Мирослав Буца Живановић
Блистава бициклистичка каријера Марка Величковића испуњена стотинама хиљада километра вожње најпознатијим стазама Југославије и света. Двоточкаш од дрвета одвезао Марка у бициклистички свет из снова, на којем је наступао у српском и југословенском дресу на престижним међународним такмичењима. Како се вожња бициклом преноси с колена на колено у фамилији Величковић.
Марко Величковић је један од ретких аранђеловачких спортиста, који је у граду под Букуљом, где су доминирали ногомет и рукомет, постао репрезентативац Србије и Југославије.
Марка су отац Велимир и мајка Милица добили 1938. године у Босути, где су живели. Када се Велимир вратио из немачког заробљеништва, Величковићи су продали имовину и преселили се у Аранђеловац. Млађани Марко је завршио школу за металостругара. Очигледно је изабрао и занат по својој мери, јер је цео радни век посветио стругу, радећи у „Шамоту“. Брзо је напредовао поставши пословођа машинске радионице у којој је дочекао и пензију.
Браћа Милета и Марко правили и возили дрвеног двоточкаша
Радост прве дечије вожње бициклом, Марко и брат Милета осетили су на дрвеним двоточкашу, њиховој рукотворини. Дечачки снови да се посвети бициклизму, испуњени су оснивањем 1957. године клуба „Вид Рочић“ (касније „Шумадија“) у Аранђеловцу, чије су темеље поставили: Милета Величковић, Милош Миша Манојловић и Милан Милићевић Пуле. Прве километре Марко је возио као јуниор овог клуба 1956. године. Маштао је да зајаше бицикл и да упозна његов механизам рада, улазећи у склопове и преносне механизме. Почеле се да му се откривају тајне како може, уз помоћ својих ногу, да преноси силу, покрене бицикл и својом вољом вози што брже и више! То је захтевало да двоточкаша често расклапа, склапа и поправља. Живот је претворио у привлачну игру страсти, љубави и воље, која му је улепшавала младалачке дане.
Марко је био вишеструко обдарен. Владао је скијама тако вешто да је вратоломним стазама Букуљом јурио као да су прављене баш за њега. На првом послератном спусту низ ову планину освојио је друго место у јакој конкуренцији. Храброст и елеганција дошли су до пуног изражаја када је на затвореном градском базену у парку Буковичке бање скакао са трамбулине у воду, о чему радо причају они који су имали задовољство да га гледају, каже Мирослав Миша Величковић, Марков братић, и додаје да је његов стриц умео да хода на рукама тако вешто и дуго да су му се дивиле, али и крстиле комшије, у неверици када га виде како „шета“ са руке на руку, преваљујући 300 метара од парка до своје куће. Једном речју умео је да командује својим телом, а то се највише потврђивало током гимнастичких и слетских вежби, када је привлачио пажњу складношћу и лепотом покрета. Све у свему био је спортски тип. Наводили су га као пример окорелог непушача. Марко је важио за узорног бициклисту израженог спортског духа.
Вожња у мајици са српским и југословенским грбом - врхунац каријере
С обзиром на то да Аранђеловац и околина располажу великим бројем путева погодних за вожњу двоточкаша, Марко је користио ову погодност и најчешће се припремао за велика и важна такмичења. газећи педале крћевачким путем, букуљским стазама и богазама, авалским путем до Београда и назад. Највише је стицао кондицију и градио вољу на путевима који нису били пресвучени асфалтом. Касније, када је постао репрезентативац Србије и Југославије, тренирао је на Кошутњаку. Супруга Мирјана сећа се, када је родила сина Сашу 1966. године у Београду, да је Марко свакодневно долазио да их обиђе и враћао се у Аранђеловац, возећи бицикл.
Марко Величковић са супругом Маријом
Врхунац каријере Величковић достиже почетком шездесетих година када облачи дрес Србије. Недуго затим на мајици је засијао и југословенски грб. Тих година са Марком је често долазила комплетна репрезентација, на челу са савезним капитеном Веселином Петровићем, у Аранђеловац. Мада су се спортисти у том периоду још увек водили као аматери, уживали су и неке повластице. На пример, Марко је служио војску 1963. у такозваној спортској чети у Шкофја Локи.
Марково последње такмичење у дресу „Партизана“ 1966. године
Марко бициклистичку каријеру наставља преласком из „Вид Рочића“ у београдску „Авалу“ 1958. године, у којој је његов таленат наставио да бруси познати тренер Војкан Муџула. После пет година обрео се у „Партизану“, где је под тренерском палицом Веселина Петровића и Драгише Јешића, дочекао крај каријере 1966. године.
