Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 96. прилогу започињемо истраживање актуелне Стратегије развоја пољопривреде Републике Србије за период 2025-2034. године кроз претходно концептуално тумачења појма развој.
Чињеница је да је Стратегија развоја пољопривреде 2025-2034, донета са две године закашњења и да представља празнину без смисаоног садржаја. Важећа „стратегија развоја“ има 193 стране од којих је прве 123, статистичко оправдавање неуспеха претходне стратегије развоја, а преосталих 70 страна су преписани стратешки и посебни циљеви из докумената УН и ЕУ. И ту се стало. Ничег методолошки српског и државотворног у том документу нема, а камоли основа за доношење законодавног оквира, што би требало да буде сврха стратегије развоја. Такав резултат је последица односа према концепту развоја.
Зашто је потребно да се позабавимо концепцијом развоја? За разлику од ЕУ „стандарда и поглавља“ који су „покретне мете у времену“, у Руској Федерацији постоји 50 томова описа сталних оквира концепције развоја читаве државе, а не само економије и пољопривреде. Ако сте већ морали да преписујете, зашто нисте преписали делове руске стратегије развоја? Србија припада православној цивилизацији. Зашто бисмо преписивали било шта из западне, нама стране цивилизације? Жалосно је и то што ЕУ стандарде и поглавља политичари у Србији „цитирају“ и „упознати су са њима“, а са православном концепцијом развоја не да нису упознати већ не знају ни да постоји ВП СССР – Внутренний предиктор саборной социально справедливой России: https://vp-sssr.ru , на српском Унутрашњи предиктор саборне социјално праведне Русије.
И зар имамо право да било шта преписујемо од било кога? За српску суверену стратегију развоја је потребан српски светоназор. Политичари и професори би у Србији при писању јавних политика, па и аграрне, морали да имају православно светоназорно полазиште. У 99 одсто случајева данашња академска елита, има непријатељски, деструктиван, антихришћански светоназор. Концепцијска наопакост „ЕУ тековина“ даје сличне процесе као пред „век понижења“ у Кини између 1842. и 1947. године, када су Велика Британија, Француска и САД, војно, економски и друштвено уништили тада најјачу државу света. Данашња генерација Срба живи у свом „веку понижења“ од октобра 1944. године. Део тог понижења је и актуелна аграрна ЕУ некрополитика у чију добронамерност верују само инфантилне корумпиране марионете. Само интелектуално слепа или недобронамерна особа може да хвали и брани то што су нам и села и градови полупразни, у стању изумирања, захваљујући „тековинама“ уљеза.
Иста Кина као и ЕУ је данас у проблему због гностичког приступа стварности. Лако је направити ситуацију да се све у Кини плаћа дигитално преко мобилног телефона, али да ли је то успех? Сигурно да није. По извештају ЕУ Комисије за 2024. годину који смо анализирали прошле године, Кина ће са 1.420 милиона становника пасти до 2.100 године на 393 милиона становника. Нестаће милијарда људи. Да ли су изашли из „века понижења“ и „опијумских ратова“? Не, нису. Њихов „развој“ као и развој Запада, води у трајну и неповратну пропаст коју треба избећи, а не следити, како раде српски политичари.
Хришћанско семантичко поље се разликује од гностичког по садржају термина развој и стратегија. Стратегија развоја је финални део јавне аграрне политике који мора бити супротно разумевен из угла православних Срба у односу на ЕУ „стандарде“. Стратегија развоја оријентисана на људе, а не на новац, на личност као ипостас, а не персону, треба да траје 25 година и садржи најмање три средњорочна плана развоја. Развој духовности новонастајуће генерације, значи стратешки фокус на етичку компетенцију за коју су потребни време, структура и поредак. Како би рекли на Западу, реч је о фокусу на индекс хуманог капитала. И овај оријентир остављамо како би се разумели са, у наопакости модерне изгубљеним умовима. Људи нису, нити смеју бити третирани као капитал.
Катехонична стратегија развоја се опредељује у светоназору у коме антропологија игра важну улогу. Хоћете суверену српску стратегију развоја пољопривреде? Морате имати светоназорни прилаз научне и филозофске интердисциплинарности. Морате имати целовит приступ. Није довољно да прођете курс за агенте страног интереса на Западу, да бисте били председник или министар у марионетској Влади Републике Србије. За суверену јавну политику је потребно више. Потебан је образ, етичка компетенција, мозаички детаљан светоназор.
