Фото: Аутор на студентским демонстрацијама у Веограду, децембра 1996.

Др Мирослав Марковић

Ексклузивно на Интернет порталу Е СТВАРНОСТ – ауторски текст проф. др Мирослава Марковића, руководиоца Високе школе струковних студија у Аранђеловцу.

Сведоци смо заоштравања политичке ситуације у Србији. Упркос зими, студенти не посустају. Суманути аутократа, који се бори против измишљених сепаратиста, анархо-комуниста и страних плаћеника, који је преживео више атентата од Фидела Кастра, и који у слободно време прави сендвиче и свађа се са пензионерима по Србији успут их понижавајући, такође не посустаје. Успут најављује писање књиге "у форми уџбеника", а на тему како је победио. И као круна свега, обећава да ће "уништити обојене револуције у целом свету".

О првом човеку наше клептократије нећемо више трошити речи. Његов политички крај се ближи, не зна се тачно кад ће наступити, али се зна да ће за њега бити болан јер је себе поистоветио са својом функцијом.

Али треба понешто рећи о нама самима. Аутократа је "наш" у смислу да није наметнут од неког са стране (такву помоћ је можда имао, али она није била пресудна), нити је дошао са стране. Он је само један од нас, и производ је нашег друштва и менталитета. И за наредног који буде дошао важиће то исто.

Пошто је већ тако, логично је закључити да је председник онакав какви смо ми, то јест да је он некаква наша слика у малом. Стога се поставља најбитније питање: какав ће бити и како ће се временом показати тај наредни који буде дошао? Да ли ће и он обећавати борбу против корупције, да би на крају постао њена персонификација? Да ли ће најављивати владавину права, да би је временом сасвим укинуо? Да ли ћемо и њега морати да смењујемо на улици? Пре 25 година на улици смо сменили једног суманутог аутократу, и надали се да је то решено, и да ће на власт убудуће долазити нормални, пристојни и смењиви људи. Али ево сада морамо опет. Па се морамо забринуто упитати да ли се може десити да сва ова енергија и време које су студенти (и сви остали са њима) уложили буду узалудни, и како можемо бити сигурни да смо са аутократама завршили?

Ту очигледно имамо неки проблем, а није лако одредити о чему се тачно ради. Наука је дала одговор на дилему да ли власт квари људе који владају, или у старту кварни прижељкују и долазе на власт. Тачно је ово друго (и прво је, али у мањој мери). Сведоци смо да у Србији већину поштених људи власт не занима, а онда се љуте када је освоје и узурпирају непоштени. Значи ово би прво требало на неки начин променити.

Али од већег значаја је следеће: да смо ми сами бољи, био би нам бољи и председник; да смо ми скромнији, поштенији и увиђавнији према другима, био би и он; да смо озбиљнији и вреднији, био би и он; да смо мање нарцисоидни, дрчни и себични, био би и он; да смо спремнији да прихватимо аргументовану критику и преузмемо личну одговорност за своја дела, био би спремнији и он, па би се тако онда када се побуне хиљаде студената без много размишљања повукао са власти. Али такви нисмо, па није ни он, нема љутње. Какви су механизми помоћу којих бисмо се могли променити и тако добити и бољег председника (и наравно све друге органе власти), сасвим је нејасно.

Обарање аутократе је очигледно тежак задатак, али се назире да га је могуће одрадити. А промена менталитета је вишеструко тежи, и нема назнаке на који начин то може да се уради. Црква то очигледно није у стању, јер су поруке какве она шаље у 21. веку архаичне. Можда ће ове младе генерације бити покретачи тог процеса, да не буде да су се мрзли и губили наставу "за џабе". За све што раде од нас имају пуну подршку.