Драгољуб Јанојлић
У новој рубрици ИМАЛИ СМО ЉУДЕ, портала Е СТВАРНОСТ, од данас објављујемо текстове новинара и књижевника Драгољуба Јанојлића из Смедеревске Паланке, члана редакције нашег Интернет портала.

Не убијајте песнике
убићете поезију,
не убијајте реч
убићете слободу,
песници –
хероји речи
никада нису убице.

Ове стихове испевао је јула 1998. године Момчило Јокић, књижевник и политички дисидент (Метохијски Добри До 1937 – Аранђеловац 2021) који је за живота говорио да је „осуђеник чисте савети због идеала слободе, демократије и хуманизма.“ Године 1974. као учесник и коопредседник Барског конгреса, био је осуђен на 11 година строгог затвора. Издржао је осам година у КПД „Веље брдо“ у црногорском Спужу.

Основно образовање је стекао у Пећи, где је завршио и гимназију. Студирао је светску књижевност у Београду и Загребу. У књижевности се јавио давне 1954. године. Објављивао је у „Младој култури“ под псеудонимом „Момчило Ј. Херцег“. Био је управник Градске народне библиотеке „Његош“ у Пећи, новинар и уредник у «Радио Приштини», начелник Секретаријата за образовање, науку и културу у том граду, уредник културе у подгоричкој „Победи“, дописник „Вечерњих новости“ близу две и по деценије, писао је књижевну критику. Запажени су његови есеји о Кафки, Шолохову, Његошу, Платону, Достојевском, Ујевићу, Ковачићу, Лалићу…

Прву збирку поезије „Предели ватре“ објавио је 1966. у Приштини и већ тада забележио ласкаве оцене књижевне критике. Издавачи друге збирке („Чудесна земља“ 1998 ) су ДП „Нова светлост“ - Крагујевац и ГИП „Запис“ – Аранђеловац. Никшићке „Споне“ објавиле су 1971. драму „Орфеј се вратио кући“, а приштинска „Стремљења“ 1965. драмски текст „Моји би те снови изгорели“ и „Зелени гуштер“ годину дана касније. Приређивач је антологије „Пет вјекова пјсништва Црне Горе“ и цветника бугарске поезије „Коњаници вечности“ (издавач „Ново дело“ 1987, односно 1989). Сачинио је и антологију „Поезија Словена од деветог до друге половине двадесетог века“. НИРО „Јединство“ Приштина и „Дечје новине“ Горњи Милановац објавили су 1991. године и његову антологију „Пет векова пољске поезије“. „Графопак“ Аранђеловац штампао је и издао његово публицистичко дело „Тајни досије Јосип Броз“.

Момчило Јокић у својој кући - библиотеци у насељу Сеничани у Аранђеловцу

У његовој књижевној заоставштини налазе се антологије: „Поезија Чеха и Словака“, „Поезија словеначког народа“, „Пет столећа хрватске лирике“, „Девет векова српског песништва“ , „Југословенска кратка проза“ и „Поезија македонског народа“.

Збирка „Чудесна земља“ винула се у сам врх српске поезије. Аутор је уз одабране стихове дао и пригодну напомену у којој наводи да је „Чудесна земља“ поделила и доживела судбину СФРЈ, заправо њен распад. Многе песме из те збирке већ су превођене и објављене на италијанском, бугарском и грчком језику. Није познато да је иједна збирка песама имала више рецензија од његових.

Академик Матија Бећковић о збирци „Вешала за снове“: „Јокић пева и воли да пева неспутано, изнад класичних форми и формалних обавеза, слободним и везаним стихом, подигнутим тоном и необузданом реториком. Лексику наших дана потпомаже архаичним залеђем, и ритмове данашњег времена обогаћује древним сазвучјем народног стваралаштва. То је јавна исповест, својеврсна аутобиографија, испевана отвореним језиком без замуцкивања и затамњивања. Али и када су најличнији ови стихови нису приватни, јер Јокић живи једним општим животом. Мало је данас песника који верују тако непомућену веру у поезију и њену мисију. Баш та вера је оно што највише придобија циничног и сумњичавог модерног читаоца. Као да је круг српског језика описан око оног поднебља у коме је поезија замена за све: освета животу, последње уточиште, највиша вредност, једина која је на добитку. .. Ови стихови нису окренути читаоцу леђима него целим срцем. Песник није ништа сакрио, ниједну мисао није уштедео за себе…“