Антропологија је оријентисана на људе и указује на два правца развоја: кроз љубав и кроз страх. Стратегија оријентисана на унутрашњи преображај човека је хришћанска. Стратегија оријентисана на спољну контролу, реформе и новац, је гностичка, секташка. Која је исправна? У хришћанству, Бог је љубав. „Где љубави нема тамо ни разума нема“, је критеријум Ф. М. Достојевског. Интелигенција и домаћих животиња, а камоли људи, је већа тамо где постоји љубав. Где страх влада, нема унутрашњег преображаја – развоја. Хришћанска стратегија се бави човеком какав јесте, личности као ипостаси. Гностичка стратегија се бави измишљањем човека као субјекта насилно прилагођеног утопији: либерализма, национализма или комунизма. Циљ хришћанске катехоничне стратегије је одбрана од гностичког немира, минимизирање страха. Хришћански инструменти за то су добровољност, традиција, организовање, васпитање и образовање.
Мисли, речи и дела у хришћанском приступу су последица достигнутог духовног раста. Независност личности је последица светоназорне етичке компетентности. Тај светоназор је мозаички, непотпун, али интуитивно омогућава сагледавање целине света. Мозаички светоназор са довољном количином етичких елемената је хришћански. Циљ гностичког развоја је супротан, стварање измишљеног „бољег“ друштва са утопијском дисциплином, надзором, селекцијом и кажњавањем појединаца који се не прилагоде утопији. Гностички развој је тоталитаран – киберкомунизам као у наведеној Кини. Гностички развој ствара послушног уберменша (натчовека) који не располаже сопственом вољом, јер нема самосталан дух већ се креће унутар споља задатих идеолошких координата, измишљених друштвених норми и страха. Плод модерне су инфантилни уберменши: Локов и Русоов либерални, Ничеов и Хитлеров нацистички и Марксов и Лењинов комунистички. Мисли, речи и дела уберменша су последица спољних норми утопије, слободе да се буде персона, а не комплетна личност. Модерна је друштво персона какво је осмислио Томас Хобс у „Левијатану“ 1651. године. Персона располаже калеидоскопским светоназором и роб је сопствене професије, уског погледа на свет, вирења у свет кроз што ужу рупу. Православни развој је изградња што потпуније представе о свету, кроз раст броја елемената у светоназорном мозаику. Поставити гностичке пројекте: либерализам, национализам или комунизам за светоназорни идеал је деформација развоја, истицање једног и занемаривање других делова стварности. Зато одбацујемо гностички развој као неадекватну концепцију.
Кад изаберемо само хришћанско семантичко поље и у њему постоје потенцијално нејасне релације на тему развоја. Термин „развој“ у православном семантичком пољу повлачи разумевање „сукоба“ милосрђа и праведности, духовности Ф. М. Достојевског и моралности Л. Н. Толстоја, морала Ивана А. Иљина и идеала безусловне љубави хришћана. Никаквог сукоба нема је правилан одговор из угла хришћанске концепције развоја. Закључивање како је Лав Толстој у криву, а Иван Иљин у праву је промашај, вртење у празном кругу. Зато је пре истраживања стратегије развоја био неопходан овај есеј о концепцији развоја.
У 83. прилогу је назначен делић размишљања Ивана Иљина о односу православља и рата, праведности и милосрђа, из предавања професора војне етике Борислава Гроздића:
Развој фронезис – количине етичких компетенција из покољења у покољење је развој православне цивилизације. И рат и законодавна и извршна и судска власт и стратегије понашања појединаца су изрази морала у историјским околностима, израз концепције развоја. А шта је морал? Морал се разликује од етике као унутрашњи ниво етичких компетенција појединца, породице, другова са посла или школе, народа, држављана али и једног покољења унутар народа. Морал је увек нижи од етике, њен конкретни израз у конкретној ситауцији, у конкретном човеку или заједници. Етика је за разлику од морала – спољни, универзални, еталон свих, па и највиших компетенција, знања и искустава, идеала који иду иза граница опипљивог. Етика задире у трансцедентно, неопипљиво и разуму недокучиво. Тиче се квалитета односа између људи, људи и природе, људи и духа (вере). У крајњој линији етичко се за верујуће људе поистовећује са Богом, однос је према Божијој Истини. Развој људи је тежња да се „корача по нивоима морала“ ка што вишем нивоу етике, ка што више елемената у мозаику светоназора, што вишем нивоу субјектности – духовности. Сви ми стојимо на „леђима Голијата“ у духовном смислу, јер користимо знања и искуства претходних генерација у доношењу сопствених закључака о томе шта је боље, исправније, успешније, разумније. Захваљујући искуству и знању претходних генерација имамо могућност да се више приближимо истини.
