Марко Марковић (фото: Мирослав Живановић)
Пише: Мирослав Буца Живановић

Сећања најмлађег Моравца, Марка Марковића, могла би да имају наслов „Хроника моје породице“.

У првом тексту пишемо о осмочланој породици Живојина Жике Марковића  Моравца, која се  сплетом (не)предвидљивих животних околности, свела на Марка Марковића, најмлађег међу њима. Његова сећања на своју породицу, отргнута  од заборава, представљају најбитније делове из њиховог живота, оца, мајке и сваког понаособ од укупно шесторо браће, коју су изродили Десанка и Живојин. Буквално их чува од заборава у слици (породичним албумима) и речи (памћењем). Зашто су Марковићи добили препознатљиви назив Моравци? 

На почетку приче о Марковићима, који су деценијама после рата жарили и палили градом под Букуљом и Сеничанима, Марко разрешава питалицу: одакле им колективни надимак Моравци?

-Далеко од тога да су Моравци пореклом негде од реке Мораве, па да се у знак поноса ословљавају по чувеној реци и стиховима „Ој, Мораво, моје село равно!“. Истина је за многе неочекивана. Мада сам имао око пет година, добро се сећам те сцене. Мој отац Живојин Жика Марковић дошао је, једном приликом, кући прилично накресан. Решио је да настави своје весело расположење, започето у кафани, проверавањем „послушности“ новог радио-апарата. Он укључи тек купљено сокоћало и (као да је у кафани) наручи: “Певај ми од  Сафета Исовића и песме Наде Мамуле!“ За дивно чудо разлеже се кућом нешто из тог репертоара и отац поскочи од среће. Када је решио да врхунац расположења зачини колом, подиже кажипрст ка радио апарату и нареди: „А сад свирај коло Моравац!“ Наслони уво на звучник, сав устрептао. Међутим, не чу се ништа, што би личило на коло. Нестрпљив отац, не чекајући дуго да му испуне музичку наруџбину, бесан  дограби  радио и тресну га о под. Љут као рис, разби га у парампарчад. Истог тренутка стропошта се у кревет“, уводи нас у причу Марко. 

Како су Марковићима прикачили надимак за сва времена

Сутрадан Жика покупи поломљење делове радио-апарата у столњак и однесе у пошту. Пита га службеник:“ Шта треба?“. Жика ће: „Да одјавим  радио!“ „Где је?“. Марковић се маши великог столског чаршафа, у који је умотао срчу од апарата, и стави на сто. Када су видели службеници, запањише се: „Нисте морали овако да га здробите, могли сте да га донесете да га запечатимо!“ Жика их не саслуша, него убеђен да неко неће да му испуњава радио жеље, бесно ће: „Мени нећеш да свираш „Моравац“, а спремао сам се и да га одиграм!“

Од тада Живојиину Жики и осталима у породици прикачише занавек оно препознатљиво: Моравац.

„Када је реч о пореклу, фамилија Марковић потиче из Стојника. Мој деда Милисав Марковић се преселио у стару кућу женину у Аранђеловцу пре Првог светског рата. Међутим, она брзо умре, па деда ожени Љубину, које се сећам, Била ми је баба. Родом је из Рељинаца код Рудника. Пред очима ми њена слика. Ниског раста. Доживи дубоку старост. Бог јој даровао око 97 година. Деда Милисав сагради нову кућу, у којој се родише мој отац Живојин и стриц Радован, звани Рaка.

Десанка и Жика Марковић (фото: Божидар Милошевић  Гицоје, форограф; из колекције  Марка Марковића)

Живојин и његова жена Десанка имали су  шесторо деце - све мушкадија. Први брат је умро у осмом месецу. После њега на свет дође Слободан, звани Маркеља, па Тома Моравац. Следи Бранислав Мокица кога ћу памтити по шамарчини Жарку Рафићу (наредном детету),  видевши да ми тетовира руку, јер једини од браће нисам имао цртеж, који је био популаран међу младима у то време. И на крају моја маленкост Марко, једини без надимка, јер ми га нису подарили“, без застоја ређа једини преостали Моравац имена браће. Наставља  са две приче из раног детињства.

Рађање  мушкадије и две поучне приче

„Како је мој отац, у припитом стању, волео да крши по кући, када сам имао око пет година, разбије стаклиће на свим прозорима. Без играчака, мој старији брат Жарко (Рафић) и ја прихватимо срчу за играње. Скупљали смо стаклиће разних облика. Ситан опиљак ми упадне у око. Од бола трљао сам око и на њега нисам могао да видим, После операције вид ми се поправио.

Доњи ред, слева: Марко и Бранислав, иза њих: Тома, Сободан  и  Жарко (из колекције Марка Марковића)

Када сам кренуо у школу код Буковичке цркве, учитељица ми је била Драгиња Вукобрат. Ту се школовао и брат Рафић, старији од мене три године. Њега је учила Анка Ђорђевић. У дворишту школе, садили смо разно воће. Када је воће сазрело, Рафић убере неколико крушака и јабука. То угледа учитељ Јова Јовановић и дође код мог оца да му укори сина. Жика осетљив на неправду, није слушао учитеља до краја, него га истера из дворишта: „То су деца и садила, ниси ти! Марш!“ Поучна „добродошлица“, која се Марку урезала  у памћење, док приче довољно сведоче у каквим условима су деца Марковића  живела у предшколском и школском узрсту.

„Пре Другог светског рата отац Жика је радио као конобар у кафани Танасија Прековића, првог комшије у Сеничанима. Када је срушена, годину дана је радио на железници. Морао је да заврши годишњи курс у Ваљеву. Поставе га за скретничара. Дежурао је контролишући кретање возова од аранђеловачке железничке станице до Орашца. Одговрно је схватао  рад железничара, поготово што на том делу пруге није било рампе.

Мајка Десанка запослила се у погону „Буковичке Бање“ (преко пута извора „Талпара“, у подруму садашње Специјалне болнице). Пунила је боце киселом водом. Када је изграђен нови погон 1969. године, Десанка оде у пензију.

Шта смо ми њихова деца радили објаснићу у најкраћем. Маркеља се запосли у погону за производњу киселе воде и сокова „Буковичка Бања“, сређујући и одржавајући га. Пошто се показао као вредан и уредан, преместе га у стари погон  - зграду експлоатације, где је наплаћивао купцима и потрошачима киселу воду на точење. У јануару 2005. године умро је Маркеља.

Тома је завршио брварско-монтерски занат у поправном дому у Крушевцу. Његовим стопама крене Бранислав. Када је дошао до дипломе машинбравара, запосли се у „Термоградњи“, где је радио до пензије. Он и Маркеља су носили апарат за инхалацију, јер су отежано дисали због страси према цигаретама. Маркеља умре јула 2005, а годину дана касније Тома. Жарко Рафић је имао најкраћи радни стаж, од непуних месец дана. Мада је имао златан занат машинбравара, није му се много допадало да буде за машинама и алатом. Ја сам завршио за машинбравара. Шта вреди кад га никада нисам користио. Више ми је ишла од руке грађевинска струка (имао сам и тесарски занат) па се запослим у аранђеловачком „Стандарду“ и ту дочекам пензију.

Брат Живојинов Радован Рака Марковић оженио је Терезу, Немицу. Са њом добије сина Драгишу, званог Фута и ћерку Бранку. Драгиша се запосли у „Термоградњи“, док је Бранка радила  као медицинска сестра у аранђеловачком РХ заводу, где је тада био Дечји дом здравља. После се пресели у Немачку и тамо нађе посао у својој струци. 

(Наставиће се)