Академик Радомир Ивановић осврнуо се на Јокићеве „Пределе ватре“: „Јокић испреда повезане нити за три времена постојања, прометејски распет на тим тешко састављеним деловима, на покушају да их учини једним. Свет његових песничких асоцијација је богат. Од класичних мотива којима су посвећене песме: Прометеј и Орфеј. Орфеј натпева своју земљу и Писмо за Антигону, преко савремених збивања, или оних која су протекла, али остају у песнику као савремени доживљај (о умрлом брату, о манастирском запису, о дечачком заљубљивању у небо, птице, реку, Руговку) до антиципираних страхова од евентуалне светске катаклизме (излет у будућност песмом «Најлепшој земљи»), која би, јер је људско искуство недовољно и јер се мора увек наново стицати, ништило лепоте живљења и сећања, а песник би хтео да човечанство ослободи тог мучног процеса стицања неугодних искустава. Слобода је везана за регион из ког песник потиче: из плодовима богате Метохије чији песник постаје Јокић…“

На исту књигу песама осврнуо се и др Тоде Чолак: „Јокићева поезија је особени песнички знак у токовима српске поезије. Ретки су песници такве елоквентне енциклопедијске културе какав је овај стваралац рођен у Метохији, њен песник лепоте, њен вереник, зачаран стихом и бајковити ткач њене судбине. Јокићеве песме су попут персијског ћилима, богате асоцијацијама, бојама, рефлексима, оне су као пожар ума, немирне, а истовремено лирски нежне, чедне, отварају се попут булки, да би убрзо у новој строфи, својом ерупцијом смисла освојиле нас и заробиле, оне су песме о којима ће се тек писати и говорити. Верујем да ће нове генерације читалаца препознати у Јокићу истинског песника свог народа коме нису потребни службени ловорови венци, јер су његови мудри стихови набијени лириком притајеног даха и свежином осећајности, споменик песнику који се ником не клања осим својој песми…“

Божидар Ф. Пејовић о Јокићевој антологији „Пет вјекова пјесништва Црне Горе“: „ Ова књига је резултат компаративних истраживања аутора, човјека ствараоца, човјека изузетне културе и врсног познаваоца свјетских токова поезије, човјека енциклопедијског знања, елитног духа са беспримјерним поштењем , човјека оданог принципу истине и љепоте, истинољупца и истинотворца, коме је пјесма дража и од сопствене главе, коме је пјесничка реч – судбина…“

О „Чудесној земљи“ Даринка Јеврић је написала: „ Јокић је песник Метохије. Његова поезија утицала је на многе песнике Космета. Она је била наша песничка порука времену. То је поезија којој нису потребни тумачи. Она себе отвара и казује као што се цвет отвара сунцу. Поезија Јокића је драгоцен дар српској речи и времену.“

Исту збирку овако је оценио Тодор Мицов: „Јокићев поетски кредо: Свака моја песма је као молитва непознатом богу. Мој бог је моја реч говори све о овој поезији… Лирско-епски набој се блиставо рефлектује у најновијем рукопису српског песника М. Јокића. Тај набој речито и подједнако је сондиран у свим песмама (Сеобе, Слово Горчина, Чудесна земља, Косово, Омча над истином…), песама створених последњих неколико година пером овог аутора. Са својом изузетном пробојношћу, са сопственим поетским копљем, аутор као витез поезије дубоко продире у историју свога народа, експресионистички дајући једну поетску експликацију на значајне теме у својим песмама, захватајући при том један огроман временски простор… При том , лирика тако чудесно одзвања на тим древним просторима са богатим поетским језиком, тако да га подједнако и читалац осећа: завичајне птице, пепео огњишта, молитве и нека тајна слова, светиња напуштеног родног краја, мошти својих мученика и светаца, воде, камење, шуме, извори под којима љубав издише.