Развој из угла филозофије се тиче одговора на питање: „Како људе учинити срећним!? Да ли свешћу или постојањем“? Ми можемо да тврдимо да имамо могућност постизања нешто више свести од претходних генерација, нешто вишег нивоа фронезис. Свест као кретање ка истини је срж термина „развој“ у хришћанском семантичком пољу. Хришћанско је мењање људи кроз унутрашњи преображај, подизање нивоа свести уз избегавање грешака претходних генерација. Гностичко мишљење (које манипулише појмом „гноса“) даје предност постојању над свешћу. Гностичко мишљење као доминантно у политици, медијима и образовању, чини све на инфантилизацији и снижавању субјектности – духовности народа и сваке нове генерације. У томе и успева. Данашња генерација Срба је морално испод вредности генерација од пре 100 година. Али, ми православни имамо могућност за поправку. Православна концепција развоја подразумева обједињавање и материјалног и нематеријалног при превазилажењу гностичке замке.
Превазилажење гностичке замке омогућава КОБ (Концепция общественной безопасности). На српском, Концепција друштвене безбедности (КДБ) Виктора Јефимова даје преглед шест средстава управљања собом, породицом и државом од којих су три нематеријална: светоназор, хронологија и идеологија, а три материјална: економија, средства геноцида и средства уништења. Једним моделом је обухваћено и православно и гностичко поље мишљења. Развој је у хришћанству окренут ка прва три нематеријална приоритета, ка приоритету свести, док у гностичком мишљењу даје приоритет материјалном, пре свега економији, као постојању без разумевања морала и етике. КДБ омогућава интегрисање свести и постојања у један управљив систем који неутралише гностичку замку замене места свести и постојања. КДБ то чини давањем предности нематеријалним средставима управљања државом.
Нематеријална средства управљања државом треба разликовати. Светоназор је субјективни скуп етичких идеала, највиших етичких компетенција и увида ка којима човек тежи, али их делимично може достићи. Морал је објективан, данас достижан ниво етике који се исказује кроз идеологију – устав, законе, прописе, планове, стратегије, јавне норме понашања. Највише што човек може је да учини свој ниво постојања таквим да свест наредне или наредних генерација достигне виши ниво етичких компетенција.
Треба разликовати светоназор и идеологију у односу на традиционалне и духовне вредности. Светоназор даје акценат на милосрђе. Идеологија даје фокус на праведност. Обједињени чине једну концепцију развоја. Зато је потребно да сваки држављанин Србије има концептуално мишљење – буде интелектуалац. Нема места за остајање на средњем образовању некаквих машинских или економских смерова, јер је то гностички ниво мишљења. Сви морају да заврше факултет и то не у правцу знања само своје специјалности већ мозаичког целовитог знања. Појединац само тако може да избегне да постане жртва западног гностичког мишљења. И ту стратегија развоја има своју сврху. Стратегије развоја су временски посматрано унутрашњи садржај концепције развоја. Стратегије развоја дуге четврт века имају сврху учитавања генерацијског морала у концепцију развоја. Православна концепција развоја има оквир од хиљаду година и не мења се сваки час као Западна која има карактер „покретне мете“.
