Мирослав Живановић
У рубрици „Аранђеловачки великани“ пишемо о професору Радославу Ђокићу, коме припада значајно место у науци Србије као првом српском ерудити који је истражио древну прошлост људске цивизилације кроз призму естетике и своја сазнања преточио у трокњижје Историју естетике. Данас (6. маја) навршава се 89. година од када је рођен, а наредне године биће два повода за обележавање његовог лика и дела.
Радослав Ђокић (1934–2019) рођен је у Тулежу, код Аранђеловца. После осмогодишње школе, 1948. године уписује и успешно завршава аранђеловачку гимназију. Био је у генерацији, поред осталих, са Иваном В. Комелијем, потомком чувених каменорезаца, Ђуром Адамовићем (берберином), Ристом Стефановићем, руководилац Фабрике „Шамота“, Будимиром С. Павловићем (епизодни глумац Пркос Друмски) и Пихом П. Етел Жилински (Лазаревић), ћерком руских избеглица, који су живели у Аранђеловцу. 
Радослав Ђокић, „Историја Естетике“, трећи том (из Фонда Народне библиотеке „Свети Сава“ у Аранђеловцу)
Пред Ђокићем се на Факултету драмских уметности у Београду од 1953. године отворио нови свет док је упоредо са учењем, уређивао часописе Студент, Видици, да би се његово име, у истој улози, појавило и на страницама Зборника факултета дрмаских уметности у Београду. У међувремену је дипломирао на Филозовском факлутету 1960. године. Остаће запамћено да је једну деценију (1977-1987) часопис за теорију и социологију културе и културну политику Култура излазио под његовом уредничком „палицом“. У тој декади пошло му је за руком да сачува језгро старих и прошири га новим сарадницима. На страницама Културе појављују се текстови угледних актера на југословенском простору: Гојка Ђога, Мате Мештровића, Гроздане Олујић, Димитрија Рупела, Руди Супека, Ивана Вејводе, Марка Требјешанина, Хуга Клајна, Срећка Михаиловића, Ратка Божовића и других. Стручни радови светских мислица о најактуелнијим темама, допринели су да јавност сазна о најзначајнијим тенденцијама и токовима у култури и уметности. Сурећу се, поред осталих, Роланд Барт, Херберт Маркузе, Жан Бодријар, Емил Диркем, Ерих Фром, Габор Хаваш, Расел Џекоби, Роже Кајоа... Међу сарадницима су и интелектуалци, за које се условно може рећи да су „аранђеловачке горе лист“ Милена Драгићевић Шешић и Бора Кузмановић, док је Душан Михаиловић повремено лекторисао текстове. Читаоцима Културе падало је очи да многобројне обавезе главног уредника, нису омеле појављивање и његових текстова. У том периоду први објављен текст Ђокића (40. број) штампан је под насловом „За урбану стварност“, док је „опроштајно обраћање“ у Култури угледало светлост дана у троброју 73-75 1986. године текстом „На празничној култури“.
Насловна страна часописа Култура (бр. 40/1978; архив часописа)
Обавезе око такозване универзитетске и југословенске штампе односиле су Радославу Ђокићу пуно енергије и времена, али и помогале му да разреши многе интелектуалне недоумице и пронађе своје путеве у науци. Докторирао је на Универзитету уметности у Београду (Факултет драмских уметности) 1979. године одбранивши тезу „Друштвена функција уметности у схватањима пољских марксистичких теоретичара културе и уметности педесетих и шездесетих година”.
Посвећеник науци није дуго остајао у руководећим структурама
Радослав Ђокић се ретко прихватао руководећих функција. Био је управник Дома омладине у Београду од 1970. до 1974. године, а 1991. и наредне године продекан на ФДУ. Директор Института за позориште, филм, радио и телевизију Факлутета драмских уметности у Београду био је од 1999. до 2000. Посвећеност науци је убедљиво доминирала. Радио је као истраживач у Заводу за проучавање културног развитка (1974-1991), да би 1992. прешао на Факултет драмских уметности и предавао Теорију културе и Естетику на основним, последипломским и докторским студијама у Београду. Као гостујућег професора драмских уметности памте га у Цетињу и Позоришној академији у Тузли.