Момчило Јокић, рад карикатуристе Радована Пејина 1961. године

Песме су у суштини химне Косову, Србији и њеном човеку. Све су оне једна јасна и разговетна поезија, поезија која једним једноставним поетским језиком говори једноставно и непосредно и о најдубљим филозофским проблемима («Запис на камену»). Рекао би да је неуобичајено да је песник и родољубиво надахнут, док су песме љубавни водоскоци који снажно избијају из своје земље и свог човека.“

Песник Момир Војводић је на „Вуковим сусретима“ у Тршићу 1994. о Јокићу изјавио: „Он је за све нас још као гимназиста у Пећи био песник наше генерације. Сви смо га волели и поштовали. Касније на факултету многи нису знали да разликују Момчила Јокића од Бранка Миљковића, толико су били слични, а толико су се разликовали духовно. Обојица радозналог духа, истраживачи речи, обојица човечни песници, загонетари судбине… Јокићева каријера била је насилно прекинута због политике од стране врховног диктатора, али Јокић је неуништив као човек и као песник. Овај бунтар и песник носи читаво једно сазвежђе српске речи. Како му изрећи похвалу?“
Јокић се опробао и као драматург. Године 1971. припремио је за сценско извођење Његошев спев „Луча микрокозма“. На робији је на преко 2.000 страна сачинио студију „Достојевски – савременик будућности“. У ужичком Народном позоришту 1969. године, у режији Арсе Јовановића и Јована Булајића, играна је његова драма „Ломача“, а изведена је и на Трећем интернационалном фестивалу БИТЕФ 1969.

Овај књижевник и публициста један је од оснивача антититовске Комунистичке партије Југославије. Био је учесник познатог Петог конгреса КПЈ, који је одржан у Бару 6. априла 1974. године. Била је то прва опозициона странка формирана на Барском конгресу у социјалистичкој Југославији. Јокић је тада изабран у Политбиро Централног комитета КПЈ и именован за главног и одговорног уредника листа „Комунистичка искра“. Ухапшен је месец дана касније и суђено му је пред кривичним већем Окружног суда у ондашњем Титограду. Затворска казна у трајању од 11 година изречена му је 21. септембра 1974. године.

Издржао је осам година робије у Спужу. Из затвора је пуштен 1. марта 1982, а десет година касније објавио је публицистичко и историографско дело „Тајни досије Јосип Броз“, које је доживело два издања и продато у 5.000 примерака.

Јокић се априла 2004. године обратио читаоцима овим речима: „Када у ваше руке стигне ово дело, и када га излистате и прочитате, желим да схватите да је у њему садржан читав један живот. Поклањајући најбоље године живота истраживању ове велике теме: загонетке зване Јосип Амброз Броз, алијас Тито, желео сам да своју личну судбину вежем за судбине хиљада знаних и незнаних жртава које су он и његови послушници расејали у безимене гробове Балкана, чак и до далеког Сибира. Те жртве, листајући бројне тајне и шифроване архиварије, сматрао сам својом сабраћом, борцима за истину и правду, верницима и утемељивачима поруке будућим покољењима мога и свих других народа који имају право на будућност…“

Марта 2004. из Загреба се као рецезент огласио др Владан Перовић: „Тајни досије Јосип Броз» је најпотресније аутентично сведочење писца истраживача, историка и публицисте, филозофа и етичара, археолога истине Момчила Јокића пред овим веком, јер му је истина и политика, литература и храброст – животна судбина. Он припада малом броју оних одабраних стваралаца који су спремни да своју реч потврде својим животом, да своју главу понуде истини коју откривају и бране, којој заветно верују у сведочењу пред историјским замкама и заблудама овог нашег контроверзног века.

Аутор овог дела је истовремено опредељен свељудским идеалима правде, а својом великом жртвом, робијањем због истине, потврдио је свој животни пут и своје дело више од других савременика достојанствено и храбро, остајући до краја бранилац части свога народа и заветник истине коју нису могли оковати ланци, нити убити самовлашће једне невиђене диктатуре под плаштом лажног `самоуправног социјализма` Јосипа Броза Тита, коме је ово дело судило аргументовано пре суда историје, а написано пре других.“

Јокић је имао само тридесет једну годину живота кад је започео смели истраживачки подухват на тајној Титовој биографији. Од те далеке 1968. па све до 2000. године (чак и на робији размишља и планира подухвате истраживања) он је искористио увиде у архиве Ватикана, Рима, Граца, Женеве, Париза, Беча, Москве, Омска, Софије, Прага као и бројне архиварије, а посебно сусрете са сведоцима и учесницима преломних историјских догађаја. Жртвујући све да би сазнао праве, и по мишљењу многих „недоказане“ и немогуће истине, Јокић је у тумачења и открића свесно уложио најбоље године свога стваралачког живота.

Ево како се редакција Интернет портала Е СТВАРНОСТ опростила од Момчила Јокића:

Е СТВАРНОСТ, У знак сећања, објављено 12. марта 2021. године