Држава а не појединац је ниво успостављања адекватне моралности која има извесност успеха у историјском тренутку. За успостављање личних етичких компетенција битно је уочити ниво на ком оне могу да опстају. Највиши ниво хришћанских етичких компетенција има и Ф. М. Достојевски и Л. Н. Толстој и И. А. Иљин. У различитим околностима су исказивали различити ниво личне праведности, која увек тежи највишим етичким идеалима, али их не достиже. Проблем је у општем амбијенту и моралу конкретног друштва. Да је Иван Иљин располагао знањима, људима, временом и средствима он би успешно дејствовао силом против зла, али није. Да је Лав Толстој располагао знањима, људима, временом и средствима и он би поступио исправно у дељењу имовине сиромашнима, али није. Да је Фјодор Достојевски располагао знањима, људима, временом и средствима, не би остао на писању романа. Услов за успешан развој није ниво појединца већ ниво државе која располаже довољним знањима, људима, временом и средствима. Само држава може да омогући развој пуног животног потенцијала појединца, да обезбеди етику, концепцију њеног испуњења, развој. Без државе и државне идеологије, појединац може да искаже речју и делом свој морални ниво, али уз извесност неуспеха. Етички, светоназор било ког од три наведена врхунска интелектуалца је највиши могући. Прва два су покушали да се прилагоде конкретној ситуацији и дају свој морални предлог и дело као допринос. Само трећи се није тим оптерећивао и тако је остварио исказивање највиших могућих за сада православних идеја без сенке сукоба са окружењем.
Од државне идеологије зависи развој етичких идеја. Развој као раст етичких компетенција, раст духовности из генерације у генерацију, захтева концепцију. Максимални потенцијал развоја појединца или генерације унутар народа зависи од концепције управљања државом. Концепција је оквир постојања државе, строги оквир свих развојних стратегија биле оне појединачне, групне или државне. Концептуална власт има само два смера: ка животу или ка смрти. Западни правац „златне милијарде“ је развој ка смрти.
Између светоназора и идеологије као средстава управљања државом стоји хронологија. Модеран човек тумачи хронологију као линеарну. Хришћанство хронологију посматра као вертикалну. Хришћанство не зна за политику, државу, економију – степенике исказивања морала у линеарном времену. Има вертикалну, литургијску хронологију, а не линеарну Западну или цикличну хронологију као Индија и Кина. Да би се одбранило од Запада, православље је принуђено да превазиђе гностичку хронологију и постави је на своје место. Однос према хронологији детерминише субјектност цивилизације, народа и човека. Идеологија је објективизација свог степеника правде, прописивање одређеног нивоа морала у времену. Православна идеологија значи могућност концептуалног превазилажења западне линеарне хронологије.
Сад идемо корак даље у постављању материјалног и друштвеног на своје место у односу на развој. Друштвеним и материјалним се управља кроз науку. Социологија и друге друштвене науке су нужне колико и природне науке. Социјална архитектура унутар које живи средња класа је православни израз државне идеологије, по мишљењу Александра Г. Дугина. Није нужно прописивати је како то раде либерали, националисти или марксисти. Она се живи.
Шта је са три нижа, материјална средства управљања државом? Развој подразумева примену наука. Развој значи и научно управљање постојањем из свести о етици. Циљеви развоја нису само материјални или новчани. Материјално је секундарно, последица свести. Математика, физика, психологија, економија, агрономија, статистика су инструменти постизања праведности. Наукометрија је корисна ако је морална и усмерена на три материјална средства управљања државом. Наукометрија је гностичком злоупотребом коришћена на деградацију друштва – све јачу инфантилизацију сваке наредне генерације, губитак субјектности. Супротно, у православном светоназору наукометрија ствара предуслове да свака наредна генерација има виши ниво свести и морала. Победа хришћанског над гностичким светоназором је у управљивости развоја.
Науком се препознаје актуелно постојање или одсуство свести, одсуство смисла. Пример гностичке деградације морала и лажне етике је одсуство смисла у сваком закону или плану, па и стратегији развоја владајуће елите у задњих осам деценија у Србији. Пројектоване стопе раста као у стратегији развоја 2014-2024. нигде нема у стратегији развоја пољопривреде 2025-2034. Сакривени су сви квантитативни математички индикатори потребни зарад мотивације, праћења успеха или контроле и ревизије стратегије. То је илустрација методолошке ЕУ деградације, систематичног уклањања смисла из јавних политика.