У пензију је отишао 2001. године као редовни професор. Аутор је стручних књига: Видови културне комуникације, Култура у друштвеном животу, Прожимања култура, Знак и симбол, Стваралаштво и револуција, Пољска теорија културе и Друга страна медаље. Последњих година посветио се писању његовог капиталног дела Историје естетике. Мада су три тома објављена, није доживео излазак четврте књиге, коју је довршио последњих дана и припремио је за издавача.
Одласком на универзитет у Пољској, Радослав Ђокић отвара посебно поглавље у својој каријери, пошто је од половине 1960-их одржавао живе везе с пољским научним круговима, првенствено са Институтом за естетику Јагелоњског универзитета у Кракову, Институтом за културу у Варшави, Институтом за културологију универзитета у Познању, Катедром за филозофију Варшавског универзитета и другим пољским научним институцијама. Бољи познаваоци Ђокићевог живота и рада истичу да је научни рад у Пољској био изутетно плодан од 1963. до 1965, када је као лектор на Јагелоњском универзитету у Кракову предавао савремену југословенску књижевност и српско-хрватски језик. Учествовао је на бројним научним скуповима и симпозијумима о теорији културе и естетике у Пољској. Био је и члан редакције варшавског часописа „Савремена култура”. С пољског језика је превео књиге: Кажимјеж Брандис «Писма госпођи», Роман Ингарден „О сазнању књижевног уметничког дела“ и „О књижевном делу“, Богдан Суходолски „Три педагогије“, Антоњина Клосковска „Масовна култура“, Зигмунд Бауман „Култура и друштво“, Збигњев Гаврик Чечот „Историја филмских теорија“ и „О почецима филмологије“, „Семиологија пољског филма“ (група аутора), Анджеј Мирга и Лех Мруз Роми (превод заједно са ћерком Иваном Ђокић) Роха Сулиме „Антропологија свакодневице“.
Насловна страна часописа Култура (бр. 73-75/1986; архив часописа)
Најближи пријатељи Радослава Ђокића сведоче: „...Поседовао је благост и умеће да буде ваљан супруг и отац, пријатељ и колега, теоретичар културе, естетичар и преводилац. Али био је пре свега добар човек. Био је то живот човека који ради и пише дословце до последњег дана. И налази задовољство у томе“, рекао је његов колега, Бранимир Стојковић опраштајући се од њега.
Естетика је све што је међусобно стваралачки супротстављено
Одговарајући на питање новинарке листа "Политика" Анђелије Цвијић, о суштини естетике професор Ђокић каже: „...Под естетиком подразумевам све оно што је у систему мишљења виђено као међусобно на стваралачки начин супротстављено, све оне категорије које у себи садрже творачку моћ, све што је подстицајно за мишљење, за сагледавање и разумевање света. Лепо је само једна од тих категорија; ништа више од душе, тела, доброг, корисног, броја, хармоније, земље, воде, ватре, ваздуха, космоса, времена, простора, материје, атома, митоса, религије, бога, игре, образовања, чулности, уметности, уметничке критике те, коначно, свега онога што се манифестује као облик и садржај. Естетика, дакле, посебно циља на супротстављености између делова који чине целину и начина на које се те супротстављености превазилазе...“ ("Политика", од 10. јуна 2008. године, из интервјуа новинарке Анђелије Цвијић са Радославом Ђокићем "Од поезије до естетике").
Један од рукописа који је буквално писао неколико дана пред одлазак (лист Данас 24. август 2019) била је анализа дела познатих карикатуриста Предрага Кораксића Коракса и Душана Петричића објављен под насловом „Коракс и Петричић: Ширење хоризоната смеховне културе“. У свом надахнутом осврту каже: “...Ваљда само карикатура може да прикаже личност која весело умире са уверењем да је још моћна, а све је указивало на то да нема никог упоришта у реалном животу. Она нема више краљевство да да за коња, јер је све заједно с њим утонуло у прошлост. Претворена је у Арлекина с којим свако може да се спрда, да му с лакоћом може свући лажно рухо и тако огољеног послати у заборав, неретко подвргавајући га традиционалном батинању по народном обичају говнавом мотком. Она тако ишчезава, али оставља клице из којих ће се као из ларве развити нови живот.“
Како је започео свој интелектуални живот, тако је, једним делом и завршио писањем у новинама. Будући да се наредне године навршава девета деценија од рођења и пет година од када смо остали без Радослава Ђокића. ред је да размислимо како да достојанствено обележимо ове важне датуме и искажемо срећу што (смо) га има(ли)мо!
