Драгован Лазаревић Лаза
Глуво доба беше поодавно превалило кад пун Месец искочи иза Кошутице.

С упаљеним фењером, очеша се о Космај и заплови преко Саревца, Липара, ливада крај Милатовице, Разбојишта и Општинског забрана ка Јасику који се таласао од дозрелог жита. На благом поветарцу крупно класје се мрешкало и шумило к'о "мутно Дунаво". "Родило је да и земљи није лако", задовољно су мрмљали сељаци.

Ноћ пуног месеца беше к'о дан. Хорови зрикаваца у житу и жаба крекетуша у Кошарни и Изворцу надвикиваше се. У пољу су пућпурикале препелице. Сељаци су их звали прдавци и, онако неопрезне, секли косама. У Гајевима се огласи ћук, у Лазаревића крају пас. Залаја на Месец.

У даљини су шкрипала рабаџијска кола. Одмах после поноћи, рабаџије браћа Меовци кретали су на удаљени Жути оглавак за камен туцаник из тамошњег мајдана. Кулучари су насипали стари Крагујевачки друм.

-Није ваљда већ свануће, а ужад нисмо спремили. Нисам чуо ни писак парњаче првог јутарњег воза, званог зорњак, помисли Митар, пренувши се из сна, испод крошњи маторог дуда и трешње црнице, усред до пола покошеног жита.

Цео минули дан је, на летњој припеци, косио зрелу "румку". Био је млад, здрав и "луд", па му се чинило да једним откосом може да обујми свих шест хектара пшенице. Помало се и наджњевао с кршном му женом Даницом која је за њим налагала снопље.

Посао жетелачки је одмицао, али се Митар и здраво уморио. Заспао је к'о заклан. Жетеоци су синоћ отишли кући на починак, а он и Даница осташе да зором исплету ужад од власи пшенице за везивање снопова.

Кад боље погледа колико је Месец одскочио, смири се, јер отприлике беше негде око три сата. Крај њега је сном праведника спавала раскошна млада Даница. Црна коса јој се просула по очима црним ко трњине. Дугачка плетеница досезала јој је до замамних бокова ("Сапи су јој к'о у ждребице", уздисали су похотни сељаци). Испод полуоткопчане везене блузе надимале су јој се набрекле груди, а испод нехајно задигнутих скута разблудно се беласало бедро.

Кршног Митра, природно колмоване косе, крупних кестењастих очију и орловског носа, који је са земље снопове жита, не пропињући се, убацивао у дреш Јовице Павловића, подиђоше жмарци.

-Боже, шта си себи оставио, кад си мени оваку лепоту подарио? размишљао је блажено.

-Овакве жене лепотице нема у пола Шумадије, а са њом ми, Богу хвала, све крете како ваља. Жито је родило к'о никад, за који дан ће и велика моба на гумну. Магазе ће бити пуне, а и воћњаци и виноград се ломе од рода. Биће вина и ракије на акове. И војске сам се, пре три месеца, курталисао, а Даница ме је сачекала. Чим сам стиг'о, одмах сам је укр’о од оца, био је задовољан Митар. Имао је и рашта, а за боље није ни знао.

На месечини к'о дан присети се када је Даницу из прикрајка први пут угледао како босонога, полузадигнуте циговане цицане сукње, у виру на Буковачи кисели младе конопље. Нешто га је снажно проболо испод леве сисе. Једва је остао на ногама, а та ватра не угасну ни до дана данашњег. Чак се и распламсала.

Тек идућег пролећа узабрао јој је прве висибабе испод закрпе снега, заосталог у Савића лугу. Сваке вечери прикрадао се на виђење, мрзећи месечину да их не ода. Били су љубоморни и на Месец. Све им беше потаман онако младим, лепим и заљубљеним. Били су довољни једно другом.

Кад га позваше да служи кадар, пре него што се заветовала да ће га сачекати, Даница га, као узгред, благо прекори да неће чекати жењеног ђувегију. Ђаволасто се шалила на Митров рачун, јер су га стварно подметнули уместо младожење, комшије Аћима. Био је леп и из домаћинске куће, а Аћим сирома' и, на несрећу, глават, носат и клемпав. Уши му беху ко две лепиње ("Око пања два лопара", спрдале су се удаваче), а нос к'о кључ од апсане. На ђавола, био је и кратконог и кривоног. К'о да је јахао буре.

Не би ли сиротог Аћима некако оженили, пре него што су Љубинка и њени дошли да му "гледају кућу", од Аћимовог стрица дотераше овце и помешаше их с неколико његових у тору, а од Митра коње, волове, фијакер и чезе. Мало им то беше, него и гиздавог, збуњеног Митра, уместо Аћима, потурише. Наивна Аћимова стрина Роса упропасти ствар, изланувши се пред гостима: "Видите пријатељи, ми смо вам к'о једна кућа. Чак су нам и овце заједно, а и наш Аћим ће се сутра окуражити и прићи невести!"

Пуче брука, али је пријатељи заташкаше. Важно је сачувати образ, а и Аћим је вредан и чуваран и запослен ко "гаравац" на железници. Скућиће се.

Кад год се тога сетио у коњици у Ваљеву, Митар се слатко смејао, мада Аћиму, барем на дан гледања, не беше до смеха. Молио је Бога да се земља отвори и да пропадне у њу.

Знајући да му се Даница обећала, Митар је без роптања подносио и војнички дрил, па чак и невиђено муштрање, јер је наредник Благоје најжешће гонио гегуле, како је поспрдно звао сељаке.

-Киблу у шаке, мајку вам геачку, држите их испод коњског шупка да се не опогани на сламу, вређао их је погани Благоје. А, он је био из неког губикозја, шупка од света.

Исте вечери кад је стигао с одслужења кадра, нестрпљиви Митар је украо Даницу. Њени су се мало љутили што то нису учинили редно, домаћински, али брзо легоше на руду. О свадби се причало у три села, а Митар је био заљубљенији од тетреба који је и те ноћи извијао љубавну песму у Марковића забрану.

А тек кад се сети прве ноћи младенаца у вајату. Ни црвоточном вајату не беше лако. Увијао се, шкрипао и стењао, али је издржао, не само те помамне ноћи.

Кидисали су горопадно једно на друго целу боговетну ноћ, кошкајући се и рвући кобајаги, док се похотно не сјединише и "заораше прву бразду". Земља се, чинило им се, увијала док су се играли и преплитали једно на другом. Као на Петровдан, када је са њом развио и заплео коло око цркве. Ни младо, ни старо, све што се слегло на вашар, није могло да одоли да се у коло не ухвати. Митру се привиђало да је и Космај играо на кецу.

Присећајући се у разблудној ноћи пуног Месеца, Митру плануше дамари и горе и - доле. Ђипи и полеже по полуразбуђеној Даници. Укроћена жена га страсно прихвати у "рајске двери" и опрљи живом жеравицом. Митар крете да плужи к'о њиву у присоју.

На уској прузи, у ливадама крај Дрењака, огласи се и први јутарњи воз – зорњак.