Говор Виктора Јефимова о односу стратегије и концепције развоја можете погледати овде:
На сугестију нашег уваженог читаоца, проф. др Александра Петровића, напомињемо да је професор Коста Стојановић, написао „Основе теорије економских вредности“ 1910. године где је по први пут на српском језику описана могућност обухватања економије као математичког динамичког система којим се може изабрати и пожељна стратегија развоја уз употребу енергетског еквивалента за опредељивање праведности расподеле. То је закључак и данашње КДБ. Пожељна стратегија развоја се бира унутар строгих граница православне Концепције друштвене безбедности. Откриће је за многе српске интелектуалце да она постоји пуне четири деценије: https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-koncepcija-drustvene-bezbednosti-kdb
Проблем је број математичких варијабли, што смо поменули у 78. прилогу серијала: https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-pravednost-drzave јер „Границе раста“ Римског клуба оперишу са само пет варијабли и капиталом дајући погрешан закључак о потреби смањења броја људи на планети. У исто време ЛАСУРС – лабораторија Побиска Кузњецова у СССР, 1969. године на основу математичког модела са 30 варијабли долази до тачнијих података и закључка да на планети може да живи 30 милијарди људи. Кузњецов је изумео и холограмску јединицу мере унутар друштвених наука, што се чини немогућим, али математика и то може. Наукометрија је опасна када се устреми на нематеријална средства управљања државом. Делује на светоназор. Колективном свешћу је могуће управљати, показује Пројекат глобалне свести на универзитету Принстон (Global Consciousness Project - Princeton University), књига „Моћ против силе – анатомија свести“ Дејвида Р. Хокинса, као и „Специјално математичко обезбеђење управљања“ из 1978. и „Математичко обезбеђење управљања“ из 1996. године, Побиска Кузњецова и групе аутора. Михаилу Горбачову је у 12 томова достављено шта је могуће урадити на очувању државе, али је он по филозофији Хегела, „историје као сукоба супротности“, кренуо путем роба понизног пред западним господарима и добили смо хаос 90-тих. „Економија иновационог развоја“ Михаила Величка, Виктора Јефимова и Владимира Зазнобина из 2018. године има такође наукометријски правац. Данас у Русији постоји дигитални модел читаве државе, а камоли економије или пољопривреде унутар Концепције друштвене безбедности.
ВП СССР има 50 томова где је обухваћено и то шта концепцијом и стратегијом развоја у пољопривреди треба радити. ВП СССР представља алтернативу ЕУ „стандардима, поглављима тековинама и вредностима“. Ко хоће да се бави стратегијом развоја пољопривреде, то може да уради на интелектуално вишем нивоу од оног на коме је написана актуелна ЕУ стратегија развоја пољопривреде Србије. Изостанак свести и смисла у ЕУ мишљењу је уочљиво на нивоу науке, пре и без увођења етике и морала као виших или превисоких тема.
Примери изостанка смисла су то што поред математичког, стратегија развоја мора да има људску компоненту без које не постоји. Стратегија нема апстрактан, неутралан, само научни, материјални карактер, већ субјективан, етички, мотивациони садржај. Стратегија подразумева визију и вођу. Без вође нема ни визије, ни стратегије. Министар се није појавио као вођа стратегије развоја 2025-2034. У периоду од две године чекања на изгласавање текста стратегије у скупштини, имали смо мењање личности у улози министра пољопривреде. СРБЗЕМ као социјална архитектура А. Г. Дугина, трајна организација самих пољопривредника која би очувала континуитет и концепције и планирања и спровођења стратегије развоја, за сада не постоји. Домаћи научно истраживачки институти и њихови представници се не наводе као чланови пројектног тима за писање стратегије развоја, а камоли њено спровођење.
Постоји ли стратегија са концепцијским ставом у озваниченом планском документу од 193 стране? Не постоји. Постоји ли субјекат воље, човек чија се воља испуњава? Не постоји. Постоји ли опис актуелног историјског тренутка и како се понашати у настајућем кризном периоду? Не постоји. Постоји ли опис захтева пољопривредника са протеста како би се макар та воља спровела у дело? Не постоји. Идемо као гуске кроз маглу. Концепцијски се развијамо антихришћански ка самоуништењу вођени световним агентима страног утицаја. Апсурд је што је један од лидера међу њима и Патријарх СПЦ.