Стотине другара и пријатеља, заједно са својим наставницима се испраћало и поздрављало. Одлазе аутобуси и остају нека прелепа сећања за читав живот.
Ја стојим на тротоару испред општине, к’о попишан... она седи у бусу и гледамо се. И мени и њој су очи биле пуне суза. Креће и одлази бус и као да ми је куком закачио и чупа душу.
Тада сам први пут спознао осећај кајања. Ех, што нисам био мало храбрији.
Видели смо се још само један пут, после три-четири године. Она још лепша, уствари прелепа девојка.... али са момком.
Но... остала је ова предивна песма и сећање на једно дивно време, у којем сам имао срећу да живим.»
https://www.youtube.com/watch?v=_-xVSXKiKWE
(Извор: YouTube, преузето 13. децембра 2020. године)