У сваком бициклистичком клубу Марко је склапао чврста и нераздвојна другарства. У аранђеловаком тиму најбоље се слагао са Рајком Урошевићем Куцом, Мишом Манојловићем и Миланом Пулом Милићевићем. Круг пријатеља се ширио и око бициклистичког клуба „Авала“, где је био нераздвојан са Николом Живковићем, Томом Милинковићем, Белим Димитријевићем и легендарним Радошем Чубрићем, који је кумовао на венчању Марку и Мирјани.
Своја другарства је проширио носећи југословенски репрезентативни дрес са: Флоријаном Руди Валенчићем, Францом Шкерљом, Андријом Болтежаром и Иваном Левачићем. Била су то времена када су српски бициклисти били раме уз раме са традиционално успешним Словенцима. У том и таквом друштву лако је схватао шта значи „радити за другога возача“, наравно, из свог тима. У којој мери се Марко зближио са својим колегама са којима је делио бициклистичку судбину, говори податак да су неколико пута после трке, долазили код њега кући у Аранђеловац. Поседају у тракторску приколицу паркирану у дворишту и слисте палачинке које им спреме Милица и Мирјана.
Марко је, може се рећи, постао професинални возач 1959. године. Било је то у златном периоду када је остварио врхунске резултате као аматер и изборио место међу најбољима у репрезентацији Југославије. Бициклистички стручњаци су проценили да аранђеловачки драгуљ располаже таквим квалитетом да промена његовог статуса гарантује напредак и остваривање већих успеха. На ред долазе специјални и стручније организовани тренинзи, ривалство са квалитетнијим возачима и такмичење на познатим и звучним тркама. 
Марко Величковић, први сдесна, пред старт «Трке кроз Румунију» у дресу Југославије
Ређали су се успеси као на филмској траци. На победничко постоље првака Србије пео се три пута. Окитио се титулом вицепрвака на првенству Југославије 1964. Био је и најбоље пласирани југословенски возач «Трке око Туниса» 1960. године. Педантни љубитељи бициклизма бележе да је десет пута наступао на међународним такмичењима кроз Југославију и пет пута кроз Србију. Поменимо и то да је преваливши 2.100 километара најтеже међународне трке «Праг-Берлин-Варшава» 1964. године освојио 34. место, након чега је изгубио 10 килограма. Неуморни заљубљеник је бициклом, и то само на такмичењима, превалио више од 100.000 километара.
Када се све сабере Марку Величковићу је „пошло за педалама“ да једанаест година управља бициклистичким воланом (од 1956. до 1966). Од тога седам година је осетио предности и мане професиналца, достигавши врхове југословенске бициклистичке елите. При томе, тврди Мирослав Миша Величковић, за бројне успехе није примио ни пребијену пару или неку другу “опипљиву“ награду!
Вожња бициклом традиција фамилије Величковић
Марка је био глас да га његов двоточкаш подједнако добро слуша и на брдским као и на равничарским тркама. Важио је за мајстора да на свој начин припреми бицикл за вожњу, а и себе примереним психолошко-физичким тренинзима. Кажу да ни једну трку није возио без добрих припрема. При томе добро му је долазило што је вешто користио струг да на њему доведе у ред преносне механизме.
Захваљујући Милети и Марку Величковићи већ деценијама негује лепу традицију. После њих, бицикл је омиљен и Мирославу Миши, Милетином сину, као и Милошу и Алекси, Мирослављевим синовима. Сви они су осетили чари и лепоте вожње на двоточкашу, којим радо и данас броде друмовима.
Супруга Маркова, Мирјана, сећа се да се Марко током каријере само једном озбиљније повредио када је при паду одрао кук. Није се обазирао на болове, само је залепио станиол за увијање чоколаде на повређено место и наставио трку. Она не памти када је Марко озбиљније био болестан. Први пут помоћ лакара била је и последња. Није му било помоћи 2007. Умро је у 69. години. Звали су многи изненађени трагичном вешћу, а Флоријан Валенчић, сувозач из репрезентације, дуго је причао породици своја сећања на дане проведене са Марком.
Иза Марка је остала богата породична колекција исечака из новина, фотографије са разних такмичења, прстен од БК „Партизан“ из Београда, ручни сат и пехар најбољем металцу. И, као најдрагоценије, сећање на Марка Величковића које никада не бледи.